Божидар Васиљевић: Човјек је човјеку вирус

Ђакон Божидар Васиљевић

Мислио сам да је ова сентенца словеначке философкиње претенциозна када сам је први пут читао у другој конотацији. Одлично описује кратке цртице о Београду у наставку и како га данас види један младић који је у њему провео пола живота.

Какви су то парадокси, дубиозе, у чему је поента београдске чаршије (њених вјештачких оваплоћења из епрувете) да тако силно више воли туђу рђу него свој мед? Боже драги, колико је тај град дочекао судбина и пружио шанси и љубави али то нема везе са несхвативим вирусом који у њему хара. У Београду је важило да гвелфи за вас кажу да сте гвелфи, а гибелини да сте гибелин. Морају се наравно неки постулати слиједити. Београд није праштао грешку у корацима ни највећима, па ни то да се представљате кроз погрешна уста и промашене људе. Кад се каже Београд мисли се на нешто што је taxis-поредак ствари једног полиса. Граница господског и босоногог у Београду се као последњој метрополи-уточишту једнакости у прошлом вијеку тешко брисала али је постепено обојена и данас јасно назначена. Некада су на Звездари, Крсту, Чубури, Врачару егзистирали у двориштима шпорети, штрикови, тегле и пацови скупа са дјецом. Град су заправо чинили људи, а не зграде и ћошкови. Ипак, више је ту било господског и разумског него на данашњим универзитетским катедрама. Тај „хаос“ и „сељана“ у ствари је урбани дух Београда који више не постоји. Древним, готово сакралним и култним мјестима и здањима корача нека нова, придошла (не)академска, умишљена и лажна плејада „мудрих глава“ и „научних саветника“. Трансфер са – тегли зимнице, хаоса и граје дјеце и тутња кочијаша, отвореног неба Атељеа 212 из ког се чула младост и пјесма, САНУ-а доступне средњошколцу који после читања и слагања књига ту поједе ћевапе са академицима, као прилог гутајући величине – на бајатост и закулисности. У шестици снимала Чорба и Дугме, данас принцезе које мјаучу. Академијама, факултетима и институтима руководили људи којима је лоза уназад сезала до Обреновића, данас до приватних факултета. Авети сумњивог морала, пуни мржње, милитантног духа и лажног и иритантног смијеха у коме фале зуби, које описује стара руска пословица: смијати се без разлога знак је глупости. Свеопшти пад и „харизматска“ плиткост којим се овај вирус храни је истовремено спољни механизам одбране. „Младе треба спутавати“ нашалио би се Арсен Дедић, овај вирус и његови преносиоци се не шале. Убијају младост.  Кривица је и на нама. С више средстава, са више знања, више технике но икад, садашњи свијет испада да је најнесрећнији од свих свјетова, препуштен на милост и немилост свим струјама. Отуда то чудно двојство препотенције и несигурности које се гнијезди у свакој данашњој души. За њу се може рећи исто што и за регента војводу Орлеанског, у доба малољетног Луја XIV: да је свим и свачим обдарен сем даром да те дарове користи. Не би све то ни било трагедија да клица овог завладалог вируса нема дубоке егзистенцијалне корове зреле за чупање. Човјек је човјеку паразит и погубник, непрекидни микроб вируса којем нема лијека. Ренатин словеначки колега би рекао да је живот болест која се преноси полним путем и завршава смрћу. То по мом мишљењу наравно није тачно али га преносиоци вируса чине једино могућим и тачним у мом Београду. Дефетистички, песимистично, како год то назвали али то је тако. Цеца је пјевала: „Мој Београде загрли ме“ али се данас младост нешто грчевито чупа и бјежи из тог челичног загрљаја уз стару црногорску: „Шири мајко ноге обадвије да се вратим гдје сам био прије.“ Заправо, у пјеснички предимензионирајућој обради пјесме Ђорђа Марјановића: „Београде, Београде у бодљикаве жице некʼ те ограде“ се можда крије дескрипција деформитета који обликује животе милионȃ. Ако би се овакво стање оставило неизљечивим, можда би то била једина тачка овог полуострва гдје новонасталој депонији која смрди и заудара хрле неки франкештајни и утописти који воле овај град али кад дођу једино могу да оставе још понеку кесу смећа својих старих, небитних успомена. Резигнираност и дисолутивност стања у „белом граду“ је посве сива. Он који је ослободиоце и људе добре воље дочекивао с цвијећем, сада багри и полусвијету даје мотку којом их бије по глави. Он који је требао тиме већ бар мало освјешћености и обзирности показати према онима који и дођу са стране али у њега уткају више душе и београђанизма него сва та напумпана квазиелита. Књажевац, Шабац, Крушевац, Аранђеловац, Вршац, одакле год: Memento, homo, quia pulvis es et in pulverem reverteris. Сарајлије су понајвише и обликовали овај град уз понеког Шумадинца али то је маратон доказивања. Дефинитивно, ако се реликти садашњости не одстране, Београд живи свој последњи круг у Монци.