БОЖИЋ – ВЕЧНА РАДОСТ УСРЕД ПРИВРЕМЕНИХ ТУГА

Пише: Сергеј Худијев

 

Божић се доживљава као нешто топло и домаћинско, и људи се питају да ли је примерено читаво ово славље, веселе ватре, међусобно честитање – данас, кад се пролива крв и кад се гине. Како славити усред ове стрепње и туге?

Реч „празник” може да значи различите ствари – а ових дана најчешће означава паузу у свакодневном раду, дан кад покушавамо да се одвратимо од муке, брига и огорчења нашег обичног живота. Не радимо, постављамо јелке и качимо гирланде, стављамо на сто разноврснију храну и пиће него обично, честитамо рођацима и пријатељима – уопште, мање-више успешно покушавамо да обрадујемо себе и једни друге.Све то подсећа на древне Сатурналије, кад су чак и робови могли накратко да побегну из свог горког положаја и забављају се са свима. У тој забави пуној пића и глупих шала, заиста може бити нешто неприкладно.Али празник постоји и у другом смислу – не као привремено бекство од стварности, већ као откривање дубље стварности. Испоставља се да се иза туга и невоља овоземаљског живота крије нада и утеха коју ништа не може одузети или уништити.У време када је Господ Исус рођен, људи су стварности патње и смрти били много свеснији него ми. Познавали су тежак рад и оскудицу, разорне ратове и епидемије. Својим очима су видели распетог – то су могли бити њихови пријатељи и познаници. И сами су схватали да се њихов живот може завршити сваког тренутка.Сам Божић, који повезујемо са сигурношћу, топлином и удобношћу, био је лишен свега овога – сиромашна занатлијска породица, по налогу далеких власти, морала је да пожури у други град, и тамо за њих није било места у гостионици. „Јасле“ у које је Марија ставила новорођеног Исуса биле су корито за стоку.Он је још само дете у наручју Своје Мајке, а они већ покушавају да Га униште. Ирод шаље војнике да убију Младенца, тачније, све бебе у Витлејему од две године и ниже. Јосиф, по откривењу од анђела, скаче усред ноћи и трчи са Маријом и дететом у Египат.Реални Божић се дешава у свету који није био ни безбедан, ни миран, ни пријатан. У њему је још болније била очигледна стварност непријатељства, патње и смрти која нас оптерећује. Али Божић каже да то није коначна стварност.Људи нису препуштени сами себи; Бог делује у људској историји, и Он је чини историјом спасења. Један од кључних догађаја ове приче је Божић. Сам Бог улази у свет и постаје један од нас људи, у свему сличан нама, осим у греху. Он постаје доступан свим недаћама људског живота у овом палом свету, патњи и, коначно, смрти.Он силази у дубину страдања и смрти дубље од свих нас. И он побеђује саму смрт васкрсењем из мртвих, крчећи пут свима нама.Сад ми знамо да смрт није крај, да она није неизбежно непостојање после бесмислене патње. Смрт је капија за нови и бољи живот. Као што је апостол Павле рекао: „Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ (2. Коринћанима 5:1).

 

За оне који су верни Богу, земаљска искушења и туге претвориће се у вечну утеху, Бог ће примити душе упокојених у Својој неизрециво радосној светлости, и тада ће доћи дан када ће Христос у слави сићи ​​у овај свет да би га коначно ослободио и очистио од сваког зла, и мртви ће васкрснути да уђу у вечни и блажени живот преображене васељене, где ће „Бог обрисати сваку сузу с очију њихових, и смрти више неће бити; неће више бити ни жалости ни јаука, ни бола неће бити, јер прво прође“ (Откр. 21:4).Божић није време кад покушавамо да заборавимо себе у празном весељу.Ово је време кад смо свесни пролазности свих наших стрепњи и невоља. Све је ово привремено. А живот који доноси Христос је вечан. (Взгляд; превео Ж. Никчевић)