Најновија решења Управног одбора Филмског центра Србије да усвоји одлуке својих двају комисија и подржи пројекте “Дјеца Козаре”, Лордана Зафрановића, и “Хероји Халијарда”, Радоша Бајића, односно “Жетва” америчког редитеља Пола Кампфа, одјекнуле су у јавности као прилично изненађење, будући да се у доброј мери разликују од досадашње програмске концепције и праксе ове установе.
Све комисије које су у више наврата одбијале “Дјецу Козаре” наводиле су “извесне примедбе” на тобожњу несавременост сценарија Арсена Диклића и “неке друге” мане овог пројекта, као и недостатак средстава и продукциона ограничења ФЦС, што је “аминовао” исти управни одбор, који сада, без резерве, хвали овај пројекат и не помиње више икаква ограничења. Сада одједном више нема “извесних недостатака” нити “низа примедаба”, него се у први план истичу високи квалитети Диклићевог текста, што су за последње две године упорно понављали и овај критичар и неки чланови, па и бивши председник надлежне комисије, кога је због оставке ФЦС чак – тужио суду!
Сада нема говора ни о “недостатку пара” него су “Дјеци Козаре” – богу хвала! – безусловно додељена скромна иницијална средства (тридесет милиона). Свима као да је лакнуло што су на крају победили морална чврстина и уметнички квалитети пројекта, чему су допринели и упорни гласови јавности, па и самог Министарства културе и информисања. Овај државни орган је поводом наведене одлуке УО ФЦС пре неки дан чак изразио “задовољство, јер ће тако садржај Зафрановићевог остварења допринети развоју културе сећања на жртве усташког геноцида над српским народом”.
И подвукао: “Верујемо да је овај пројекат заслуживао подршку комисија и ранијих година, али је најважније да је она коначно и уследила.” Признају ли се тиме промашаји истог УО и менаџмента ФЦС из претходног периода, који су имали катастрофалне последице, на шта је, у више наврата, указивао и наш лист? Да се разумемо: радујемо се, као и већина наших читалаца, одлуци УО ФЦС и ничим не желимо да је помутимо, верујући да ће се из овог родити филмско остварење вредно указаног поверења. Са друге стране, не може се прећутати питање одговорности за друштвену, уметничку и моралну штету до које је дошло дугогодишњим одбијањем “Дјеце Козаре” и фаворизовањем других приоритета ФЦС. А какви су били ти “приоритети”, врло добро знамо.
Дакле, сада ФЦС подржава и америчко-српски пројекат о “жутој кући” и трговини органима српских жртава (“Жетва”) на основу романа Веселина Џелетовића “Српско срце Јоханово”, управо у предвечерје хашког процеса о злочинима ОВК. Доскора, продукцијом ФЦС дували су сасвим други ветрови. Подсетимо да је главни фаворит ове куће био филм “Терет” Огњена Главоњића, који је инсинуирао српске ратне злочине над невиним албанским жртвама. Менаџмент ФЦС је упорно промовисао и на сва уста хвалио парадирање овог филма по Кану, Сарајеву и где год би се у свету појавио, а притом још тврдио како је управо тај и такав “Терет” – права “национална тема”! Биле су то речи тадашњег директора ФЦС, који је за њих преузео пуну одговорност, док је сам Огњен Главоњић ускоро почео да одлучује у ФЦС о пројектима других аутора.
Недуго затим пред реализацијом нашао се и филм “Мезимица”, срочен у духу исте политике која је изнедрила “Терет”. Према речима самог сценаристе Војнова, у овом филму “српски полицајци и српски доктор учествују у ланцу трговина и продаје органа, што је и прилично реалистично, јер филм се догађа у Србији”(!) То да српски лекари ваде унутрашње органе лицима доведеним са Косова и Метохије и продају их широм света, одјекнуло је као бомба у домаћој јавности и показало да манипулисање оваквим темама припада истој “стратегији” ФЦС. Тек после жестоког јавног протеста Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији, који су у великом броју дошли у њихове просторије, УО ФЦС обуставља пројекат са следећим образложењем:
“Увид у сценарио јасно показује да није реч ни о каквој универзалној теми трговине органима, него о инсинуацијама које директно оптужују Србију, с обзиром на то да се вађење органа обавља у Србији, врше је лекари Клиничког центра Србије, а у свему учествује полиција Србије. Снимање оваквог филма скренуло би пажњу са теме “жуте куће” и оснивања Специјалног суда на КиМ за злочине над Србима и представљало релативизацију одговорности”.
Дакле, “жута кућа” је сада поново тема, али са сасвим другачије тачке гледишта. Слажемо се са министром да никада није касно, али се питамо шта би било да се није догодио јавни протест породица жртава са Косова и Метохије и да нису изречене критичке речи, које је неко негде ипак чуо?