БОШКО КОЗАРСКИ: Савиндан

Прођоше празници, одморисмо се. Прође пост, преједосмо се. Надахнути Божићем, помолисмо се.

Таман утемељисмо наду у Нову годину и из ниског старта се затрчасмо ка свим мањим и већим плановима које смо сковали уз врућу ракију и порцију празничног оптимизма, кад ето ти њега, оца нације и цркве српске, ето Савиндана пред нама да нас подсети завета, заплета и нашег задатка за расплет и разрешење.

Ускликнимо с љубављу! Коме и зашто? Свети Сава није само утемељитељ аутокефалне цркве, српског школства и здравства, па и правног система (сетимо се Номоканона) већ је изнад свега семе наше нације, прецизна дефиниција нашег рода. И све ово, колико год изгледало и јесте грандиозно за историју и све будуће векове и довољно оправдање за усклик по школском плану и програму, толико је његова улога данас далеко значајнија у оном сегменту у којем је утицао и на своју браћу – помирење и саборност.

Дубоко подељено српско друштво данас вапи за истинским светосављем. Напросто, школска приредба са неколико рецитација уз изложбу ликовне секције са ворхоловским приказом Растка Немањића није довољна да се утемељи светосавска идеја у главама нових нараштаја, а камоли да смири узавреле мозгове потпаљене политичко-лешинарским нагонима.

Скуп свих породичних и других здраворазумских вредности концентрисаних око светосавља потребно је наново афирмисати у целом српству, кудикамо јаче од новог ријалити формата или певачког такмичења. Херој младих мора бити Растко, узор Сава, а најближи род сваки светосавац. Кад светосавље постане модел сваког Србина, тада ће и наш усклик пун љубави потећи из срца, а жеља за животом у слози ће постати искрена.

У супротном, преко уста оно мало светосаваца данас преломиће се она Матијина: “Нека је проклета земља у којој је пашчад пуштена, а камење свезано!”