Божидар Васиљевић: КАД ТОПУЗИНУ ДАШ БУЗДОВАНУ „ЈУ(Е)Л?“ (а није Кристијан)

@FACEBOOK

Имати идеју о себи је право појединца али истовремено може бити инфалибилни покрет и пројекција мисли, речи и дела који у правилу не мора увек да одговара истини и стварном стању ствари. Врло је опасно и неодговорно као појединац, индивидуа одвојена од цркве, као самопрокламовани припадник неке паралажне, идиосинкратичне синагоге, сматрати себе за корифеја православне теологије и црквене мисли. Теологија постоји искључиво у Цркви и њеној саборној потврди личносно артикулисаних одлука. Црква као заједница личности са Богом има свој живот и пут који је утемељен на Богочовеку, а кроз Њега у Тројичном Богу у коме јесте и креће се. Као таква, позвана је већ по својој природи на заједницу и љубав у себи и изван себе. То подразумева однос и дијалог са православним светом (био он руски, грузијски, јелински или северноамерички) али и међуконфесионалним и међурелигијским односом и заједништвом. „А треба да има и добро свједочанство од оних који су напољу, да не би упао у срамоту и замку ђавољу.“ (1Тим 3, 7). Српска Православна Црква никада није приступала у потпуности болном прекиду свог канонског или литургијског општења у целини, НИ СА ЈЕДНОМ Помесном Православном Црквом („јел?“). Изузетак је раскол у Македонији шездесетих година прошлог века. Самосталне (аутокефалне, слободне, самостојатељне и предстојатељне) одлуке Његове Светости Патријарха док носи свој патријарашки Крст, он сведочи Еванђеље, позицију и етос своје Цркве и народа и то чини достојанствено на највишим местима. Канонско јединство и ширина, златни средњи пут наше Цркве, до данас јесу чињенице. Саслуживања цариградског архијереја у манастиру Бешка, затим пријеми Кипарске и Грчке архиепископије на дневном нивоу у Београду и других („јел?“) доказ су томе. Сваком иоле теолошки али и историјски упућеном човеку је јасно да Српска Православна Црква ни у најтежим условима није: 1. Прекидала канонска и литургијска јединства; 2. Била било чија продужена рука, осим Христова! Она јесте „сателит“ јер њена мисија је да преноси Божије сигнале вернима. Они који би по својој мери да кроје хитон светосавске Цркве, уместо по мери Христа Богочовека, кроје скерлетни огртач. Таквима Христос и Црква не може пренети сигнале православног света. Црква у лику и делу Свјатјејшег Патријарха своје „сателитске сигнале“ добијене од Христа харизматски преноси онима који за то уместо кобасица у глави имају благодатне пријемнике.¹ Нажалост, неки без тог образовања али и без основног црквеног васпитања и молитвеног искуства, своје политичке и каријерне амбиције би да граде на имиџу пљувања и блаћења Цркве и Њеног Патријарха речима: „Кажи, Христе, ко те удари.“ (Лк 22, 63-64). То никада није завршавало добро по оне који су то себи дозвољавали нити по њихово потомство и њихове породице. Уколико се само мало завири у житија светих од Аве Јустина има безброј таквих примера, попут царице Евдоксије, која је устала на Св. Јована Златоустог или безбројни примери код Св. Василија Острошког, где су прогонитељи умирали, бивали ослепљени, полудели итд. Шнајдери царевог одела (сатанског) и кројачи патријарашког кукоља без шила, своје фрустрације треба да лече у неком од светих манастира наше Цркве и да се покају зарад излечења и исцелења али и затраже опроштај од Његове Светости. То се неће десити али мислим да би љубав Христова коју он у себи изобилно носи имала места и за такву маштарију и немогућност. Патријарх или епископ, дакле, се не исповеда легијама срама или било коме другом до ли своме Синоду („јел?“).² Међутим, време је такво: „Пре их пуштали за викенд, а сада право пред камере.“ Нека иду с милим Богом.

Важно је знати да Универзалност Цркве није у партијама, партикулама и појединцима него у Сабору и саборној мисли Цркве у векове. Истине ради, Александријска патријаршија је донела одлуку да прекине општење са Руском Црквом („јел?“). У суштину и утицај одлука Васељенске и Цариградске Цркве не треба сада подробније улазити. Потом је рускојезичне вернике и оне који се нису сложили са тиме и бивали због тога прогнани, Руска Црква природно узела под свој омофор. Такође, након одлука александријског патријарха да „омекша односе“ РПЦ је умировила свог тамошњег митрополита, те тиме ставила ad acta своја даља поступања.

С разлогом бивајући комуниста Мира Марковић је основала деведесетих година партију „ЈУЛ“. Међутим, у њу је довела оне који су неправедно етикетирани као комунисти јер нису имали благе везе са том идеологијом, формално ни суштински. Већи је и хришћанин и комуниста била Мира од појединих никоговића у тим редовима. Сателитски функционери угурани у Владу, без карактера и компетентности на важним позицијама, ипак не пропуштају да бескрупулозно врше трговину утицајем и злоупотребу положаја кадрирањем у свим сферама али латентно и у Цркви. Своје рођаке, пријатеље, фамилију шаљу да ступе на црквена училишта и у клир, из тог и таквог квази комунистичког спектра. Јованка Броз је, бај-д-веј, за њих Мајка Тереза. Они су неправедно таргетирани као стаљинисти и комунисти јер идеолошки и појмовно немају додира са тим, као ни по образовању. Посматрао реперкусијски данас из црквене перспективе они су очекивано постали заблудела, јеретички настројена групица спрема на братску крв. Такви су гори од Феликса Дзержинског и лењинистичке војне хунте. Претходни су убијали зарад идеологије и новца, ови би само због новца. Уосталом, има изрека „јуни и Јули поповима кожу гули“, а то они најбоље знају као перјанице ратнохушкачке терминологије и идеологије.

Сад је та групица променила реципијенте али су корисници и методе исти. Само су мало („променили глумце али исти је комад, исти расплет и крај“) продали српских земаља зарад фотеља. Пошто су им измакле морају сад опет нешто продати. Мислим ипак овај пут да је им је ово пут у бесповрат, фатално пазарење и трговина душом у тангу са ђаволом. То су вајне „пумпађије“ (као из Надреалиста) шупље лопте и вонаби либерали и револуционари безидејне твари, провидно сакривени иза двоглавог орла – „застава и религија“, пуних уста злоупотребљене теолошке фразеологије и образаца у покушају. Несумњиво јесу истински фанови кобасица које им просто-напросто не излазе из уста.

Идолатријски жудећи за кобасицама које их опчињавају, нарочито некако у посан дан али и цела антиидеологија која стоји иза тога, надамо се да је бар привремено задовољена 1. и 2. маја.