БОШКО ЈАКШИЋ: Србија прва да повуче непризнавање Косова

Улазимо у деценију у којој ће, ваљда, Србија постати пуноправни члан Европске уније и у 2020. годину у којој се, некако, очекује решење косовског проблема.

Американци су одлучили да покушају да отклоне деценијски конфликт који замрачује будућност Србији и Косову, прети дестабилизацији региона и уводи у игру нове силе које западни Балкан претварају у полигон сучељавања својих интереса.

Откако је крајем 2018. Доналд Трамп упутио писма председницима Александру Вучићи и Хашиму Тачију, поручујући да не пропусте „историјску шансу”, да је споразум „надохват руке” и да ће их сачекати на травњаку Беле куће, амерички ангажман се интензивирао у мери у којој је понестало стрпљење за посустале пројекте Европске уније, која је у ваздух бацила шест година од потписивања бриселског договора.

Иако и даље радикално удаљени – пошто Београд одбија могућност признавања косовске независности, а већина у Приштини одбацује идеју о разграничењу којој су се приближавали Вучић и Тачи – две стране нашле су се на истој таласној дужини, сагласне да ће улога САД бити кључна. Обе стране не верују у моћ ЕУ да процес доведе до краја.

Приштина је и пре проглашења независности 2008. све карте бацила на Вашингтон и остала сумњичава према Европљанима. Београд је превазишао традиционалну скепсу према Американцима и, подстакнут лењивом бирократском спорошћу Брисела, такође почео пажљивије да слуша гласове Трампове администрације – у страху да би победа демократа на изборима 2020. могла да врати неомиљене „клинтонијанце”. „Верујем да ће Америка још снажније желети да се укључи на различите начине у решавање проблема у региону из ког ми долазимо”, изјавио је у августу Вучић после њујоршког сусрета с државним секретаром Мајком Помпеом. Нешто раније је шеф српске дипломатије, након отказивања јунског самита у Паризу, рекао да се показало како без САД „ништа не може да се заврши”.

Американци имају своје разлоге. Трамп би да прекоатлантским партнерима, Немачкој пре свега, очита лекцију због неспособности ЕУ да реши европски проблем. При том би да на западном Балкану блокира растући утицај Русије, Кине и Турске.

Намеран да дипломатију стави под личну контролу, Трамп верује да би решењем косовског проблема могао да се уочи почетка нове изборне трке похвали спољнополитичким успехом после крахова око споразума с Ираном, неуспеха с палестинско-израелским „послом века” или блискоисточним фијаском у Сирији.

Американци ће – док их држи стрпљење – појачати притисак на нову косовску владу да укине царине, док ће према Београду притискати на два колосека. Од власти ће тражити да призна косовску независност, а од опозиције да одустане од бојкота, учествује у скупштинској расправи на којој би се споразум ратификовао и тако добио пун легитимитет.

На овом послу тренутно су ангажована двојица америчких дипломата – Метју Палмер и Ричард Гренел. Први има шире регионално задужење и мањи креативни простор. Други је Трампов лични амбасадор у Берлину и није спутан Стејт департментом. Први је искусан дипломата од каријере, други је робустан по угледу на свог шефа у Белој кући.

Америчка позиција могла би стога да делује помало амбивалентно, али утисак је да двојац спрегнутим снагама треба што пре да реши косовски конфликт. Па ко први успе. Палмер опипава пулс, не нудећи конкретне сценарије. Гренел је обновио идеју економске захвалности Србији у замену за признавање коју је у августу лансирао бивши званичник Пентагона Мајкл Карпентер речима да би Србија морала да добије нешто веома конкретно заузврат, нешто што ће грађани осетити као вредно.

Шта? То (још) није на столу. „Нама нико ништа не нуди, сем да признамо независно Косово у целини граница независног Косова”, изјавио је Вучић у октобру после сусрета с Гренелом. Потом је нацији поручио: „Немојте бити оптимисти, нисам сретан како Американци виде Косово.”

Како ствари сада стоје, Вашингтон очекује да нова влада у Приштини укине таксе, а да Београд прекине кампању по свету за непризнавање Косова и да престане да блокира улазак Косова у међународне институције. Потом следи оно главно: притисак на Београд да у некој форми призна косовску независност уз обећање Вучићу да ће му помоћи да договор лакше представи српској јавности.

Београд зна шта неће. Не и шта хоће. Пре 12 година написао сам да би Србија требало да призна Косово, а да испреговара све битне теме: имовину, српске заједнице, црквену баштину, споменике културе… Поновио бих после толико изгубљених скупих година да је време да Србија повуче непризнавање Косова.

То је једини видљиви начин да престанемо себи да загорчавамо живот. Да се коначно свом енергијом окренемо прављењу озбиљне, просперитетне, демократске државе. Био би то храбар корак који бих здушно подржао. Уосталом, зар Вучић није најавио да „није важна политичка цена која треба да се плати”.

Амбасадор у Београду Ентони Годфри све сумира речима: „Решење које може бити трајно биће оно до којег дођу обе стране саме, с којим обе стране могу да живе и које води до регионалне стабилности. Било које решење које је непоштено, неуравнотежено или наметнуто са стране неће бити дуготрајно.”

Лакше рећи него остварити. Али уколико за релативно кратко време не успе на брдовитом Балкану, Трамп би, у свом напраситом стилу, досије Косово могао да баци на тепих Овалне собе и заборави на највећи проблем региона. За нас би пропуштена прилика била катастрофа.

 

Аутор је био дугогодишњи дописник „Политике“ из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредништво „Политике“ и даље објављује овог „пензионера“ и вредно поставља сваки његов прилог на (ограничено) Интернет издање. У фебруару 2015. године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале