Борислав Коркоделовић: Како је у Ираку настао, и нестао, Нови светски поредак

Усред годишњег одмора 2. августа 1990, на пустом граничном прелазу Прохор Пчињски са Македонијом, чули смо да су ирачке трупе напале Кувајт. Још један неразуман потез ирачког моћника Садама Хусеина, помислих, после катастрофалног осмогодишњег рата са другим суседом Ираном.

Но, краткотрајна инвазија на мали, нафтом пребогати емират је представљала много више, један од преломних тренутака у међународној политици деведесетих и доминантан преображај у светској заједници, који и данас траје. Онда увођење новог светског поретка заснованог на правилима либералног Запада, а данас његово растакање.

Четири ирачке дивизије су за неколико сати продрле у истоимену престоницу Кувајта, а владар, шеик Џабер ал-Ахмад ал-Сабах је емигрирао у Саудијску Арабију. Седмицу касније, Садам је присвојио Кувајт прогласивши га 19. ирачком провинцијом.

Инвазију је брзо осудила међународна заједница и уследио је снажан политички и економски притисак на Ирак. Пошто је Хусеин одбио да се повинује, коалиција предвођена Сједињеним Америчким Државама је 17. јануара 1991. покренула операцију „Пустињска олуја“ жестоким бомбардовањем циљева у Кувајту и Ираку. Војна дејства 40-ак земаља из „Коалиције вољних“ су окончана стосатном копненом офанзивом унутар Ирака и капитулацијом Садамових трупа 27. фебруара.
30 година после…

Три деценије касније у Ал-Кураину у Кувајту сам посетио Музеј мученика, погинулих у борбама током ирачке окупације емирата. Ал-Кураин, 20 километара југоисточно од престонице Кувајта, је место крваве битке 24. фебруара 1991, три дана пре ирачке капитулације, која се заметнула између припадника кувајтског покрета отпора и окупаторских војника.

Спомен обележје, некада пространа породична кућа је тешко разорена и подсећа на зграду Генералштаба у Београду, гранатирану 1999. у НАТО ваздушном рату против СР Југославије. Музеј Баит ал-Кураин слави више од 1.200 патриота који су током година положили живот за отаџбину. Огромна већина, приближно 1.000, умрла је током Заливског рата 1990-1991.

Садамова инвазија на Кувајт – после непосредног повода, спора око прихода од нафте, и због дугогодишњих неслагања – па следствени одговор, пре свега председника САД Џорџа Буша Старијег, догодили су се после урушавања Гвоздене завесе у Европи и у ери зближавања земаља Запада и Истока. Први Заливски рат је био прва светска криза после окончања Хладног рата и прва манифестација „новог светског поретка“.

Ових дана, усред рата у Украјини и у Појасу Газе, звецкања оружјем око Тајвана и на Корејском полуострву, треба се подсетити како су пре више од 30 година Совјетски Савез и САД покушали да постану партнери у формирању тадашњег новог, а сада распадајућег америчког светског поретка. У свитање тадашњих промена је совјетско руководство говорило о „новом политичком размишљању“ за земљу и свет, док је из Вашингтона најављиван још увек неодређен концепт „новог светског поретка“.
Катализатор

У почетку се чинило да две стране мисле слично. Но, брзо је постало јасно да су им на уму различите ствари. Совјетски шеф државе Михаил Горбачов и сарадници размишљали су о заједничком стварању нове међународне структуре. Буш – амерички председник који је прогласио победу у Хладном рату – и његов тим нису помишљали о алтернативи доминацији САД и били су спремни да, уколико треба, насилно усмере свет „правим“ путем.

Инвазија Ирака на Кувајт је била катализатор за формирање америчке визије светског мира после завршетка Хладног рата. Наиме, за почетак „новог светског поретка“ је била потребна интервенција илити рат.

Ослањање на војно решење кризе одредило је акције Вашингтона. Буш је рекао француском председнику Франсоа Митерану како не верује да ће дипломатија, па чак и економске санкције против Садама Хусеина, донети резултате. Сматрао је да ће доћи до ратних дејстава и о томе разговарао са премијерима Велике Британије и Турске.

Совјетско руководство је покушало да спречи Американце да спроведу војни сценарио, али није било спремно да то учини по цену погоршања узајамних односа. У Москви је постојала нада за побољшање односа и покушано је да Ирак пружи уступке. Изабрана политика није дала резултате, констатује савремена руска публицистика.

Горбачов и његова околина били су незадовољни Американцима, почели су да осећају базичне промене у светској политици и у позицији СССР. Схватало се да Американци користе кризу као морално покриће за деловање Вашингтона са позиције силе зарад властитих интереса. Па опет, сматрало се да постојећи односи са Американцима немају алтернативу.

Када се СССР распао на крају 1991, САД више нису имале спољна ограничења и наступио је тзв. „униполарни моменат“. У војно-политичком смислу, нису имале подједнаког ривала. То је пружило прилику да на светској сцени ураде све што сматрају прикладним.
Пробни балони

Сматра се да је хегемон већ до 1992. одбацио идеју колективног деловања. Тада процурели нацрт документа високог званичника министарства одбране Пола Волфовица је позивао на беспоговорну водећу улогу САД у светским пословима и потпуно усредсређивање на очување доминације.

Серија пробних балона пуштених са различитим успехом, војне акције на Хаитију, у Сомалији и Републици Српској, завршена је 1999. бомбардовањем СР Југославије. Расправљало се, у принципу, и о копненој инвазији.

Концептуално је америчка политика ере после завршетка Хладног рата формулисана у деведесетим годинама. Но, увелико су и пре тога постојале критике америчког „униполарног момента“, током кога су у Вашингтону веровали да њихови поступци неће наићи на било какав отпор на међународној сцени.

Ханс Келер, политиколог из формално неутралне Аустрије, 1992. је описао „нови светски поредак“ као идеолошки инструмент глобалног остваривања власти САД у једнополарном окружењу. Амерички интелектуалац Ноам Чомски, аутор књиге „Стари и Нови светски поредак“ из 1994, често описује „нови светски поредак“ као пост-хладноратовско доба у којем „Нови свет наређује“.

Чомски оцењује да су администрација у Вашингтону и НАТО бомбардовали СР Југославију „да би била потврђена улога великих империјалистичких сила – пре свега САД — као неоспорних арбитара у светским пословима. ‘Нови светски поредак’ је управо то: међународни режим безмилосног притиска и застрашивања од стране најмоћнијих капиталистичких држава против најслабијих.”

Глобални „преображавајући приступ“ САД за 2безбедан демократски свет“ ојачан је терористичким нападима 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон и савезничком инвазијом на Авганистан. Касније, у јесен 2001. у Вашингтону су већ развијени војни сценарији инвазије на Ирак и промене тамошњег режима.

„Циљ им је био да уклоне све успешне и добре примере земаља попут Југославије, Ирака, Либије…“, казао ми је у 2010-им амбасадор једне северноафричке државе.
Инвазија „коалиције вољних“

Већ средином те деценије ипак је било видљиво да оваква политика САД има недостатке и није довела до очекиваних резултата. На то су указивали дуготрајна кампања у Авганистану, хаотични догађаји у Ираку, фатална дисфункција Палестине после наметнутих демократских избора 2006, готово ритуално убиство Моамера ел Гадафија у Либији, подстакнути грађански рат у Сирији…

САД су у ноћи 19. на 20. март 2003. почеле бомбардовање ирачког главног града Багдада. Интервенција, под измишљеним изговором усред оптужби против ирачког руководства, дошла је на врхунцу америчког „униполарног момента“.

Ирак, пространа и многољудна држава, са елементима више хиљада година старе вавилонске цивилизације, обдарена огромним резервама нафте што му је омогућило пету најмоћнију војну силу на свету, до данас је разорена земља. Садам Хусеин је три година после америчке инвазије платио главом на вешалима.

Међутим, инвазија „коалиције вољних“ на Ирак довела је до више криза чији ефекти још нису превазиђени. Прво, постоји криза поверења у институције и идеје које су САД неговале. Они који су веровали у демократију и либерални светски поредак веома су се разочарали. Друго, траје безбедносна криза на читавом Блиском истоку. Инвазија је поткопала крхке државе у региону и изазвала појаву многих терористичких група. Треће, влада криза геополитичког управљања. Американци нису постигли ниједан од циљева које су себи поставили у региону.

Две деценије после илегалне и дестабилизујуће америчке инвазије на Ирак, Вашингтон се мора суочити са коначним последицама Другог заливског рата: Постављају се темељи за аутентични систем мултиполарности заснован на Повељи Уједињених нација.

Наиме, рат у Ираку је, такође, означио почетак дипломатске координације између Москве и Пекинга у Савету безбедности УН. Обе владе су схватиле да ће рат отворити Пандорину кутију, довести до колапса ирачких институција и дестабилизовати регион

Кина и Русија, које су се жестоко противиле рату, почеле су да координирају своје одлуке и одговоре, делом и због њихових нафтних интереса у Ираку. Од 2003. су почеле да примењују сличне шеме гласања у Савету, прво за Ирак, затим за Либију 2011. и за Сирију у неколико кључних изјашњавања.

Ова сарадња је поставила темеље за координирани мултилатерални приступ двеју држава. То је потом преображено у одлучну заједничку политику усмерену на „заштиту новог светског поретка заснованог на међународном праву“.
Круг је правилан

На 20. годишњицу инвазије Запада на Ирак председник НР Кине Си Ђинпинг је био у државној посети Москви. Можда је то била чиста случајност, али, такође, наглашава колико су се руске и кинеске стратегије испреплетале током последње две деценије. На одласку је Си поручио председнику Владимиру Путину да њихове две државе доприносе променама које свет није видео у 100 година.

Пролазност светске историје се убрзава, чему веома доприносе и саме САД својим деловањем у различитим регионима света. Истовремено, све више „оријентација долази са Оријента (Истока)“. Заједничко геостратешко вођство и разумни алтернативни предлози за решавање глобалних сукоба формирају се нарочито у Пекингу и Москви. Кина и Русија систематски промовишу свој поглед на свет, са већом одлучношћу и глобалним утицајем.

Америчка глобална хегемонија током периода 1991-2021. је вероватно била без преседана па меко и постепено одступање од ње није било могуће. За то је требало да уследе, по обиму по свог утицаја на свет, догађаји упоредиви са интервенцијама САД у Заливу 1990-1991 и 2003, сматрају неки руски стручњаци. Историјски и симболички такви су бег Американаца са Кабулског аеродрома у септембру 2021. и почетак специјалне војне операције у Украјини 24. фебруара 2022.

Операција „Пустињска олуја“ названа је почетком „златне деценије“ политике САД. Иронично је да се америчка доминација завршила тамо где је почела, у Ираку. И личи да су инвазијом на Ирак САД добиле битку али губе рат.