Иако већ 10 година неправедно труне по аустралијским, па усташким истражним казаматима, оптужен без доказа за (не)дела која су му лажно приписана, осуђен и пре суђења, и данас уз његово име стоји епитет – херој.
Разумљиво је што се са тим не слажу либералне фракције српског друштва, али изненађује индолентност друге стране. Да нема „Веритаса“ и Саве Штрпца, не верујем да би било неког озбиљнијег деловања из Београда по овом питању. Тужно је што све ређе имамо прилику да уз помен његовог имена чујемо било шта друго осим осуде хрватске стране или тишине домаће јавности.
Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, својим животом и данас пише роман. Још као дете остао је без оца, па је из материјалних разлога завршио у хранитељској породици. Након неколико година са мајком и две сестре одлази у Аустралију, школује се, што у образовним установама, што на улици. Иако је то био предуслов за разноразне послове, као зрео човек, уз родољубив набој, оставља свој дотадашњи живот и почиње да пише херојску биографију.
На судбину Драгана Васиљковића не може се гледати као на судбину држављанина Аустралије, већ као на осветнички чин над српским херојима. Паковање доказа, лажни сведоци, монтирани процеси, готово „хашка пракса“, описи су који најбоље осликавају „сусједско судство“, а тишина по том питању код нас отвара сумњу у достојност нас потомака према наслеђу наших очева, па и дедова, а потврђује тезу о кратком памћењу Срба.
Остаје и питање зашто нема дуготрајне реакције јавности, медија, па и државних институција, кад је већ садашњи министар одбране дао изјаву на ову тему одмах по објављивању пресуде? „Донети такву пресуду у Сплиту, где жртве зверског мучења у логору ‘Лора‘ још чекају правду, јесте ругање истини“, навео је министар и додао: „Од закона који се доноси да би се протерани Срби прогласили агресорима, до пресуде Васиљковићу, у којима, осим политике, нема доказа, освета је заменила право.”