У слижби непомјаниковој, нововековне силе намећу драме, поробљавају слабије, режирају тужне крајеве појединаца и читавих народа најчешће зарад запоседања и експлатације природних богатстава. Са друге стране, честити род људски кроз појединце-хероје мења већ изрежиране историјске догађаје. Тако је било и на Кошарама 1999. године, у бици о којој тек последњих неколико година помало говоримо, стидљиво се поносећи херојима који су остали тамо попут вечних стражара.

Сени преко стотину див јунака чији су рано прекинути животи уграђени у темеље слободе данашње Србије чекале су на достојан и достојанствен белег величине њихове жртве. Покренута иницијатива израде споменика је веома брзо дала резултате, естетски дискутабилне, али резултате који су будили наду у оздрављење колективне свести и одавања дела дуга према херојима са Кошара. Извајан је и изливен споменик. Пробуђену наду додатно је подгрејало и обећање с врха – додела споменица свим учесницима борби на караули Кошаре. Ето повраћеног достојанства! Ето српског поноса! Али, авај…

До данас без испуњења, ово обећање и даље лебди као опомена и показатељ да још увек нисмо устали из нокаута, да бауљамо и да смо можда изгубили меч против понижења. Волео бих да ови редови буду опомена, да онога ко је за ово питање надлежан тргне из магновења и усмере у заустављање даље деградације ветерана, као и породица палих хероја.

Зашто сам мишљења да идемо у лошем правцу? Пре који дан је поменути споменик „Херојима са Кошара“ (п)остављен на Теразијском платоу, неугледној локацији, без постамента, без пратеће информативне табле, попут каквог замрзивача-сандучара, који је одслужио своје, па чека скупљаче секундарних сировина. Апелујем, молим, преклињем, да се склони одатле и врати у какав магацин док се не обезбеди адекватна локација и постамент, док не добије место какво заслужује, како би послужило споменичкој сврси, као симбол непролазног херојства и место помена и одавања највиших почасти.

Ето и прилике да се то уради на двадесетогодишњицу битке за Кошаре, као показатељ да смо држава која не заборавља своје најбоље синове. „Све избледи: и одушевљење, и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати, као ни Топузова вранца који је некад добивао сваку трку, а сад окреће сухачу.“ Ја се надам да ћемо показати да мртве не заборављамо, а да живи нису ислужена грла упрегнута у сухачу. Нека је вечна слава и хвала херојима са Кошара!