Божидар Зечевић: 007: Махнити агент Апокалипсе
Две велике опасности стоје пред словенском православном цивилизацијом. Обе је уочио Николај Бурљајев: „Циљ је да се изврши мутација руског духа. Потребно је Русе ишчупати из традиције“. Могу само да додам: исто важи и за Србе. Традиција, вера и породица одвлаче Србе од глобализације, они се што пре морају суочити са својом злоћудом прошлошћу и покажњавати за све што им се догађало од постанка.
Друга опасност поприма чудовишне размере: „Избити руску земљу из руских руку“ или „праведно поделити Сибир међу нацијама слободног света“ како је некако планирао вашингтонски јастреб Бжежински y „Великој шаховској иrpи“. Што се Срба и Србије тиче, то се већ догађа са Косовом, где се испитују следећи потези ове глобалне „шаховске окупације“. Није ли исти Бжежински назвао „Балканом Евразије“ цело подручје источно од Урала“?
Идеолошка франшиза
Исконски страх од Русије, који последњих деценија тресе пирамиду Запада и прети да склизне у свеопшту катаклизму, храни се великим делом из Уједињеног краљевства и ноћних мора којих ова земља не може да се ослободи већ готово два века. Генератор ове тескобе су две њене тајне војне службе, унутрашња и спољна, обучене да непрестано обнављају наратив руске опасности, као и још најмање два туцета њима подређених фирми, које чине атлантску обавештајно-диверзантску заједницу.
Оне упорно дејствују и преко океана, раздражујући ионако русофобну Америку, као што је било са фабриковањем оптужби за „руско мешање у америчке изборе“ 2020. године, о чему и даље нема доказа, осим што је већ извесно да је целу ову ујдурму скувало једно острвско предузеће. Још се то није слегло а лансиран је онај false flag наратив са тровањем Скрипаљевих у Солсберију и цела планета мучена је недељама без иједног валидног доказа.
Ни то није добило епилог, а у Сирији је инсцениран нови напад хемијским оружјем на недужне цивиле и децу, по старој, трагично немаштовитој матрици Маркала, Рачка и Садамовог оружја за масовно уништење, чиме се већ једном прославио Тони Блер. У украјинском рату, све три последње године, опет се потурају стари крвави игрокази којима треба да поверује овај несрећни свет, али и отворене терористичке намештаљке у духу идеје о наношењу удара Русији (Буча, „Крокус сити“, Курска крвава лудорија и друге, које тек долазе).
Јасно је да Заједница ради пуном паром и да нема намеру да стане. Већ готово два века британска русофобија стоји тамо где је стајала у Кримском рату 1853-1856. и на Берлинском конгресу 1878. не допуштајући предах ниједном народу, ниједној влади. Она захтева да се цео свет стално сврстава иза њених суманутих идеја. Није то више ствар геополитике, нити икакве рационалне стратегије већ социопатске тескобе целе једне нације опседуте лудачким гоњењем.
Генеза Бонда
Покретна слика игра овде главну улогу. Британска искуства у областима филма и телевизије без премца су у Европи. Врхунски занат никада није био доведен у питање и зато са Острва увек долази најуверљивија, технички супериорна говорећа слика. То што се иста све чешће користи у сврхе директне политичке манипулације нарочито је питање.
И овде Енглези воде коло: нема бољих у вештини лагања и производњи спин-наратива. Већ цео један век показују какво све дејство може да има јединство чулне стварности и чулне обмане које називамо филмом, посебно играним филмом. И овде су Енглези супериорни аутори целих жанрова и франшиза, као што је, изнад свих, серија о Џемсу Бонду, која је обележила прошло, али не одступа ни и у овом столећу.
Најзанимљивије је што је и ова серија до сржи заражена истом анамнезом коју је дао Бурљајев. Та је опсесија, у неку руку, створила Бонда и још га хушка на акцију. Зато је он Енглез од главе до пете, сачињен од првокласног енглеског материјала, имагинарни означитељ (imaginary signifier – Кристијан Мез) целог једног менталитета устројеног на описаној болести. И зато није тачан стереотип да је неозбиљан свако ко Џемса Бонда доживљава озбиљно.
О не. Стваран је то лик, који испуњава важну мисију. Овај митски херој је карактеристична хладноратовска појава из пера ислуженог морнаричког агента Јана Флеминга, који је сачувао мало романтизма и осећања за акцију када је друштвом Њеног величанства завладала велика потиштеност, раних педесетих година прошлог столећа.
Нестанак велике поморске империје после Другог светског рата и атмосфера подељеног света почела је да инспирише писце и филмске ствараоце, а британска тајна служба МИ6 постала је живописан извор ликова какав је био Флемингов морнарички комендер Џемс Бонд, пикарски јунак, атлета и заводник. И можда би тај Бонд остао само један од хероја петпарачке штампе, да се почетком шездесетих није догодило нешто што је од те полуанонимне фигуре преконоћ створило глобалну звезду.
Харолд Адриан Расел Филби звани „Ким“ био је неприкосновени шеф главног, антисовјетског сектора МИ6 све до 1962, када га је један руски пребег провалио као водећег совјетског агента на Западу, заврбованог пуних тридесет година раније, са друштванцем њему сличних беспрекорних Британаца, дипломата и high brow представнка више класе званих „кембриџска петорка“, уствари ганга алкохоличара, хомосексуалаца и очајника, који су Русима бесрамно цинкарили горди Албион.
Британска воља за моћ пала је на најниже гране у својој дугој историји. Дуго је одбијала да поверује да је цвет Империје у којој сунце никада не залази пливао у совјетским доларима, испуњавајући сваку жељу Москве. Спектакуларно бекство Кима Филбија у Русију 1963. године дубоко је уздрмало самопоуздање не само Уједињеног краљевства, него уопште Запада и тих његових вредности, о којима и данас слушамо. Овај догађај покренуо је колапс старих илузија и целе острвске уобразиље, када се појавила филмска компанија „Еон“ (енглески акроним за „све или ништа“ – „Everything оr Nothing“) и понудила масовну анестезију у виду новог паладина МИ6, супер-клона и митског јунака намењеног опоравку краљевства.
У јеку Филбијевог скандала (1962-1963) филмски Бонд појавио се као мелем на душу једне тешко оштећене, безмало сасвим растројене идеологије. Нови херој смишљен је у прави час и био је антидот новог времена. У најбољем, Бонд шездесетих представио се свету као „шармантни ратник за ствар капитализма“ (Реј Грин) који промовише „западни ред вредности“, уз испуњење тајних чежњи, потиснутих у колективну подсвест капиталистичког кошмара.
Бонд је створен и доживео свој медијски успон на врхунцу Хладног рата (у години Бондовог филмског рођења, 1962, свет се тек опорављао од кубанске кризе – првог стварног суочавања човечанства са извесношћу Армагедона). Раскошна технологија, бизарни сижеи, лепеза ликова, драматургија, дизајн, лаки еротизам и нарочито богата реквизита филмова о агенту 007 били су у потпуности примерени новом времену. За прилично кратко време фиктивни заступник Албиона донекле је амортизивао националну срамоту. Доцније, успео је чак и да ликвидира Филбија у једној филмској сцени, иако се то стварно није догодило.
Против комуниста и лудака
Непријатељи Бонда били су комунисти и лудаци. За просечног западњака то је некада било једно те исто; заједничка им је била опсесија контроле над светом. Обе ствари за Бонда представљала је и представља Русија, било каква Русија. Један од првих филмова Алберта „Каби“ Броколија и Хершела „Харија“ Солцмана, оснивача „Еона“ и творца идеолошке франшизе Бонда био је фамозни Из Русије са љубављу (1963), у коме игра и београдска железничка станица (Београд и тадашњу Југославију Албион је одувек сматрао расклаћеним капиџиком руског дворишта).
Временом се Броколи-Солцманова матрица прилагођавала политици попуштања („детанта“) између Запада, СССР и Кине, па је у складу са тим преудешен и њен идеолошки наратив. Моменат антагонизма у седамдесетим био је једно време сведен на извесну политичку коректност англо-совјетског типа (Detente indeed! из Шпијуна који ме је волео, 1977), Само за твоје очи 1981, док у Убити по виђењу, 1985, Бонд чак постаје гротескни носилац Ордена Лењина (!), да би после распада СССР, из Бондове франшизе сасвим нестали комунисти, а од замишљених демона остали само православни Руси, тј. лудаци.
Али 1995. на обзорју појављује се прави идеолошки boogie Запада: Православна Русија. И она је у улози лудака, који је на путу да се домогне старог совјетског оружја и из чисте обести – спали Лондон! Харизматски и већ остарели Шон Конери био је сасвим неподесан за ову намену и ново лице Бонда показао је у филму Златно око ирски глумац Пирс Броснан.
Нови наратив потпуно је прихватио идеолошку матрицу класика вашингтонских јастреба Бжежинског из његове доктрине о „праведној подели Сибира међу нацијама слободног света“. тј. распарчавању Русије и заузимању унутрашњости евроазијског копна, планетарног арсенала сировина и енергената. Како Совјета више нема, непријатељ је сада православни Рус, негдашњи и садашњи диндушманин, господар Сибира, светског ресурса бр. 1, поседник свемогућег гаса и свих тајних оружја која се могу замислити.
Крсташки поход
После пада СССР Бжежински је, дакле, нациљао новог непријатеља у виду не само руског Православља, него Православља уопште. Али то није ништа ново. Православље је ноћна мора Запада већ столећима: нешто опасно и туђе, опскурно и неприступачно, што чучи и режи иза Дунава и Карпата, Цетине и Дрине као извор исконског, необјшњивиг страха, што је свим срцем подстицао и подстиче сваки римски бискуп.
Још у филму Само за твоје очи (1981) паклена поморанџа, коју се спремају да зграбе Руси, доспева на Часну трпезу византијског манастира на врху Метеора, испод иконе Пантократора, али је пре генерала КГБ Гогоља (?!), ликвидира нови крсташ-темплар Бонд. Чињеница да је баш у време почетка шаховске партије Бжежинског на римском престолу седео папа Војтила, гарантовано стар хиљаду година, дала је оба топа предности свакоме ко је предузимао нешто ефикасно против православне опасности.
Ову предност искористили су, наравно, Солцман и Броколи и њихов Бонд кренуо је у нови крсташки поход против Православља на чијем се челу нашла најбоља ученица Бжежинског, такође источноевропске провенијенције и такође „војујућа католкиња“ (у животу чешка Јеврејка са београдским детињством) права, постојећа „М“ bondiane (Џуди Денч), која ће свечано објавити да „Русија слабо и нестручно користи своје природне ресурсе“ и „позвати пријатеље Русије да поводом тога нешто предузму“. Предложена је деоба Русије на европски, азијски и сибирски део, при чему би овај потоњи био дат на управу САД (Медлин Олбрајт).
Денчова парафразира овај текст у духу задатака које предаје Бонду за ХХI век, али више не личи толико на бившу Медлин, колико на следећу „М“, која је преузела бакљу. Тако је нови империјални сан Америке пробудио стару, постојану утвару британског карактера: русофобију. Откад постоји Русија острвски лав доживљава је као главног непријатеља и помно иницира све завере против ње. Ко оно рече да је неозбиљан свако ко Бонда доживљава озбиљно?
Харвардски професор, Семјуел Хантингтон, лансирао је комплементарну тезу да је словенско Православље, а не комунизам, прави антагонист Запада: „Са руским марксистом још је било могуће некако разговарати, јер су и марксизам и капитализам продукти Запада и почивају на интернационали, али са православним Русом традиционалистом, нема разговора“, научава овај човечуљак са Харварда, који је некад био Картеров саветник за безбедност.
У овом Бондовом филму Православље је оличено у једној од највећих светиња Русије. Зли компјутерски геније, који се одмеће од власти, скрива се нигде друго до у православном храму. Сусрет са овим побуњеником догађа се испод иконе Св. Богородице Смољенске, великог знака не само руског, него и целог Православља (донесена је у Русију у XI веку из Константинопоља, као дар византиског цара руском кнезу Всеволоду Јарославичу).
Четири године касније, у филму Свет није довољан (1999) нафтна Лилит модерног света православног је порекла и поштује ову светињу. Она Бонду стаје на пут ка донбаским топионицама, сибирским ресурсима и нарочито азербејџанској нафти, кључним енергетским циљевима у XXI веку, како је већ објаснила Бондова патронеса.
Ево и сижеа нове матрице, филма Златно око (1995): Џемс Бонд и његов партнер „006“, по имену Тревелијан изводе 1986. напад на неки војноиндустријски комплекс у СССР. КГБ их хвата и мада „007“ наравно успева да умакне, „006“ није те среће. У међувремену стари СССР пропада и Бонд се у Јељциновој Москви осећа као код куће.
Али појављује се „006“ у новом лику: он је, у ствари, директни потомак донских козака, чија је новија историја колико трагична, толико и нерадо помињана. Зашто? Читава једна великим делом козачка армија (заробљеног Стаљиновог генерала А.А. Власова) борила се у Другом светском рату на немачкој страни, против Совјета. Они су се 1945. у Словенији предали Енглезима, а ови су их, са све женама и децом, без много хуманих обзира вратили Стаљину – који их је одмах све побио.
Тревелијан је потомак једне од тих породица, одрастао у Енглеској под другим именом и регрутован у енглеску тајну службу као јаничар Албиона. Сценаристи Златног ока полазе од стварног догађаја, које је описао Николај Толстој у књигама Жртве Јалте (1972) и Министар и масакри (1986). Књиге су изазвале праву пометњу у јавном животу Британије осамдесетих.
Потомак једне од најстаријих племићких породица Русије, а угледни британски историчар и писац Толстој, до танчина је описао како су енглеске војне власти и министар Харолд Мекмилан, будући британски премијер, по Черчиловом налогу предали заробљене козаке и њихове породице НКВД-у.
Најгоре од свега је што је Уједињено Краљевство после штампања ових књига, преко воље признало да је Толстој у праву, не негирајући ни чињеницу да је Черчил тиме прекршио Женевску конвенцију и преставио се као светски – криминалац! Зуцкало се тада да би пре могао бити изведен пред суд као прави ратни злочинац због масивног бомбардовања цивила у Дрездену у Лајпцигу, као и у Лесковцу, Нишу и Београду и широм Србије 1944, али победницима се не суди, а Черчил се, иако отеран са власти на првим послератним изборима, одмарао на ловорикама пишући мемомаре за Нобела.
Савест је страшна, непојамна сила. Иако је масакр донских козака 1945. замотан у заборав, броколи сценаристи га не само поново извлаче на видело, него и користе као неку врсту идеолошке темпирне бомбе. Бондов шпијунски пајташ, а сада супарник, потомак је тих православних козака, помахнитао од жудње за осветом. То је нови лудак у Бондовој збирци, некакав сибирски сепаратиста (пусти снови Бжежинског и његове омиљене питомице!), који диже у ваздух војни треминал негде у Сибиру, долази у посед заборављеног совјетског сателита-убице и планира да из освете уништи Лондон!
Тревелијан пребива на депонији бронзаних и мермерних олупина, са све Лењином и мртвим чекистима. Све ври у овом котлу растројених савести. Бонд ратује против козака уз помоћ лепих Рускињица у психотичном спектаклу, са обавезним подземним градом (и то на Кастровој Куби!) чији господари сада нису др Но или Ставро Блофелд, него неки потомак Јермака Тимофејича, Бондов Мефисто, Каин и Едип, у својој побуни против оца и родине. Фројд, Лакан и Славој Жижек имали би овде пуне руке посла.
Јуриш на Петроград
Пошто више нема совјетске империје зла непријатељ бр. један Запада сада је православна Русија, неки јуродиви неораспућин, нешто неизвесно, подмукло, туђе и страшно. Она ноћна мора Запада. Њој су – авај! – доступна сва тајна оружја, сателити, нуклеарни арсенал, стратешки софтвери и ратови звезда … али ту је краљичин витез који ће уз ватромет специјалних ефеката пуних пола сата приказивати како западна лисица хара по руском кокошарнику.
Бонд отима руски тенк и њиме прогони генерала КГБ кроз старо језгро Санкт Петерсбурга. Притом немилице руши здања из доба и Пушкина и Достојевског, па разара мостове на Мојки, девастира Дворски трг испред Ермитажа, пуца по Росијевом славолуку, вуче по улицама споменике руске империје и уопште безобзирно пустоши по престоници цара Петра.
Можете ли замислити темплара Бонда како тенком насрће на Британски музеј или гусеницама рије око цркве Нотр Дам (где су прави темплари, узгред речено, 13. октобра 1307. били осуђени и живи спаљени, да би се папа и краљ Француске Филип Лепи домогли њиховог астрономског иметка)? Не могу да се сетим да је Бонд икада кидисао на Дуждеву палату или Прадо.
Али овде је сасвим други случај, овде је то не само дозвољено него и пожељно, јер 007 до темеља уништава симболе непријатељског престола. Он подстиче скривеног рушитеља у гледаоцу и пружа му несвакидашње задовољство у уништаваљу нечег туђег и страног. Мржња према свему руском и наметање русофобне обести нису мимоишли ни децу. У времену премијере овог филма гледао сам како у Бриселу за Божић деци поклањају видео игрицу основану на сликама из овог филма и логом: „Намерно руши Санкт Петербург као што то чини 007 у Златном оку!“ (ако се добро сећам: „Deliberately bust St Peterburg as seen in 007’s Golden Eye!“).
Игрица је те године награђена признањем Interactive Achievement Award, неком врстом Оскара за забавни софтвер. Госпођу Броколи, наследницу франшизе Бонда, није занимала повеља УНЕСКО-а и барем два туцета међународних докумената који из ње проистичу, а изричито забрањују сам помен повреде културне баштине човечанства. Уосталом, то и нису неке културне вредности, нису ни Шенбрун ни Версај, него неке руске старудије; разбијати их не кошта ништа и не смета никоме.
У овом харању по руској души променио се и карактер Бонда. Нестала је деликатно грађена, романтична и готово нежна фигура старог Бонда (Конери, Мур, Броснан) и појавио се груби извршитељ, безосећајни терминатор и хладна звер у лику Данијела Крејга, чији је карактер, ако га има, сасвим подређен дистрибуцији смрти (rogue agent).
Специјални ефекти, по којима је франшиза постала позната, прате развој дигиталне технологије. Иако сам Бонд не стари, нестао је његов вечити пратилац, технолошки др Калиостро „Кју“, у лику осамдесетогодишњег Дезмонда Левелина; као сервер краљичиног изврширеља појављује се сада неки излудели хакер, ваљда онај из руског арсенала.
Чак је и стара „М“ пала као жртва нових/старих душмана и данас у централи МИ6, на југоисточној Темзи, газдује вазда цинични и увек на неку пакост спремни Ралф Фајнс, који потајно мрзи МИ6 и спрема се да му дохака. Овај врховни шеф британских обавештајно-субверзивних ешелона, који жели да угаси МИ6, вероватно је и сам Путинова марионета као и Трамп, утвара из старих острвских опсесија. Али о томе у некој новој Бондовој параноји.
Повратак крсташа
Поновимо да је корен Бондовог лудила у четири крсташка рата која су с догодила у обневиделој, острашћеној Европи XI-XIV столећа, којом су се вукли екстатични хороводи Св. Вита и danse macabre готичке светине, владало насиље и лудачке посланице закрвављених папа и царева. Недавно смо описивали IV крсташки рат, који је уместо Свету земљу освојио и опустошио Цариград и у њему готово целу православну цивилизацију, али је православни Солун плаћао крваву цену још од првог крсташког рата (1095).
Сирови и безбожни крсташи нису придавали икакву важност иконама (уколико не би на њима открили драгуље или злато, што би бесно чупали и трпали у бисаге), ломили су и сатирали свете слике, на којима се очитовао продуховљени свет православља.
Историчар Никита Хонијат, који је својим очима гледао ову пошаст пише: „Догађаји који су се збили, кад Латини освојише Солун састављају нову Илијаду невоља, које су више него трагичне. Све су куће по граду опустеле, није више било ниједног склоништа где би се човек могао сачувати, нити једне улице, да се избави од убица. Па ни лагума да се сакријеш. Мач је све и свакога дохватио, а само онај удар који би умртвио, био је угодан бесним оним људима.
Узалудно су се многи приклањали у цркве и под свете иконе. Непријатељи под оружјем насртали су у цркве и убијали свакога кога су ту нашли и клали кога би ту ухватили, бацали на земљу свете иконе Исуса Христа, драгоцене украсе, скидали то безобзирно, а саме су иконе бацали на улицу да их газе који пролазе или су их на ватру стављали да кувају себи јела, скакали на свети престо, пред којим се клањају и сами анђели и играли певајући најразвратније песме и каљајући својом нечишћу свето место… Све су ово чинили само да подвргну руглу православно богослужење и да покажу како га презиру“.
Други један савременик, Јевстатије, ужаснуто описује како су крсташи „упадали у цркве, ругали се светињама и молитви и људе заклоњене у црквама бесно су били и убијали. Жене и девојке без разлике подвргавале су скотској страсти војника; тако онакажене и голе саме смрт су жељеле“.
Пад Цариграда под крсташе 1204. године, после никада забележене пљачке и девастације огромне количине материјалних и духовних добара, довео је до наглог и неочекиваног ширења уметнина скупљаних у црквама и палатама најбогатијег града на свету скоро шест векова, блиставих примерака уметничког занатства, префињених праликова и ликова од злата, боја и писмена тако да су дела византијске уметности расејана свуда по Европи, створила одскочишта за почетак ренесансе“ (Ерик Бредфорд, види стр.?).
Сам чин девастације и бахатог уништавања свега што се нашло на путу помахнитале хорде – тачно исто оно што чини Бонд по Петерсбургу – описивао је исти онај Никита Хонијат грозним речима: „Пљачкајући драгоцену црквену ризницу св. Софије, они су неке од светих ствари разбијали узмимајући за себе оно што је скупоценије било као истините претече антихристових дела! Делове Христове одеће су цепали, оставивши га на поду голог, а онда су те ствари делили коцком међу собом.
Света трпеза, која је од најдрагоценјих комада састављена била и која је представљала савршенство лепоте и богатства, разбијена је сада и у једнаке делове раздељена међу пљачкаше“. И она два коња испред Дуждеве палате у Венецији и ко зна колико драгоцености довукоше Инокентију Трећем, који их најгорим речима прокуне: “Уместо да ослободите Свету земљу ви сте безрасудно погазили завет наш и сада у вама не виде друго него примере разврата и дело мрака“, пише папа 10.јула 1205. Данашњи римски бискуп се није удостојио оваквог писма.
Параноја постаје политика
Гледајући шта се сада збива у предворју Кијево-Печерске лавре, како се до темеља руше древни храмови (Десјатинског манастира и других) и каквом су гоњењу изложени православни хришћани у мајданској Украјини, врло добро се сећамо Бондовог харања по граду Светог Петра (где се заиста показао као „претеча Антихристових дела“ како каже Никита Хонијат) у једном новом рату против Православља, који, међутим није забавна фикција него – најсуровија стварност.
„Први крсташки рат (1096-1099) прокламовала је црква. Крсташки рат данашњице прокламован је 1999. против Срба у Вашингтону“ пише Дајана Џонстон, чију смо књигу „Сулуди крсташи“ (Београд, 2005) пребрзо заборавили иако се у њој открива прецизна генеза данашње крсташке војне у Украјини, што је ова Американка, рођена од високих чиновника „дубоке државе“ у Вашингтону, добро прочитала.
Иако се више концентрише на наш случај и 1999. као почетак новог и последњег крсташког рата и последњег рата уопште, Џонстонова открива саму суштину лудачке опсесије која не престаје да параноју претвара у политику! То је прави узрочник душевне болести по којој „Сједињене државе стрепе од саме могућности претње било где и од било кога ко би теоретски могао да представља било какву претњу“ (Џонстон, 337).
То је прецизна дијагноза болести која данас хоће да влада светом. Џонстонова цитира Доналда Рамсфелда: „Сједињене Државе одржавају способност да на директиву председника наметну вољу Сједињених Држава и њених коалиционих партнера сваком противнику, укључујући државне и недржавне ентитете. Такав одлучан пораз могао би да укључи промену режима једног противника или окупацију стране територије док се стратешки циљеви не задовоље“ (исто, 338). Не може бити јасније.
Манија гоњења хоће да управља васељеном преко својих извршитеља, од којих је један и 007, не фикцонални лик него агент, слепи егзекутор Црне интернационале или Антихриста главом.
Једина нада света стоји на Истоку, који се упиње да савлада и у бездан сруши Антихриста. Људска алтернатива која је још у стању да изврши овај подвиг је православље (удружено можда и са исламом), најпре Путин и његови ратници, према којима командер Бонд, отеловљени Запад, изгледа као психотична сенка; Моренов човек из маште у самртној агонији.
Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург, сценариста, филмски критичар, редитељ, професор анализе филма, оснивач и главни уредник филмског часописа „Филмограф”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: 007.com
