БОШЊАЧКО ПРАВОПИСНО НИПОДАШТАВАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Своју аверзију према Републици Српској Бошњаци не крију, него је, насупрот, исказују гдје год им се укаже прилика. Aко у стварности, међу чињеницама такве прилике нема, они је сами произведу. Нећемо се овдје бавити свим неподопштинама које Бошњаци, а међу њима предњаче бошњачки (назови)интелектуалци, приписиваху и не престају да приписују Републици Српској. Задржаћемо се само на бошњачком гнушању над називом саме Републике Српске. За Бошњаке је тај назив неподобан због тога што у свом саставу има термин „Српска“. Зашто да се зове „само по једном народу“, и то српском, завапио је својевремено бошњачки лингвиста Џевад Јахић. Одбојност према српском имену у називу ентитете БиХ бивши муслимански члан Предсједништа БиХ Сулејман Тихић преточио је 2005. године у захтјев Уставном суду Босне и Херцеговине, сматрајући да назив Република Српска треба укинути јер, по његовом мишљењу које је заправо унисоно мишљење свих Бошњака, назив Република Српска није у складу са Конвенцијом о људским правима. Пошто носи име само по једном, српском народу, по тихићевско-муслиманској логици њен назив је дискриминишући, будући да „омогућава позитивну дискриминацију српског народа у односу на Бошњаке и Хрвате, два остала конститутивна народа који такође живе у том ентитету.“ Увиђајући и сам да је та апелација неоснована, Тихић ју је повукао. Али су ту идеју 2019. године, најављујући је на сва звона, реактивирали први људи странке СДА, њен предсједник Бакир Изетбеговић и члан Предсједништва БиХ Шефик Џаферовић.¹ Но, и њихова прича била је само млаћење празне сламе за сензационалистичко подгријевање јавног мњења, и нарочито за замајавање бошњачког муслиманског народа.

И кад је пропала та халабучна, на сва звона разглашена, бошњачка прича о уставном укидању назива Република Српска, појавили су се бошњачки „лингвисти“, е да би правописним омаловажавањем компензовали тај бошњачки политички фијаско с укидањем мрског им имена Република Српска. Сви знани и незнани „стручњаци“ за боснистику и њен правопис објелоданили су величанствено откриће да гледе тзв. босанског правописа Република Српска и није република, и не само да није република него ‒ слиједи још веће откриће ‒ није ни град. Зато се она према „босанском правопису“ статусно ‒ будући да није ни република ни град ‒ подударна са Тузланским кантоном, Муфтијством тузланским, или пак Брчко дистриктом, или Врхбосанском надбискупијом и сл. А пошто сви ти вишечлани називи кантона, дистриката, надбискупија, муфтијстава потпадају под називе „управних и админстративних јединица, само се прва ријеч пише великим почетним словом, осим ако није ријеч о властитој именици“.

Из наведеног се види да правописни бошњачки „стручњаци“ или не знају или свјесно заобилазе чињеницу да је правни статус Републике Српске, без обзира што се зове ентитетом, подударан правном статусу федералних јединица у свом државама које те јединице имају и кад их републикама не зову. Јер ни у државама које су федерације, федералне јединице нису нужно републике, али имају правни статус република. Тако је, на пример, Њемачка савезна држава која се састоји од укупно 16 покрајина, а не република (службено Bundesländer, или савезне земље). Или је, на примјер, Индија, федерална република састављена од 28 савезних држава и осам савезних територија, које се разликују по томе што територије немају а државе имају своју владу и локалну управу. Још бољи је примјер Руска Федерација, која се састоји од 89 административних правно троврсних субјеката: 24 републике, 48 области и 9 покрајина, с тим да само републике имају право на сопствени устав, државни језик и уставотворну скупштину, док те компоненте власти немају области као најбројније административне јединице које функционишу слично провинцијама или савезним државама у другим земљама. Сличан је случај са Канадом, која је подијељена на 10 покрајина и 3 територије, а главна разлика између њих јесте у томе што покрајине имају сопствене парламенте и већи степен државности, док територијама директно управља федерална власт. Готово подударно државно устројство има и Аустралија, која се административно састоји од шест савезних држава (наведимо само Нови Јужни Велс, Западну Аустралију и Јужну Аустралију) и три главне територије (у које улазе Северна територија и Територија главног града). Споменимо и Сједињене Америчке Државе, које се састоје од педесет држава и шест зависних територија (у које спадају нпр. Америчка Дјевичанска острва, и Сјеверна Маријанска острва) са битно различитим правно-државним статусом.

Све те конститутивне јединице потпадају под административне јединице датих држава, али све немају исти правни статус, што значи да почивају на различитим правним категоријама или правним нормама. Основна разлика између њих почива на критеријумима правног статуса државности, тј. које елементе државности оне имају. А највећи степене државности имају оне административне јединице (без обзира да ли се називају републикама, савезним земљама, државама или покрајинама) које имају властиту скупштину, владу, председника, а нарочито ако још имају и свој језик. Те правне категорије нпр. немају руске области и покрајине, индијске „савезне територије“, као ни канадске „територије“, односно аустралијске „главне територије“ и америчке „зависне територије“.

Кад се према критеријумима државности које имају административне јединице овдје наведених држава (САД, Њемачке, Русије, Индије, Канаде и Аустралије) упореди статус Републике Српске према осталим административним јединицама Босне и Херцеговине, више је него јасно да према свим критеријумима правне норме, тј. према правним категоријама државности, Република Српска има чак више критеријума државности од готово свих наведених савезних или федералних административних јединица у поменутим највећим свјетским државама. Република Српска, наиме, има и скупштину, и владу, и председника, и сопствени језик. Она је, без обзира што је именована ентитетом, потпуно правно утемељена као федерална република. Њој је на нивоу БиХ од свих административних јединица равноправна једино муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине. Ниједна друга административна јединица у БиХ, попут општина, кантона, муфтијстава, дистрикта, надбискупија и сл. ‒ према критеријумима правне норме ‒ нема ниједног правног елемента државности, па се самим тим и не може стављати „у исти кош“ са Републиком Српском (и Федерацијом БиХ). Баш као што се не могу у Русији изједначавати републике са областима, или у Индији, Канади, Аустралији и САД „савезне државе“ са „савезним/главним/ зависним територијама“. Ту разлику мора уважавати, а и уважава ‒ ако није „босански“ ‒ и правопис. Вишечлане административне јединице са статусом државности пишу се с почетним великим словом свих компонената, док се у вишечланим јединицама без статуса државности, ако у свом саставу немају неко властито име, само прва ријеч пише с великим почетним словом. То, уосталом, уважава и Устав Босне и Херцеговине, у коме се само вишечлани називи ентитета као административних јединице са изразитим елементима државности пишу с великим почетним словом свих компонената, док се остале административне јединице (изузимајући вишечлане називе градова) пишу с великим почетним словом само прве ријечи (уп.: Република Српска, Тузлански кантон).

Бошњачки правописци, међутим, тврде да „чак ни то што се у Уставу БиХ обје ријечи мањег ентитета [тј. Републике Српске] пишу великим почетним словом, не обавезује правопис да то тако и нормира. Правопис је ствар конвенције, а није уставна категорија“. А „кориснике/говорнике босанског језика обавезује правопис босанског језика“, па „ако се до сада придјев српска и писао великим почетним словом С, вријеме је да се та грешка исправи. Не смијемо мањем ентитету начином писања назива давати својства државе“.² Проблем је, у томе, „што у Уставу БиХ не пише да је Република Српска град, јер „да пише да је град“, као што би сви Бошњаци вољели, „онда би се обје ријечи писале великим словом.“ Невјероватна логика, нема шта. Као да правописци могу неком конститутивном дијелу државе дати или одузети „својства државности“. Бошњаци би да та својства не почивају на правним категоријама, како је свугдје у свијету, него на правописним категоријама, које, будући да су конвенционалне, они прописују и могу прописивати без позивања на било какве научне критеријуме. Тако ће вјероватно у новом издању босанског правописа босански правописци договорно прописати (јер је то једини правописни критеријум за писање великог и малог слова, који им увијек стоји на располагању!) да све што је српско ‒ и назив српског народа, и називи српских споменика, градова, и сл. ‒ треба писати малим словима како се омраженим Српској и Србима не би давао статус „државности“.

За бошњачке правописце битно је, дакле, само то да је у Уставу БиХ Република Српска административна јединица са статусом ентитета, а не државе, и да „назив ‘ентитет’ Уставом није прецизније дефинисан“ (И. Палић), тако да они, мимо свих међународних правних норми државности, могу ентитет ставити „у исти кош“ са другим административно-управним јединицама, и то на основу истог конвенционалног, и научно некритеријалног, начина писања.

Пошто конвенционалност (договoрност) не мора почивати ни на каквим научним критеријумима, она се може примјењивати у правописним рјешењима, али је потпуно непримјењива у одређењу граматичких категорија, у које спадају и врсте ријечи. То, међутим, за бошњачке „стручњаке“ не важи (што је недвосмислен показатељ њихове „стручности“!). Они, наиме, тврде да је у називу Република Српска „ријеч ‒ српска присвојни придјев (sic!), а присвојни придјеви изведени из властитих именица на ски, шки и ћки пишу се малим почетним словом. Дакле, правилно је Република српска, а не Република српска“.³ Пошто ријеч српска у називу Република Српска недвосмислено има исти лексичко-морфолошки статус као ријечи хрватска, грчка, мађарска, француска, њемачка, турска, финска и др. у називима Република Хрватска, Република Грчка, Република Француска, Република Мађарска, Република Њемачка, Република Турска, Република Финска и др. ‒ то значи да су и у тим називима, примијени ли се на њих исти лексичко-морфолошки критеријум одређења врсте ријечи, дате лексеме „присвојни придјеви“ и да их треба писати малим словом. У супротном, ако су у тим примјерима дате по поријеклу придјевске лексеме властите именице ‒ онда и лексема српска у називу Република Српска мора бити властита именица, и писати се с великим почетним словом.

Јер, и сам назив Република Српска настао је „почетком августа месеца 1992. године“, како и његов творац Љубомор Зуковић свједочи,⁴ као замјена за дотадашњи назив Српска Република Босна и Херцеговина, и то по моделу националног именовања примијењеног у називу и неких других европских земаља. У назив је издвојена „придјевска именица Српска, а што у конкретном случају значи српска земља ‒ исто као што Deutschland значи немачка земља, Russland руска земља, Greicheland грчка земља, Finland финска земља“.

Тај проблем ‒ проблем граматичке еквивалентности именовања Републике Српске са именовањима низа европских земаља, једини је уочио и покушао га образложити највећи бошњачки синтаксичар Исмаил Палић⁵, показујући у самом образложењу да га граматички, а посебно синтаксички (за које би се очекивало да их зна!) критеријуми уопште не обавезују, тј. да неке од тих критеријума (не)свјесно заобилази (свјесно, само под претпоставком да их зна!), а оне које наводи научно и чињенички фалсификује (тј. лажно их као критеријуме представља). Палић се, наиме, свим силама упире да докаже како лексема српска у имену Република Српска и нпр. лексема турска у имену Република Турска нису иста врста ријечи (sic!), него да је у датим терминима ријеч српска придјев, а ријеч турска именица.

Палић, наиме, тврди да у термину Република Српска „други члан тог на­зива ‘српска’ у босанском језику није властито име које би због тога требало писати великим словом, него је присвојни придјев употријебљен као детерминатор уз именицу ‘република’. То се једно­ставно“, вели Палић, „може доказати тиме што го­ворници босанскога језика никад не скраћују назив Република српска на „Српска“. (…) Тиме се назив Република српска у босанскоме сасвим јасно разликује од назива исте врсте (али по карак­теру и статусу различитих јединица) у којима је присвојни придјев поиме­ничен и постао властито име. Тако су Хрватска и Турска напримјер вла­стита имена у називима Република Хрватска и Република Турска, те се нормално и најчешће ти и такви нази­ви скраћују и своде на властито име – Хрватска, Турска.“ Највјероватније би корпусно истраживање публицистичког стила и у новинама из Федерације БиХ потпуно оповргло Палићеву одокативну оцјену. А њу потпуно оповргавају примјери из публицистичког стила српскога језика, у којем је супстантивизирани придјев Српска обичан таман колико и Хрватска, Грчка, Турска, Финска и сл., чему су потврда и сљедећи успутно забиљежени примјери из двоје најзначајнијих и најутицајнијих српских новина:

Премијер Српске Саво Минић истакао је да реторика Изетбеговића од БиХ прави немогућу државну заједницу. (Вечерње новости, 26. 6. 2026, 4); Покушали су да ухапсе изабраног председника Српске и да отму јавну имовину Српске. (Политика, 27. 6. 2026, 19); Дошли со да поручимо да Српска воли Србију (Политика, 28. 6. 2026, 4: наслов); Потврда пријатељства Српске и Русије (Политика, 14. 6. 2026, 4: наслов); Ратни подвиг Војске Српске (Вечерње новости, 22. 6. 2026, 7: наслов); На удару 800 новинара и политичара из Српске! (Вечерње новости, 10. 6. 2026, 5: наслов); Пример Тодоровића, нажалост, није једини, јер су и пре њега многе његове колеге из Српске пријављиване због онога што је изречено у њиховим студијима или новинским текстовима. (Вечерње новости, 10. 6. 2026, 5); Ступањем на снагу Инцкових одлука отворена је сезона лова на политичаре, новинаре и на јавне личности у Српској од стране невладиних организација и политичког Сарајева. (Вечерње новости, 10. 6. 2026, 5); Уколико се заједништво не постигне, власт у Српској би имала отворен пут да задржи ове позиције све до 2030. (Вечерње новости, 22. 6. 2026, 4); Сарајево прогања новинаре и политичаре из Српске где год да су изговорили или написали да у Сребреници није било геноцида. (Вечерње новости, 11. 6. 2026, 2); Ови избори у Српској биће специфични. (Вечерње новости, 22. 6. 2026, 3); …они су зинули на целу БиХ, тврде да је „Српска геноцидна творевина“. (Политика, 27. 6. 2026, 19); Дали смо адут онима који раде против Српске (Вечерње новости, 17. 6. 2026, 3) итд.

Уз то се поставља питање да ли критеријум за одређење припадности лексеме некој врсти ријечи може бити однос говорника, па макар они били и Бошњаци, према њој, или се врсте ријечи ипак одређују на основу егзактних граматичких критеријума. Досада никад нико, прије Палића, није врсте ријечи класификовао на основу критеријума самопроцјене говорника једнога народа.

Други је Палићев аргумент против именичког статуса лексеме Српска сличан првоме, а заправо по лингвистичкој „вриједности“ потпуно еквивалентан првоме. Палић ће, наиме, без икаквог основа или упоришта у чињеничном стању, а да о лингвистичкој критеријалности и не говоримо, устврдити: „Да ‘српска’ није властито име у босанском језику, још се очитије види по томе што његови говорници у неформалном говору сасвим обично и врло често користе назив с обрнутим редослиједом чланова – Српска република, а таква пракса није непозната ни у српском језику“, а „такво се што кад су посриједи нази­ви исте врсте у којима је други члан властито име ни у формалноме ни у неформалном говору не сусреће (не користи се нпр. *Хрватска Република за Републику Хрватску, нити *Турска Република за Републику Турску).“ Дату особину, како се види, Палић не приписује само тзв. босанском него и српском језику. Сасвим је логично да Палић не наводи ниједан корпусни примјер за своју тврдњу, јер такав ниједан једини примјер није могао забиљежити у српском језику ни у једном његовом функционалном стилу послије 1992. године, када је уведен званични назив Република Српска. Прије тога назив републике је био Српска Република Босна и Херцеговина, тако да су такви примјери у том времену једино и били могући. Нисам сигуран, док Палић не подастре неки корпусни примјер из бошњачког стандарда, да се такви примјери и код писменијих Бошњака уопште јављају. Јер, ако би се у употреби и јавио који примјер типа Турска Република или Српска Република он би, због пермутације компонената у терминолошком називу, био стилистички изразито маркиран, и својствен не општекомуникативном, него поетском језику. Зато су овакви примјери просто производ Палићевог фалсификовања чињеница зарад злоупотребе домишљених квазикритеријума.

И то је све од Палићевих критеријума против статуса лексеме српска као поимениченог придјева, граматички и комуникативно подударног са низом поименичених придјева у називу већег броја европских држава. А да лексема „Српска“ у имену Република Српска, баш као и лексема „Турска“ у имену Република Турска није придјев него именица, Палић се, тим прије што слови за синтаксичара, могао увјерити по неколико њених синтаксичких карактеристика својствених само именицама, а потпуно несвојствених придјевима.

1) Tворба супстантивних синтагми. Прави придјеви никада не могу имати за свој додатак (детерминатор) конгруентни придјевски или придјевскозамјенички атрибут, не могу, дакле творити супстантивну конгруентну синтагму (нпр.: *мој добри, *лијепи комшијски, „такав нови и сл.). За разлику од њих супстантивизирани придјеви, у које спада и Српска, као и све именице творе супстантивне конгруентне синтагме, као нпр.: најдража Српска, поносита Српска, омиљена Српска, моја прелијепа Српска, досањана Српска, опјевана Српска, непокорена Српска, и сл.

2) Творба независних синтагми. Све независне синтагме су хомофункционалне. Зато и није могућа творба независне синтагме координирањем придјева и именице (тако настају зависне супстантивне конгруентне синтагме). Супстантивизирани придјеви, међутим, будући да су именице, без икаквих проблема творе са другим именицама координиране синтагме, као нпр.: Српска и Мађарска све више привредно сарађују; Грчка и Српска потписале трговински споразум; На том путу посјетиће Српску или Хрватску; Српска и САД сада имају боље дипломатске односе, и сл.

3) Творба апозицијских синтагми. Апозиција је именица уз именицу у истом падежу, тако да апозицијску синтагму не могу творити придјев и именица (јер то аутоматски постаје конгруентнна синтагма). Међутим, супстантиват Српска, као свака именица, нормално твори апозицијске синтагме, као нпр: Српска, република српског народа, призната је Дејтонским споразумом; Српска, ентитет у БиХ, има све елементе државности, и сл.

4) Функционално преобразовање. Придјеви функционалним преобразовањем не могу преузети ниједну ни именичку нити прилошку функцију, тј. не могу вршити ни функцију објекта, ни функцију неконгруентног атрибута, ни функцију прилошких одредби, док је то потпуно уобичајено за лексему Српска као имeницу насталу супстантивизацијом придјева, као нпр.: Студираће на једном од универзитета Српске; Сви који је посјете воле Српску; Прије неколико година добио је држављанство Српске; Отпутовао је у Српску; Управо су се вратили из Српске, и сл.

Све наведене карактеристике недвосмислено показују да је лексема Српска из назива Република Српска властита именица настала поименичењем придјева, и да нема ниједно од синтаксичких својстава придјева, него искључиво синтаксичке именичке карактеристике. Она, дакле, није придјев него властита именица настала супстантивизацијом придјева. По свим својим граматичким (морфолошко-синтаксичким) особинама властита именица Српска подударна је са нпр. именицом Турска. Нема ниједног контекста у коме се може употријебити именица Турска, а да се у њему као граматичко-синтаксички еквивалент не може употријебити именица Српска, а ни обрнуто. Једино ако, као код бошњачких правописаца, критеријум није, с једне стране, љубав према Турској, која онда предодређује њено писање с великим почетним словом, а, с друге стране, мржња према Српској, која још самоочигледније условљава њено писање с малим почетним словом. А такви критеријуми заиста и јесу конвенционални. Јер ето бошњачки правописци сједоше и договорише се да њихови правописни критеријуми буду надређени научно утемељеним граматички критеријумима, чак и кад је у питању идентификација врста ријечи. Нарочито када су у питању ријечи које се односе на Србе. Тиме је боснистика постала врло конкурентна монтенегристици као ‒ по дефиницији Драгољуба Петровића ‒ „аветној лингвистици“. Притом, успоредба њихових, лингвистици као науци непримјерених, критеријума оставља отвореним питање која је од њих „аветнија“.

1 https://www.rtv.rs/sr_lat/region/sda-zeli-promenu-imena-republike-srpske_985751.html; https://n1info.rs/region/a454285-SDA-Republika-Srpska-da-promeni-ime/; https://www.danas.rs/svet/sda-najavila-proceduru-za-promenu-imena-republike-srpske/; https://www.rts.rs/vesti/region/3396558/sda-trazi-preispitivanje-imena-republike-srpske.html; https://balkans.aljazeera.net/opinions/2019/1/24/zahtjev-sda-za-promjenu-imena-republike-srpske-dogovorena-utakmica-s-dodikom и др.

2 Овако формулише унисоно мишљење бошњачких лингвистичких „зналаца“ извјесни Фахрудин Синановић. В.: https://www.fokus.ba/vijesti-dana/fokus-ba-vijesti-bih/niti-je-drzava-niti-grad-zato-se-srpska-pise-malim-slovom/1359371/

3 https://www.fokus.ba/vijesti-dana/fokus-ba-vijesti-bih/niti-je-drzava-niti-grad-zato-se-srpska-pise-malim-slovom/1359371/; https://www.preporod.com/index.php/sve-vijesti/drustvo/kultura-i-nauka/bosanski-jezicki-savjetnik/item/12527-pravopis-i-republika-srpska; https://stav.ba/vijest/republika-srpska-a-ne-republika-srpska-rs-a-ne-rs/12696?fbclid=IwAR2A-WBQD1q1DaRzLys2WA69e8OJ91c7__HnFwpioF-GTt7eYR4N06P6Mhc; https://ntv.ba/sinanovic-republika-srpska-se-pise-ovako-velikim-s-joj-dajemo-epitet-drzave/; https://face.ba/magazin/kultura/lektorica-pojasnila-zasto-se-republika-srpska-treba-pisati-malim-slovom/440285/; https://politicki.ba/politika/upozorenja-strucnjaka-pisati-republika-srpska-nije-samo-pogresno-vec-i-opasno-stetno/101921#google_vignette

4 Љубомир Зуковић, „Откуда Српска“, у књ. Српска је рођена, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 1996, 9‒12.

5 У тексту: Ismail Palić, „Bilješka o RS-u u bosanskome pravopisu“, Pismo: Časopis za jezik i književnost XVII, Sarajevo, 2019, 255‒257. Од осталих бошњачких правописних оспоривача назива Република Српска, на основу начина њиховог „лингвистичког расуђивања“, тешко је било и очекивати да тај проблем уоче, будући да је из њихових текстова јасно да они никад ни чули нису за именице настале супстантивизацијом придјева.