Први део текста можете прочитати овде.

Наше последње победе у Великом рату остале су у болном сећању Станиславу Кракову кад је напустио војску после покушаја самоубиства 1921. године, дубоко увређен и понижен, управо очајан због онога у шта се претворила његова животна мисија, од кад је као седамнаестогодишњак ступио у четнички одред војводе Вука и ратовао на првој линији фронта у свим ратовима Србије 1912–1918. После једног бенигног инцидента, од кога је побеснео Александар, избачен је из Краљеве гарде и послат за казну у „југословенски Сибир“, у Ђаковицу, где је Кракова готово скрхала туга за мртвим друговима и већ заборављеним победама.

Можда отуд ироничан и пророчки наслов његове збирке Наше последње победе, која се односи на најславније дане Великог рата. Ироничан, као да више не верује да ће се победе икада поновити док постоје земља и војска које су 1918. замениле српску. Пророчки, јер се доиста и нису догодиле док се ратовало под другим заставама, све до Кошара, Паштрика и Коридора, када се ствар мења у српску корист. Дубоко га је погодило и понизило херостратско лудило његовог врховног команданта и краља, који је од дојучерашњих аустроугарских душмана и злотвора направио пуковнике и генерале своје војске, а њега, Кракова, пензионисао у чину поручника после седам година ратовања у првим борбеним редовима без једне мрље, са осамнаест највиших домаћих и страних одликовања, од којих му је Бели орао са мачевима, како је и изричито прописано, додељен за лични подвиг на бојном пољу.

Није се то судбина играла са животом војника и визионара него једна махнита амбиција коју је подржавала готово цела српска културна елита, од Скерлића и Цвијића до Слободана Јовановића. Ретки појединци, попут Кракова, слутили су какав ће крај имати ова колосална бесмислица, а када се он (тај крај) стварно догодио, лично су плаћали Александрове дугове.

Земља наших царева

Захваљујући истраживањима Гојка Тешића и сјајним доприносима Зоране Опачић и Наташе Јовановић, тек сада, после готово пола века, стичемо потпунију слику о животу и делу Станислава Кракова као публицисте и књижевника. Сада постаје могуће право вредновање његовог литерарног дела. Што се тиче филмског – јер Краков је био један од најзначајнијих наших редитеља и филмолога између два рата, а ни доцније, у емиграцији, није га напуштала десета муза његовог пољског рођака Карела Ижиковског – озбиљно истраживање тек предстоји.

Када се заситио свега, тек тридесетих година прошлог века, с одушевљењем се посветио својој великој страсти – филму, о коме је зналачки писао цео живот. Доиста, Краков је филм сматрао делом своје судбине не само у „филмској прози“ попут свог великог савременика Алфреда Деблина (о чему сам опширније писао у својој књизи Српска авангарда и филм 1920-1932) него и у пракси уметничког филма, кроз дружење и дописивање с Фрицом Лангом и другим филмским уметницима и стварање више филмова (према сећањима Краковљеве ћерке Милице Арсенијевић Краков), што тек треба детаљније истражити. За сада, немамо целовит увид у његово филмско дело.

На пример, постоји обимна документација о серији филмова Кроз земљу наших царева и краљева (Југословенски просветни филм, 1932) коју је Краков темељито припремао и снимао на ширем подручју Старе или Јужне Србије према којој је гајио нарочит, сентименталан однос: „Простор Старе Србије био је и остао његова трајна љубав“, пише Мирко Демић. „За њега је то скупо плаћена територија, простор трајних немира и бајковитих јуначких подвига, подручје дубоких трагова средњовековног српског присуства, упркос вековном затирању, упркос пљачкању и својатању. У својој потресној књизи путописа Кроз јужну Србију Краков на једном месту резигнирано констатује: ’Апсурдности су увек највеће истине’.“

Данас о томе не знамо готово ништа, иако постоји грађа у Архиву Југословенске кинотеке и сачувана сценаристичка подлога. Зашто? Прво, зато што је дело Станислава Кракова готово педесет година било политички табу, у домену дугоруке Удбе и њених „црних листа“ у нашој филмској архивистици (ово је суморна и још ненаписана прича, која ће, чини се, остати под велом ћутње). Друго, зато што се у Титово време ничим није смело замерити Македонцима (који су недавно сами променили своје име и идентитет за шаку долара). Каква „земља српских царева и краљева“ у кинотеци, која се и дан-данас зове Југословенском, упркос чињеници да Југославије нема још од прошлог века! (Сваког новог министра културе питам када ће ова установа с листе најзначајнијих културних институција српског народа променити назив? Још нема одговора.)

За част отаџбине

Оно што је остало и што је нова генерација српских филмских архивиста учинила некако доступним су неми филм За част отаџбине (1930), документарно дело о Србији у Великом рату 1914-1918. и звучни/озвучени филм Голгота Србије или Пожар на Балкану (1940), проширена, документарно-играна верзија претходног филма, оба у производњи „Артистик филма“ из Београда. Власници ове фирме Андрија Глишић и Зарије Ђокић, истакнути српски продуценти и дистрибутери у периоду између 1928. и 1941. године, учинили су заиста све што су могли да Кракову омогуће увид и аквизицију архивског материјала из домаћих и страних извора, али и доснимавање (играну реконструкцију оних историјских сцена које није снимила документарна камера) делова Голготе Србије, који се стога може посматрати и као играна продукција. Штавише, међу најбољим „играним структурама“ у нашем међуратном филму које су оставиле снажан ауторски печат. Ова два филма, прецизније речено две фазе једне кинематографске замисли, доживеле су различиту судбину.

За част отаџбине имао је свечану премијеру у биоскопу „Луксор“, елитној престоничкој дворани браће Габај 1. маја 1930. године. У извештају за београдско Време читамо да је премијера била „изузетно успешна, да су јој присуствовали Краљевска влада, Цивилна и Војна Кућа Краљева, дипломатски кор, генералитет, представници државе и цео најотменији Београд“, како је писао Краковљев колега и један од пионира филмске критике у нас Драган Алексић Дада (надимак по авангардном покрету чији је био заточник).