БОШКО КОЗАРСКИ: Гаврило Принцип – пуцањ у вечност

Ове недеље, чини се веома тихо, обележавамо 100 година од смрти Гаврила Принципа, човека који је „окривљен“ за почетак Првог светског рата, иако данас знамо да је „туширање оловом“ већ био третман резервисан за Србе.

Иако је Принципов пуцањ у аустроугарског престолонаследника суштински био најјаснији удар на тиранију, а у име најсветије српске идеје – слободе, многи западни историчари отворено врше ревизију званичне историје. А како другачије опрати сопствене крваве руке него сатанизацијом Срба. Но, није први пут да се Принцип „осуђује“, а Срби разапињу. Већ 1941. године, Немци уклањају спомен-плочу Гаврилу Принципу у Сарајеву, са места одакле је одјекнуо пуцањ у историју и носе је на дар Адолфу Хитлеру.

Иако слободарска идеја поново побеђује и плоча поново бива враћена на своје место, 1992. трагови Принципових стопа, као и спомен-плоча поново „нестају“. Ревизији историје и ставовима Хитлера и Алије Изетбеговића придружила се и званична Црна Гора, у којој у последње време јужнословенског хероја сврставају у „терористе“ без страхе од оне Његошеве да част и брука живе довјека.

Без обзира на братске тужне осуде, Гаврило је и данас симбол слободе и пркоса тиранији, јер је свима здраворазумнима јасно да он није изазвао Први светски рат, баш као што међ Србима нема криваца за цепање Југославије, нити за НАТО агресију 1999. године. Иста кухиња спремала нам је све те чорбе, вреле и пуне костију којима је требало да се задавимо…

Исти кувар и данас спрема последњи оброк Србима, посољен осиромашеним уранијумом који само што није сервиран. Страх шефа кухиње лежи у стиховима које је Принцип написао непосредно пред смрт оставивши поруку која одзвања у вечности попут видовданског пуцња. У ћелији, изнад неколико лестви које су му служиле као кревет, Гаврило Принцип је урезао реченицу која, пркосећи овоземаљским смртним законима, одзвања ходницима светских моћника:

„Наше ће сенке ходати по Бечу
лутати по двору
плашећи господу“