Данас је Никољдан, дан када сваке године пола Срба слави, а друга половина иде на славу.
Дан када се Светосавци окупљају око трпезе свечара, потпаљујући вечни пламен трајања нашег гордог племена.
Данас се сећамо свих светитељских дела Николе Мириклијског, ког је савремена светска рекламна индустрија преобукла у црвени костим и прекрстила у Деда Мраза, замењујући његову светоотачку улогу потрошачким духом. Какав фаул! Иако овај маркетиншки дериват кидише и на наше димњаке у истим интервалима као у Њујорку или Токију, на овим просторима, његова суштинска форма нас и даље окупља две недеље пре ферија у западним метрополама, али не потрошачки, већ око виших вредности, уз жито, колач и свећу.
О, колико је за очување здраве породице важан овај дан! И не мислим само на овај, Никољдан, већ сваки који носи име – крсна слава! Традиција обележавања крсне славе је једина тачка која повезује српску вертикалу од прехришћанског времена до данашњих дана. Мењало се штошта у народном животу и обичајима, али се слава сачувала и под Турцима! Српски војници су у јеку најжешћих битака у рову ломили бајати војнички хлеб и певали тропаре, палили комадић славске свеће који су од куће понели, чувајући оно што нас и данас чува од жвала западног бога пропасти и црва неморалности. И комунизам је затрпавао овај обичај, али је слава опстала и остала чувар наслеђа и идентитета Срба.
Захваљујући крсним славама, у Србији се никада није умирало од глади, јер је слава пола част, а пола милосрђе, даривање. Као што је Свети Никола тајно делио новац сиротима, тако и данас свечари своје комшије, свратишта и сиротишта даривају сходно могућностима, храном припремљеном у част светитељу или на други адекватан начин.
Сабрање породице и ближњих, даривање, милосрђе. О, колико је за опстанак Срба важна крсна слава! Свесни величине дана, у спомен на претке, на наслеђе, обуцимо се свечано, па окупљени око славске трпезе захвалимо домаћину на части и гостопримству, а светитељу у славу рецимо: „Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше.“