БОШКО КОЗАРСКИ: Национални брод на курсу лова на контаминиране сардине!

Европски фондови за такозване будуће чланице једини су и краткорочни разлог нашег европског пута. Читав национални брод постављен је на курс привременог лова на контаминиране сардине. Конзерве су наша обавеза. Време је, заиста, да се преиспита – чему стремимо и зашто?

Шта добијамо и како ћемо поднети губитак круцијалног? Аларм се упалио. Јасно је да смо на раскрсници косовских (тј. националних) дилема где се троумимо куда даље, иако је још Свети кнез Лазар заковао за бандеру знак за обавезан правац. Навикли на прекршајну свакодневицу, спремни смо чак и на полукружно окретање у једносмерној улици трајања.

Фокус проблема фиксирамо попут слабовидог инаџије, убеђени у оштрину мутне слике и уверљиву далековидост слепца. Ево, ових дана сазнасмо и рок трајања као народ, мада је он на европском путу суштински далеко краћи. Финансијски подстицај повећању наталитета имао би пун смисао када износи
дотација у Европској унији по истом основу не би били вишеструко већи, а друштвене прилике наизглед
атрактивније.

Несхватљиво ми је да сопствени благодатни потенцијал не региструјемо, па и да га се одричемо, а квалитетну европску амбалажу грабимо, иако је садржај производа отрован. Заиста је последњи тренутак да се опасуљимо, да се окренемо себи, свом наслеђу, традицији, путоказима, демонстративно се одричући имитирању европског либерализма, истополних институционалних општења и лажног добросуседства.

Будимо реални, која суседна земља (осим Републике Српске) нам жели добро? Ко од комшија не пикира део територије већ осакаћене Србије? Која мало даља држава западног света не кида месо са нашег обамрлог тела? Зашто им се смешкамо? Зато јер нас чешкају по врату чупајући месо са бутина?

Осољени осиромашеним уранијумом, копнимо убрзаним темпом, гасећи рефлексне одбрамбене
механизме, готово не препознајући сопствене мишице. Данас смо на завршном испиту.

У времену пред нама одговараћемо на питање – постојимо ли? Физички, један део ће свакако претећи. Остаје само питање како ће се звати ти трзаји Српства. И да стигнемо у Европу, стићи ћемо последњи.

Плашим се да бисмо тада као химну у узнели максиму – важно је учествовати. Нека буде што бити не
може, нек се Срби сложе, обоже и умноже далеко од крвожедних, а накарминисаних жвала Запада.