Божидар Зечевић: О серији Сабља или ко је повукао ороз?

Једно је ауторска слобода и креативна интерпретација реалности а нешто сасвим друго свесно заобилажење чињеница и селективна имагинација у духу политичке коректности и цементирања „службене верзије“ атентата на премијера Зорана Ђинђића 2003. године.

Аутори, који се позивају на слободу и машту не могу прилагођавати фактографију (како они разумеју историју) постојећој званичној верзији овог догађаја према било чијој вољи, јер би том неком могло да падне на памет да направи серију о Хитлеру који побеђује код Стаљинграда или Наполеону који добија битку код Ватерлоа. Није баш све у покретној слици дозвољено кад су у питању историјске чињенице.

Пресуда из Лондона

Два дана после атентата на Зорана Ђинђића лондонски Гардијан знао је све: и ко стоји иза убиства српског премијера и из којих побуда и колика је мржња народа према Ђинђићу, чак и ко је повукао ороз! Чујмо га: „Велика је вероватноћа да је у питању операција из подземља и да су Ђинђића сустигле његове везе са организованим криминалом… Има много људи у Србији који би драге воље повукли обарач“ (Neil Clark, The Guardian, 14. март 2003).

„Приликом своје скорашње посете Београду остао сам запањен не само нивоом економских тешкоћа“ пише дотични Кларк, „него и мржњом готово свих које сам срео према премијеру, чији је рејтинг претходно пао испод 10 посто“. Удаљеност од редакције Гардијана до седишта британске тајне службе МИ6 није велика, али да се баш оволико поклопе њихова предвиђања у погледу худе судбе српског премијера мало ко је очекивао после славопојки српском „шампиону демократије“.

Прелазећи преко западњачког одушевљења Ђинђићем, цитата Буша Млађег о његовом „снажном вођству“ и Блера о „реформатору Србије“, тај Кларк одмах износи нешто потпуно супротно: „Упркос западним хвалоспевима, неће много људи у Србији жалити за Ђинђићем. За велику већину Срба он ће остати квислинг који се обогатио распродајом своје земље оним који су је немилосрдно напали неколико година раније“.

Испаде сад одједном да су сви у Србији мрзели „Београдског квислинга“, како гласи наслов Гардијановог текста и да су се они, који су већ „били виђени“ као починиоци освете, нашли на потерници још исте вечери после извршеног злодела, отприлике онако како је британски лист предвидео и описао.

Из свега овога следи и модел атентата више пута примењен у пракси false flag уклањања непожељних политичких лидера. И шта ће сад ту детаљна и непристрасна истрага? Службени наратив склопљен је већ у тренутку одобрења „лондонског текста“, који наводи „да постоје докази“ о делатности „тајних група које је контролисао Ђинђић“.

Косово сад и одмах

Све остало се може наћи у „службеној верзији“ од које је и сачињена ова телевизијска серија. Невоља је у томе што су фикционални садржај и уметничка слобода, на коју се непрестано позивају аутори ове серије, много осетљивији и далеко прозорљивији од сувог правничког наратива, од кога се, уосталом, и не очекује да „попуни баш сваку рупу“.

Овде се „службена верзија“ ничим не доводи у питање, а драматургија садржи три измишљене и међусобно преплетене линије, које би требало да је обуку у жанровско рухо: „политички трилер“ обојен симпатијама и антипатијама.

Прва о енергичној и растрзаној новинарки која више за свој рачун него за медијум за који ради (често и „уз нос“ истом) и која је опседнута истином, друга је о „обичном“ полицијском тандему инспектора у коме ће доћи до пуцања, па ће један убити другог и трећа о ситном криминалцу Урошу који ће се наћи у вртлогу обрачуна великих шаржи и на крају сам постати велика шаржа, све то у мрачном криминогеном амбијенту на корак до званичних кругова државне безбедности, владе и руководства Србије.

Много је конфузије у овој скривалици, тешко се прате уплетени токови, а сценарио и режија се пречесто саплићу у недореченостима и скривалицама „Сабље“, што додатно компликују невешто изведени временски скокови у радњи. Са становишта гледаоца који није искусио „Сабљу“ или који уопште није упознат са координатама времена, места и протагониста ове радње, неће се распознавати ни „игра“ ни „противигра“, а личности „из живота“ лако ће се сводити на стереотипе.

Где год се укаже „рупа“ избиће на површину сасвим произвољна политичка инсинуација у духу поличичке коректности („немој погрешно да ме разумеш“) што изгледа да прати овај креативни тим од почетка до самог краја у тој мери, да осим те политичке коректности на крају и не остаје било шта друго.

Заплетени кругови нису разрешени, мотивације су слабе или непостојеће, не виде се главни узроци, много ствари је некако забашурено, само убиство траљаво је реконструисано, докази су замагљени или их уопште нема.

Остаје утисак да је Гардијан био у праву и да је дао тачну оцену: Ђинђић је био сам крив за своју смрт, превише је дуговао тајним центрима моћи у земљи и међусобно закрвљеним криминалним групама овде и у ближем иностранству (у Црној Гори, нарочито у Хрватској…). Ко с ђаволом тикве сади…

Према инсинуацијама „новинарке Данице“ (иначе, јако подвучених „жутим“), ту није расветљена „кобна улога налогодаваца“ из Коштуничиног окружења, министра полиције (обојици је данас остало само да немо прате ову ујдурму, Јочић из инвалидских колица, Коштуница из политичке пензије), потпуно су маргинализоване улоге кључних актера „Чеде“ и „Бебе“ (њих једва и да има у причи), нема ни трага од Веруовићеве исповести у кључној књизи „Трећи метак“ (2014), али највише жуља дословна криминализација самог Ђинђића, на којој се инсистира у „лондонском наративу“, који је настао истог секунда кад је српски премијер почео да смета својим дојучерашњим налогодавцима и спонзорима са Запада после интервјуа чикашком радију и Зидојче цајтунгу у којима је Ђинђић тражио „Косово и Републику Српску сад и одмах“.

Само шест дана пре атентата (21. фебруара 2003) објављен је и у нашем листу интервју у коме Ђинђић, између осталог, каже:

„На дневном реду историје нашло се кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености који је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Прва ствар је да Срби добију статус конститутивног народа, а не националне мањине на Косову и Метохији“.

Много је конфузије у овој скривалици, тешко се прате уплетени токови, а сценарио и режија се пречесто саплићу

Био је то неочекивани шок за политички Запад, а ни његовим тајним службама нису могли промаћи делови интервјуа, од којих неке овде доносимо у оквирима (на дну текста, прим. Нови Стандард). Атентат је уследио у најкраћем могућем року и такви захтеви се више нису понављали.

Није ствар филмске критике да се уопште меша у послове истражних органа и правосуђа нити да се одвише бави политичком закулисом пресуђених злочина. Али, ако те ствари очигледно шкоде драматургији и режији, онда се то не може изоставити из укупног утиска о приказаном драмском производу, који би требало да буде у неком складу са јавним интересом.

Много је тих „зашто“ и „како“ на које нема одговора, много „рупа“, много недоумица, чак и странпутица, које могу побудити сумњу у одрживост „званичне верзије“, али време ће лековито утицати на причу, која једног дана може изгледати сасвим другачије.

Преко четрдесет „рупа“

Угледни београдски адвокат, бивши судија Окружног суда и учесник судског процеса против окривљених за убиство премијера од почетка до краја, Горан Петронијевић, говори је отворено о недостацима и нелогичностима „званичне верзије“ из свог, јурисдичког угла.

Ми ни данас не знамо ко је убио Ђинђића, управо због тога што нас је суд затрпавао, односно није дозволио да се рашчисте чињенице. Могу да вам набројим преко четрдесет чињеница које су остале предуго нерасветљене, а да смо их расветлили све би било потпуно другачије. На Ђинђића је, наводно, пуцано из улице Адмирала Гепрата, како стоји у званичној верзији, која се сада претворила у телевизијску серију (која покушава да учврсти ту „службену верзију“), али Ђинђић није убијен са те стране. То главом гарантујем.

Ђинђић је убијен са супротне, десне стране, из Немањине улице. Одатле је долетео пројектил, који није истог калибра као онај који је погодио телохранитеља Милана Веруовића. Ђинђић је убијен на лицу места, није више био жив док је падао на колена. До болнице није ни стигао.

То је такав пројектил који је специјално направљен за овакве сврхе, разара све изнутра – срце, јетру, крвне судове. Онај који је ранио Веруовића је сасвим други калибар, то су небо и земља, што је потврдила и балистика“, говори за тв „Ћирилицу“ адвокат Петронијевић, 19. новембра 2024. (Из његове изјаве смо изоставили техничке појединости о својствима оружја, калибрима пројектила, налазима обдукције и медицинске анамнезе, што је све Петронијевић потанко описивао и цитирао из судских списа).

Затим, она будалаштина коју сте могли да видите у серији, где Ђинђић, ходајући на штакама, узима ташну, па се окреће леђима, па притиска кваку на вратима, да би одгурнуо врата и кренуо према улазу у зграду. Замислите ви то да премијер, који има 16 телохранитеља, сам отвара врата тешка преко 400 килограма, „намешта се за одстрел“, а метак као да лети око њега да би га погодио са друге, десне стране!

Та врата су била отворена, чак и учвршћена да би премијер лакше ушао у зграду владе, што је и покушао. Али, погођен је у том тренутку са десне стране, чак је и дрво било пререзано да би видик снајперисти, са стране Немањине, био чистији. Ниједна сигурносна камера није радила или барем нисмо видели снимке. Замислите ви то!

Јесте, била је преко пута тв екипа Б 92, новинарка и сниматељ, усмерена на двориште владе, то је онај снимак кад из паркинга излеће аутомобил са Ђинђићем и Веруовићем и зауставља целу колону из Немањине. Али иста камера је радила и пре тога!

Снимак који смо видели почиње у 33. секунди, а где су 32 секунде пре тога, дакле можда и сам моменат убиства? Где су нестале те 32 секунде? Више пута смо тражили од суда одговор на то питање, али нико се није изјаснио на то, нити је суд тражио такво изјашњење.

Затим, забранили су надлежном истражном судији да изађе на лице места! Аца Чолић, истражни судија београдског Окружног суда, који је био дежуран, сазнао је за атентат са телевизије, тј. видео је онај снимак Б 92. Нико га није позвао, сам је, са тужитељком, одјурио до владе (то није далеко од Палате правде, око 500 метара), али полиција није хтела да га пусти на лице места!

Он се лепо легитимише, каже. ‘Људи, јесте ли ви нормални, ја сам поступајући истражни судија, по закону о кривичном поступку ја управљам овим увиђајем!’ Не, ни говора, не дају неки блиски сарадници покојног Ђинђића, нећу сада да их помињем, јер сам све рекао на суду. Замислите, спречити истражног судију да изврши увиђај!?“, износи адвокат Петронијевић.

Снимак који смо видели почиње у 33. секунди, а где су 32 секунде пре тога, дакле можда и сам моменат убиства?

Међу присутнима тајац. Слуша све то и Зора Добричанин Никодиновић, Петронијевићева колегиница, и сама ангажована током судског поступка, па каже: „Цео поступак требало би, једноставно, поновити. То се у праву зове понављање поступка“, који је овде повређен, а јер су многе чињенице занемарене или игнорисане.

Онда, имамо и очевице злочина, који нису саслушани. Тек пошто је поступак завршен, преврћући по списима предмета, које по тужилаштвима називају „шкарт-папири“, пронађемо изјаву сведока-очевица. коју је узела полиција, али суд га није саслушао. Био је то возач тадашњег министра (Гаше Кнежевића), који је седео у службеним колима, паркиран у дворишту владе, лицем према Немањиној и видео цео догађај.

Дакле једини прави очевидац са стране. Ми га пронађемо, каже човек: „јесте, видео сам догађај и Ђинђића који улази леђима окренут, Веруовић му додаје штаке, и одједном – нема човека. Врата владе и даље широм отворена, поткајлана“. Нико га није ништа питао нити му је показао фото-робот извршиоца злочина, који је доцније сачињен према опису извесног Куја Кријешторца, који је једини видео правог убицу Ђинђића и који је због тога – убијен!

А тај фото-робот то је веран отисак човека који нам је познат, из Хрватске је, био је у Легији странаца, недавно је погинуо у Украјини као инструктор-снајпериста током једног руског ракетног удара на центар за обуку терориста“. Присутни и даље запањени, у чуду. Петронијевић брзо и сигурно износи сазнања из истраге и поступка, који су довели до „званичне верзије.

Познати рукопис

„Немојте ништа да се чудите. Рецимо, МИ6 врло често користи људе из нашег окружења, нарочито из Хрватске, који и данас обављају послове за њих. И атентат на Ђинђића носи исти рукопис, све је изведено према већ раније познатом моделу и зато кажем да је у питању јасан случај политичког убиства, али не због унутрашњих политичких разлога, него из спољнополитичких разлога.

Бесан је био Ђинђић, јер је схватио да га политички злоупотребљавају као демократску икону коју су они направили, да би преко њега дошли до онога што раде и данас. То је разбијање Републике Српске, њено утапање у централистички облик БиХ и наравно, одвајање Косова од Србије. Тврдоглаво је инсистирао на обједињавању РС и КиМ са Србијом.

Нису имали времена да га сатанизују као Милошевића и одлучили су се за модел брзог и безобзирног, „false flag“ политичког убиства.

Присутни др инж. Бане Ивковић, бивши српски министар у више мандата, слаже се са тврдњама Петронијевића: „Ја сам сведок да је Зорану био циљ да уједини Србе у једну државу, значи нас и Републику Српску и Космет, за који је имао план који су спречили“.

Тада сам се сетио Кларкове пресуде у Гардијану, нарочито криминализације Ђинђића, која је ту наведена као главни мотив убиства, да све изгледа као обрачун двеју супротстављених мафија. „То су ти такозвани најближи Зоранови сарадници, „носачи ковчега“, који су још исте вечери у осам сати (рано ујутро је изашао „лондонски наратив“, Б.З.) објавили потерницу са ликовима мафијаша“, закључује Петронијевић.

„Зато сам и рекао тужиоцу: ‘Ово што ви сада радите није ништа друго него тотална криминализација Зорана Ђинђића по плану оних који су га убили.’ После, у ходнику суда, пришла ми је Зоранова мајка Мила, захвалила ми и пружила руку“.

Још у току емитовања серије сручила се на „тв Сабљу“ лавина критика са друштвених мрежа. Народ можеш вући за нос, али не и начисто преварити. Још људи памте штошта, још је жива већина сведока и учесника и што је најгоре – све се и даље одвија према познатом рукопису у корист наше штете. Додатно незадовољство међу најжешћим противницима ове серије изазвала је одјавна шпица, на којој се наводе партнери РТС-а у овом послу: Снежана ван Хаувелинген, Агитпроп Бугарска и Креативна Европа.

***

Морални кукавичлук

„Серија Сабља је пример моралног кукавичлука какав нисам видео никад у животу. Креатори су сву кривицу за пропаст Србије успели да припишу Драгану Јочићу, који серију гледа из позиције квадриплегичара (парализа сва четири уда), и Војиславу Коштуници, човеку који већ 10 година није дао политичку изјаву.

Ваљда се рачуна да тешки инвалид и политички пензионер неће много да се бране. С друге стране, људи који имају стварну политичку и сваку другу моћ у данашњој Србији, попут Бебе Поповића, приказани су малтене као свеци. Ниједан делић његове (или Чедине) улоге у „Сабљи“ и пре ње није сценаристички проблематизован, упркос чињеници да су руководили свим одлукама Владе након Ђинђићевог убиства, у периоду кад је напрасно срушена Шилерова пре узимања ДНК узорака и кад су вође ‘Земунског клана’ убијене, да не би били ухапшени као незгодни сведоци.

Без обзира да ли је одсуство храбрости плод кукавичлука или свесне жеље сценариста да појединцима оперу биографије, у питању је злочин над истином, моралом и правдом“

Александар Вујовић,уредник портала „Нови Стандард“, 15. новембар 2024.

Нови Милошевић

Не плаши ли Вас могућност да би, због промењене позиције, Зоран Ђинђић од демократе могао постати „нови Милошевић“ и великосрпски националиста?
Ђинђић: Права Србије на Косову и Метохији нису нешто што може да нестане. Нико нема, ни међу Албанцима, ни у свету права да нам каже: Милошевић је потрошио ваша права и ви почињете од нуле. …Већ је много пропаганде на ту тему, много лобија и међународних невладиних организација је укључено у то. Доказује се да су моји ставови о Косову – потврда да се српска политика није променила. Да сам, ето, био политичар европског типа, а сад да сам постао српски националиста. Тиме се у суштини тврди: да је са Србима увек исто, да се на Балкану само маске мењају. Али, све то ме не узбуђује много. Мени је важно да су аргументи које сам ја понудио – необориви“.

„Вечерње новости“, „Србија није жетон за плаћање дугова“, 21.фебруар 2003.

Ко то тамо пали светло?

„Космет је за мене државни приоритет број један. Статус Косова је, у ствари, статус Србије. Ми не можемо да заокружимо државност Србије, док не знамо какав је статус Косова и Метохије. Ја сам изабран да браним интересе Србије… Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да „пали светло“. И говори: станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова“.

Зоран Ђинђић, „Вечерње новости“, 21. фебруар 2003

 

Наслов и опрема текста Нови Стандард

 

Извор: Печат

 

Насловна фотографија: BETA/ Milan Obradović