Божидар Зечевић: Прво начело светосавског филма

Поводом премијере филма „Свети Сава. Руска боја на српској застави”, у режији Анжелике Кареткине, православни студио „Спас”, Москва, 2024.

Пишући једне ноћи о суштини православља, највећи српски теолог последњих времена, Свети Ава Јустин, дефинисао је и саму бит филма, остављајући тако траг о првој српској богонадахнутој филмологији: „Овај свет је и у целини и у појединостима – бескрајно изненађење за свако мисаоно биће, а најпре за човека. Хтео или не, човек је као неки живи фотографски апарат који снимајући свет и чулима и срцем и душом, свим бићем осећа да је свет не само непрекидан него и бескрајан филм драматичних изненађења” (др Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, манастир Ћелије, 1953).

Схватање света и човека као бескрајног филма драматичних изненађења можда ће изненадити и понеког познаваоца православне речи. Али било би и чудно да није тако. Творачки акт, треперење светлости, раскривање светих тајни, звук танке жице духовног и нетелесног, тражење невидљивог у видљивом и обрнуто, проналажење истине у светлу божанског откривења доиста припадају светосавској богомисли. Аутор наведеног одломка о човеку као живом фотографском апарату није, дакле, Давид Абељевич Кауфман, alias Дзига Вертов, совјетски кинограф, већ преподобни Јустин Ћелијски, православни теолог и један од највећих српских боготражитеља. Седамдесет година касније руска редитељка Анжелика Кареткина упушта се у филмску хагиографију највећег српског светитеља на јустиновски начин. Она отвара кивот ћелијског свеца и једног од синова Светог Саве – симбола српског ХХ века (Владимир Димитријевић) – идући ка дијахронијској синтези српског и руског православља у нашем добу.

Како су у питању иста вера и философија живота, она у филму открива, пажљиво и скрупулозно, исте корене и изданке: „У телу народа нашег, душе наше, испреплетане су међу собом као корење у земљи из које расте једно стабло, једно дрво”, проповедао је Ава Јустин. Један од учесника у овом филму, професор Милош Ковић, сажима свој утисак овако: „Мени је изузетно важно то што ово представља покушај, и то успешан, враћања на оно што се данас зове ‘фабричко подешавање’, како за Србе, тако и за Русе. Овде је реч о најдубљим и скривеним слојевима које овај филм напросто прожима. Срби и Руси су једно ткиво, без обзира на све наше различитости”, вели Ковић. „Овде је реч о дубоком прожимању наших народа и култура, дубинских, древних слојева руске и српске културе, о оним најдубљим и нажалост скривеним слојевима; овај филм поручује да су руски и српски народ – једно, баш као што су истоветна ткања одора које сви носимо, али и боје наших застава.”

Рам христолике душе

На треће вече великог српског празника Светог Саве ове године, Руски дом у Београду премијерно је приказао Кареткинин филм. Био је то заиста несвакидашњи догађај! Сала Руског дома била је мала да прими све заинтересоване, многи су остали на степеништу иначе студене јануарске вечери, а публика се тискала по фоајеу и другим просторима. Све је одисало свечаношћу призора у коме ће се ускоро појавити отац српске нације први пут на екрану онако како заслужује, у својој историјској и духовној пунини.

Ауторка је, исправно, кренула путем синтезе, која се у модерном филму назива композит, тј. естетски организована форма разнородних извора покретне слике, од чисто документарне, на целом аутентичном простору Савиних путева и просветљења, средствима аудио-визуелне мреже дигиталних технологија, преко промишљених изјава научника, духовника и јавних личности (Милош Ковић, Георгиј Енгелгарт, Виталиј Тарасјев, браћа архимандрит Михаил и глумац Милош Биковић) до учитеља и деце из српских средина, духовних светилишта српског православља (од Студенице и Хиландара до Савине испоснице, Лелића, Ћелија и Храма Светог Саве у Београду).

Ниједан битан садржај светосавског култа није испуштен, међу вековима и одредиштима успостављена је ретка духовна равнотежа из које Савин лик израста као сакрални и историјски горостас. За 50 минута овог несвакидашњег филмског сажимања сазнаје се  довољно широко гледалиште о највећем српском свецу и оцу српске цркве и државе, путовођи кроз векове и вечност. Филм, у принципу, може и више, али је његово својство да сажима и одмерено господари временом. Да створи рам (ивице филма у које ће природно стати одабрани садржај и призори видног поља филма, које остају изван физичког простора екрана – Жан-Пјер Удар, филмски шав). Савино бесмртно дело такође је готово неисцрпан извор, али у дефиницији светосавља, коју даје Ава Јустин, садржан је и рам.

„Упражњавајући ове (еванђелске – Б. З.) врлине човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из тамолике у христолику. И тело своје претвара у рам, који урамљује христолику душу своју”, пише Ава на истом месту. Тако је рам збиља постао део првог начела светосавског филма, јер се иза њега открива један иначе невидљиви свет, који „обухвата и оно што слика не показује, једно одсутно поље, изван ивица слике, које гледалац дописује” (Удар-Стојановић). То је тражење „невидљивог у видљивом” (Јустин), чиме прво начело добија свој коначни смисао. Има, наравно, још начела осим овог, првог, али не за ову прилику, која је била изузетна, јер је одисала миром чуда. Сабор у Руском дому завршио се заједничком химном, коју су певали „Фенечки бисери“ и бројна публика, унутар сале и напољу, на светосавској сувомразици, једним гласом.

Има ли овде редитеља?

Наравно да је овакав филм – који обухвата узвишену појаву оца српске нације – заслужио, у земљи Светог Саве, сасвим другачију судбину. Уместо да буде приказан на националном екрану, кад се већ нисмо сетили да филм о Светом Сави сами икада снимимо, те да га, током Светосавске академије с поносом прикаже Јавни сервис (или после анемичне просветно-педагошке приредбе какву, иначе, сваке године отаљава државна телевизија на свом другом, помоћном каналу), филм су нам снимили и приказали Руси у пуном капацитету. И то како доликује.

По себи се разуме да секуларном свештенству Јавног сервиса Србије (РТС) оваква идеја није ни могла пасти на памет. С болом се сећамо ремек-дела ове куће, ТВ серије Немањићи у коме је Свети Сава, према речима глумца који га игра, „обичан младић од крви и меса, као свако од нас”. А није (у чему се чита ова ноторна глупост) него је принц Растко био младенац светородан и необичан, благословен још у раном добу изузетном умношћу и божанском светлошћу просветљен да постане „нови Мојсије” свог рода и његове државе. Па како да то не падне на ум ником од наших филмских аутора? И ниједном од државних фондова који се сваке године расипају на, бива, националне теме?

Пало је, и те како пало! Недавно смо, на овим странама, могли да се подсетимо да је наш најбољи телевизијски и филмски редитељ Ђорђе Кадијевић, одмах после светског Гран-прија за „Вука Караџића” (1988), када је могао да бира шта хоће да ради на телевизији, предлагао и нудио националну ТВ сагу о Светом Сави, коју већ беше одабрао и припремио. Џаба. „Није још време.” А кад је дошло време – дошли су и комесари „друге Србије” и донели им Михићевог Светог Саву.

Добро је наш светац и прошао шта му се све дешавало по београдским даскама и играоницама српске Атине. Провлачен је наш светитељ кроз блато неке друге Србије од оне коју је богонадахнуто стварао пре 800 година. И ево, пролази и данас. Знам ја добро Јавни сервис Србије и његов imprimatur. Не знам само како се још не нађе иједна од три преостале националне фреквенције да на сва светосавска звона објави овај сјајни мали, а велики филм. Да сазна онај ко још не зна зашто Светог Саву славимо и уздижемо. Овако, Руски дом нам је одржао мирну лекцију из кућног одгоја и националне самосвести.

Самоубиство Запада

Прави скандал се, међутим, догодио две вечери касније. Удар на православље и слободу филмског стваралаштва је дошао из бела света и још одјекује. Српски и руски, светски глумац Милош Биковић избачен је из фамозне треће сезоне хит серије ХБО „Бели лотос” због једне од лудорија побеснелих украјинских квислинга, који су 24. јануара тужили Биковића што има руски пасош и што „подржава руски геноцид и крши међународно право”. Оваква феноменална будалаштина зачињена је и другим гресима овог глумца, као што је његово „појављивање у руским емисијама снимљеним на територији окупираног Крима” (!). „Да ли је у реду да радите са особом која подржава геноцид и крши међународно право?”, питали су тада из украјинског Министарства иностраних послова. „Драги ХБО, да ли заиста подржавате геноцид?”, колико јуче је досољавао лондонски Дејли мејл.

Уместо да их пошаљу где им је место због апсурдног и бандитског напада на слободу стваралаштва и пећинског мешања у независну (?) продукцију једне од највећих светских платформи, из ХБО послушно одговарају: „Одлучили смо да раскинемо сарадњу са Милошем Биковићем и улога ће бити преиначена и додељена другом глумцу” (Варајети). Ово ће остати за вечна времена. Сав поштен свет (а још га има!) згражава се над таквим нечувеним, неандерталским поступком. Уопште више није важна обест Зеленског и његовог једнако помахниталог малог Гебелса Кулебе, који присиљавају већину западних медија да слушају и извршавају њихове не глупости него отворени, нацистички Befehl zum Einsatz!

Антихрист је бацио рукавицу у лице слободном свету. Он хоће светски културни рат и имаће га. Шта ћемо са Газом и чудовишним геноцидом који овог часа боде очи целом човечанству? Какве је узвратне мере предузео емпатични ХБО према глумцима са израелским и америчким пасошима или онима међу њима који нису наменски осудили ову катастрофу столећа? Што се мене тиче, о ХБО постојању нећу више објавити ни једну једину реч, као што сам, пре неколико година, после увођења оног расистичког кодекса, престао да помињем и Оскара. Неће се господа, наравно, много узбудити због тога, али да је среће, требало би да тако поступи свако ко, широм света, користи јавну реч. Што се Биковића тиче, одговорио је одмах часно и узбудљиво (види антрфиле), сасвим у својству човека, уметника и професионалца, али и у духу Светог Аве Јустина, који је још давно прозревао ово самоубиство Запада:

„Одрастао сам у земљи разореној ратом. Када сам имао 11 година, дане и ноћи сам проводио у склоништу, док је бомбардована моја земља и мој родни град. Такву пустош никад никоме не бих пожелео. Сваким даном је све више сукоба свуда у целом свету. Сваки од њих је различит. И сваки од њих је страшан. Волео бих да сви они престану и да победи принцип љубави. Данас се против мене води циљана кампања, која кроз спољни утицај ствара озбиљан преседан, бацајући сенку на суштину уметничке слободе. Резултат таквог наратива је тријумф бесмисла и пораз уметности! Почаствован сам што сам изабран да будем део ‘White Lotus’-а, ТВ серије коју веома уважавам и уз колеге које изузетно поштујем. Ипак, моје учешће у њој није могуће из разлога који су ван домена културе, и ја се нећу поклањати наративу који угрожава мој интегритет. Желим да захвалим свима који су били уз мене, а мојим колегама желим велики успех у новој сезони. Упркос свему, ја и даље верујем да уметност лечи и да може да уједини човечанство. Стога ће моја уверења и моја посвећеност уметности остати непромењени.”