Божидар Зечевић: Ово је твоје
фото: Снимак екрана/Јутјуб/RTS Prikazuje
„Овде си поника и немој то нигде заборавити. Пролазиће овуда и паше и усташе, пролазили су и пролазиће, а ово је твоје“, каже ујак Момчило (кога са нарочитом сетом и поносом игра Никола Пејаковић) Луки у једној сцени серије Тврђава и у томе сажима њен кључну поруку и смисао.
У метежу напуштања Книна унезвереног и престрашеног народа, пред улазак зенги и америчких специјалаца, што ни по чему није подсећало на холивудске бежаније из Сајгона и Пном Пена, него је текло као људска река у достојанству и туги, стари бард са Динаре, Момчило (игра га са нарочитом сетом и поносом Никола Пејаковић), пошто је распечатио своје бачве и симболички пустио своје вино да отече древном српском земљом, дохвати се старе пушке и са кућног прага говори свом сестрићу Луки, који одлази за колоном:
„Ово је твоја кућа. И увек ће бити твоја. Запамти то. И запамти још нешто: овде си поника и немој то нигде заборавити. Пролазиће овуда и паше и усташе, пролазили су и пролазиће, а ово је твоје. Ето“.
Кратак ујаков завет, митски авункулат српског народа, који без икакве патетике, херојски мирно изговара ова полумитска личност, чује се и данас као поента целе телевизијске серије Тврђава. Пејаковићев лик буди асоцијације на стварне архетипове вековног отпора пашама и усташама и преноси се Лукином и будућим нараштајима, дубоко усечен у предање.
Архетип Видовдана
Најзначајнија телевизијска серија последњих сезона и несумњив продукцијски успех, Тврђава је заснована на личним сећањима сценаристе Горана Старчевића и креатора серије Мирка Стојковића на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1991-1995, када је из Далмације, Лике, Кордуна, Подравине, Славоније, Западног Срема и са Баније насилно протерано око пола милиона Срба, што је и до данас незабележено масовно етничко чишћење у Европи.
Као уметнички филм фикције, серија је инспирисана стварним догађајима, али у драматуршкој обради почива на обрасцу ратне мелодраме („ратом осујећена страст“) између младе Хрватице и Србина из Далмације, чија би љубав могла да пробуди асоцијације на „Ромеа и Јулију из Книна“ да није сасвим другачије онтолошке подлоге. Овде, наиме, није у питању породични сукоб, као у Шекспира, него историјски и цивилизацијски расцеп између два дубоко супротстављена света, две половине Европе натеране у сурово сатирање пре нешто више од хиљаду година, 1054. године, када се догодила „Велика шизма“ источног и западног хришћанства, Православне и Римокатоличке цркве, Византијске васељене и Западне Европе.
Тако је покренут рат који још увек траје, али коме се, срећом, назире финале. Како у великим расколима ми на „веригама света“ увек извучемо дебљи крај, линија овог планетарног сукоба ишла је и још увек иде тачно преко земаља Срба и Хрвата, то јест управо онуда куда и радња ове ратне мелодраме нашег доба: кроз Северну Далмацију, преко градића Книна и долине реке Цетине, коју је пре опет нешто више од хиљаду година, ромејски цар и писац Константин Порфирогенит означио као границу Срба и Хрвата.
Верски раскол створио је дубоко укорењену идентитетску, рекао бих и онтолошку баријеру између ова два иначе блиска словенска народа. Цела њихова историја не може да се ослободи већ напротив, све дубље срља у ову хиљадугодишњу ноћну мору, коју на сваки начин подгрева, хушка и изнова разгара умирући Запад; изгледа да се и њему у овом рату указује давно заслужени крај.
Али дужни смо да читаоцу кажемо и следеће: ово је вредно остварење, веома ретко у нашој уметничкој пракси, сасвим несвојствено текућој телевизијској продукцији оличеној у Јавном сервису Србије; чудо које не можемо да објаснимо само присуством Милоша Аврамовића као сјајног продуцента.
Издржљива драматуршка матрица Старчевића и Стојковића, течан и добро темпериран дијалог, подношљиво обојен локалним сазвучјима, дали су могућности редитељу Саши Хајдуковићу да „једноставним средствима и реалистичким поступком, уз иновативно коришћење музике и звука, ослика једно доба које нам данас изгледа нестварно и на ивици халуцинације“ (Ђорђе Милосављевић).
Готово невероватан је допринос целе глумачке екипе, почев од двоје протагониста Луке (Огњен Мићовић) и Дарије (Дарија Вучко) који плене шармом, фотогенијом и харизмом, преко њихових родитеља Никице (један од најбољих наших глумаца Јово Максић, рођени Книњанин) и Наде (сјајна Николина Фригановић), Маре (готово савршена микро-глума Слађане Зрнић) и Цварета (слојевит глумачки дијапазон Славише Чуровића, који се бори са пакленим мукама Даријиног оца-Хрвата одгајеног у слепој мржњи према Србима, који још не зна, као ни мноштво његових сународника, да је и сам покрштени Србин!).
Верски раскол створио је дубоко укорењену идентитетску, рекао бих и онтолошку баријеру између ова два иначе блиска словенска народа
Над свима се уздиже описана митолошка фигура ујака Момчила (Никола Пејаковић), отеловљеног архетипа Видовдана, који једини разуме дубоки смисао целе ове драме. И коначно, дорћолски удбаш Дилпара (маестрални Љубомир Бандовић), један од последњих демона Крајине, прави знак југотитоистичке епохе сав саткан од препознатљивог ткива социјалне и историјске пропасти српског народа; његова жртва и џелат.
Са Дилпаром обраћа нам се вампирска еманација авнојске Југославије, мучитељ и велеиздајник последњег нараштаја једне колосалне преваре. За ову савршену глумачку студију, Бандовић заслужује највиша признања као креатор лика који је обележио своје доба. (Приде: његов Дилпара показује да је озглоглашени београдски Круг двојке прво углавном био физички истребљен и деградиран, па је тек у новом поколењу Брозове дубоке државе који се на његово место довукао, постао наводни фактор тзв. друге Србије).
И сви други су добри. Свако у свом домену и оквиру сведоче да смо успели да створимо готово светски кастинг, да за сваку улогу глумца имамо. (Тек сада видимо колико су оштећени када им додељују бедне улоге у уметничком и нарочито, друштвеном животу). У Тврђави је Казалиште народног ослобођења одиграло свој последњи чин и заједно са њим отишло у галерију покретних слика, коју ако хоћемо, можемо пустити на клик; боље не.
Книн покасапити
Ова завеса откриће у нашем сећању призоре које још чувамо и то сада отвара нова питања, која више нису за комплименте. Битне чињенице живота се не уклапају у ову фабулу; утолико горе по чињенице. Агонија бивше Југославије и њена смрт у крвавом спазму не може се прећутати, без обзира на све баладе о уметничкој слободи и блаженом свету фикције, као и опште место да једна телевизијска серија не мора водити рачуна о стварности. Наиме, очито је да Тврђава пати од бројних промашаја и недостатака. Наративу ове радње има се, дакле, шта замерити.
Пре свега, недостаје један општи поглед на положај српског народа у три Брозове Југославије, посебно у Хрватској у целом послератном периоду, нарочито од „хрватског прољећа“ Савке и Трипала до деведесетих, када почиње Тврђава. Рат 1990. у Книн бане изненада, као да му не претходи свеопшта и систематска дискриминација Срба у Хрватској (и БиХ), те дугогодишње масовно потискивање свега српског на маргину живота.
Нема речи о дугогодишњој отвореној припреми оружане сецесије од заједничке државе и њеног устава. Поништавање свих тековина Срба као конститутивног народа у Хрватској (и БиХ) не види се ни на једном једином месту.
Јасеновац као да није постојао и као да су Јадовно и крашке јаме избрисане из свести те срећне државе! А знамо да је намерни мук, раздражујуће и претеће ћутање о геноциду у НДХ, био камен темељац целе доктрине Титовог братства и јединства и сви добро памтимо зашто то питање није отварано до истека ове тековине која се у серији назива како и треба – звијер! Ко год би га у било ком виду поменуо добијао би или ћушку или затвор или би био удаљен из земље (случај професора Србољуба Живановића) или беспоговорно „преусмераван“ (случај професорке Смиље Аврамов).
Ни речи о затирању српске културе, језика и писма и уставног права на ћирилицу као педесетогодишњој константи „нове Хрватске“. Свака национална индивидуалност Срба у Крајини је свим средствима поништавана све док није догорело до ноката: до избацивања Срба из Устава нове Хрватске, што је већ у мају 1990. акламирао Хрватски сабор!
Срби су преко ноћи уклањани из државних структура, полиције, тужилаштва и судова и стављани на спискове за ликвидацију. „Олуја“ је већ тада уписана у триколор „Лијепе наше“. Скриване табу теме стровалиле су се свом тежином на преостале Србе. Легалан и еуфорично поздрављен повратак усташа у земљу, стварање оружаних постројби и отворене претње да ће се по доласку Туђмана на власт поновити 1941, клања и масовне ликвидације Срба утеривале су страх и панику целој земљи.
КОС је у јесен 1990. тајно снимио генерал-пуковника ЈНА Мартина Шпегеља, тада још команданта Загребачке војне области ЈНА, који је пред целом Југославијом рекао: “То неће бити рат, то ће бити грађански рат у коме нема милости ни према коме. Ни према жени, ни према дјеци. У стан, једноставно – бомбе у породични стан… А Книн ћемо решити на тај начин што ћемо покасапити. У то имамо и међународно признање за то, онда ћемо их покасапити. Поготово сад кад је и ова курва победио у Србији, Милошевић. Сад су нам Американци, други дан од кад је он победио, понудили сву помоћ. За сто тисућа војника комплетно наоружање бесплатно.”
Да ли је било тако?
По Тврђави, међутим, излази да се „балван револуција“ у Крајини (јули 1990) догодила сама од себе, јер је неком, онако, једног летњег јутра, пала на памет. Сукобе ногометних „навијача“ предводили су кнински Срби у сред „бијелог Загреба“ (13. маја 1990) уз заштиту београдске Удбе. Испада да је та установа дигла све „книнџе“, међу првима нашег Луку, на устанак.
То је, уосталом, и сада званична верзија нове хрватске државе која је прихваћена као алиби за беспоштедни погром. На Плитвице су, за „крвави Ускрс“, „книнџе“ доведене наредбом Милошевићеве службе да би потпалиле братоубилачки рат. То је и данас хрватски службени наратив.
У серији нема речи о дугогодишњој отвореној припреми оружане сецесије од заједничке државе и њеног устава
На РТС-у се сада може видети нешто слично у виду уметничке фикције. А 1991. десила се у Крајини нека „српско-српска ствар“, у којој Хрвата није ни било. Све зло дошло је из Београда, од Дилпаре и његових „црних стотина“, дилера дроге, наркомана и мрачних предатора („Не постоји ни један једини лик у Београду који није ђубре“ пише Тајана Потерјахин. „Они сви до једног дрогирани скачу у дискотеци док народ у Хрватској гине. Сви су портретисани као служба, курве и наркомани… Па је ли баш било тако? Није. Није тако било. Ова серија на идеолошком плану чини буквално исто што раде пројекти засновани на аутошовинизму. Дели Србе поново“).
Ево, коначно, шта је још тада говорила Смиља Аврамов: „Режисери најпрљавијег рата у модерној историји, оног против Југославије, не само да су прећутали геноцид, него су лицемерно Србију разапели на крст срама и прогласили кривцем за разарање СФРЈ, па и за геноцид… Сваљивати све на мртвог Милошевића кукавички је, бедно, подло. Он је имао политичких грешака, али оно за шта је оптужен у Хагу ноторна је лаж. Као и много шта друго што му товаре овде.“
Уметнички филм фикције није историјска читанка али није ни оперисан од болних трагова стварности нити је осуђен на ћутање; или није уметнички филм. Што само сведочи да је једна национална тема поново отворена очекиваним таласом емоција који нас одасвуд запљускује (добар филм је, по дефиницији, уређај за стварање емоција). Жива рана се опет отворила и пече јаче што је њен призор стварнији. Да није, лако бисмо одмахнули руком.
„Ма добра је Тврђава испала на крају“ каже млади историчар др Немања Девић. „Није била беспрекорна. Штуцала је испрва са историјским наративом, кретала се негде по ивици. И завршила не само коректно, него емотивно и уз неколико могло би се рећи и антологијских сцена. А у односу на то шта се све снима и емитује по РТС-у, ово је још и ремек дело. Мало чудо. Као што је чудо да смо и ми живи, да певамо и да се крстимо с три прста после нашег 20. века. Ма колико с времена на време изгледали колективно полупани. Нећемо тражити длаку у јајету. Само нек се снима, снима, српски филм. И корак по корак приближићемо се истини. Нисам Крајишник и немам никог оданде, али осећам њихову бол и песму подједнако као своју. Да не заборавим, уочи Никољдана, када је и проглашена: памтимо нашу Крајину. Идеју, борбу и крваву хаљину“.
Не заборавимо ни ми да се на Никољдан сетимо истог Порфирогенита којим смо започели овај текст: да смо се ми Србљи ту, на обали Цетине први пут појавили у царским аналима. Тек сада Момчилов завет са почетка овог текста добија пуни смисао: Ово је твоја кућа. Одавде си поникао.
