Борислав Коркоделовић: Израел, „стратегија лудака“ и Осовина отпора

Oтац модерне политичке филозофије Николо Макијавели je записао 1517. како је понекад „веома мудро глумити лудило“. Данас се политичка теорија лудака, стратегија или преговарачка тактика, обично повезује са спољном политиком америчког председника Ричарда Никсона (1969-1974) и његове администрације, који су покушали да натерају вође земаља комунистичког блока да мисле како становника Беле куће, склоног мешању алкохола и таблета против несаница или депресије, „ирационалног и нестабилног“, не треба провоцирати због непредвидиве реакције, све до атомске бомбе. Модерним примером стратегије лудака према савезницима и ривалима, неки сматрају бившег, можда и предстојећег председника САД Доналда Трампа.

„Стратегију лудака“ је од почетка постојања 1948. Израел веома свесно и рационално спроводио према својим непријатељима и савезницима, навикавајући их да се увек помире са лошим понашањем јеврејске државе. Тако су у ноћи између 30. и 31. јула убијена два до сада највиша представника Осовине отпора на Блиском истоку током овог крвавог круга израелско-палестинског сукоба.

Прво је високи командант либанске групације Хезболах Фуад Шукр убијен у израелском ваздушном нападу на стамбену зграду у густо насељеном предграђу Бејрута, када је усмрћено још неколико цивила, а рањено више од 70. Неколико сати касније, мета је био политички вођа палестинског покрета Хамас Исмаил Ханије, централна фигура у преговорима о прекиду ватре са Израелом, који је у Техерану био као државни гост на свечаности увођења у дужност новог председника Ирана Масуда Пезешкијана.
Ојачан статус одметника

За само неколико сати Израел је напао три земље Осовине отпора: Либан, Палестину и Иран. Притом је званични Тел Авив прекршио низ међународних закона, дипломатских конвенција и уобичајене праксе које забрањују политичка убиства, а истовремено грубо нарушио територијални интегритет две државе чланице Уједињених нација.

Од почетка рата против Газе Израел је брзо ојачао статус одметника широм света због геноцида који спроводи, а у којем је убијено најмање 40.000 Палестинаца, укључујући 15.000 деце. Уз то су и до сада незабележене расправе и одлуке Међународног кривичног суда (МКС) и Међународног суда правде (МСП) о ратним злочинима Израела на окупираној палестинској територији.

Да ли је Израел полудео? Глобална осуда расте, бојкоти се шире, савези јеврејске државе се распадају, друштвене мреже су усијане, а јасна изолација јеврејска држава расте.

Не, Израел није земља са вођством поремећеног ума. Узастопне владе у Тел Авиву су деловале апсолутно рационално, вођене једноставном средишњом стратегијом.

Схватајући од самог настанка 1948. властите географске, демографске, политичке и економске недостатке, ционистички пројекат је веома прорачунато примењивао оно што се може сматрати „стратегијом лудака“. Њом се остварују циљеви јеврејске државе и знатно надмашује њен геополитички значај.

Чудну, али ефикасну стратегију тумачи уџбеник теорије застрашивања америчког аутора Роберта Грисија („33 ратне стратегије“): „Стварање претећег присуства стицањем репутације агресора уз наговештај лудила, спречиће непријатеље да вас нападну. Неће напасти човека који ће у случају пораза са собом повући и непријатеља.“
Наметање воље

Примена „стратегије лудака“ је рационално решење за мали ентитет који треба да наметне своју вољу не само суседима, већ и светским силама и међународним институцијама. Претходила је и успостављању Израела, када су ционистичке милиције бомбардовале и убијале чак и британске колонијалне снаге које су омогућавале досељавање Јевреја у Палестину, и покренуле војне операције етничког чишћења аутохтоног становништва земље.

Јеврејске паравојске су у терористичким актима 1944. убиле у Каиру британског државног министра за Блиски исток Валтера Гиниса, који се успротивио илегалној јеврејској имиграцији у Палестину; бомбардован је 1946. хотел „Краљ Давид“ у Јерусалиму када је убијено 91 лице, а рањено 45; после убиства 107 Палестинаца у Деир Јасину 1948. уследила је „Накба“ („Катастрофа“), разарање палестинског друштва и домовине када је, приближно, 750.000 Палестинаца насилно протерано или побегло из њихових домова.

За то време је гласањем у УН 1949. учвршћен статус државе Израел. Стратегија је донела изванредне плодове и није било разлога да се од ње одустаје ни касније.

После успостављања јеврејске државе, серија ратова са арапским суседима 1956, 1967, 1973. и 1982. наградила је Израел даљим територијалним проширењима, новим насељима и повећаним присуством у међународној заједници. Непрекинути низ израелских војних и обавештајних операција био је усмерен против региона 250 пута пространијем од израелске територије и обухватао је Либан, Сирију, Ирак, Иран, Јордан, УАЕ, Тунис, Египат…

Све ово омогућено је свеобухватном дипломатском, економском и војном подршком Запада и тамошњих медија који су се веома трудили да прикрију дрске, илегалне провокације Израела. Извештаји су преусмеравани на напоре јеврејске државе у мировном процесу, њену „демократију“, „дисциплиновану, модерну“ и „непоколебљиво моралну“ војску која брани „обећану јеврејску земљу“. Западни савезници су поставили позорницу на којој човечанство очекује и прихвата лоше понашање Израела, важне „предстраже цивилизације“ развијеног света.
Званична државна политика

У својој књизи „Устани и убиј први“, израелски новинар Ронан Бергман тврди да су од Другог светског рата међу државама западног света тајне службе Израела циљано убиле највише људи. До 2019, у време објављивања књиге, Израел је извршио 2.300 операција у којима је погинуло неколико хиљада људи. Нема званичних података који потврђују да ли су Бергманови наводи веродостојни.

После успостављања ционистичке државе, убиства су постала званична државна политика и прошла су кроз бар четири фазе. Прва је уследила после почетка оружане борбе Палестинаца 1965, када су ликвидиране десетине кључних палестинских фигура. Друга је наступила пошто је 1972. у терористичком нападу палестинска милитантна организација „Црни септембар“ масакрирала 11 израелских олимпијца у Минхену. Трећи талас је покренут после израелско-палестинског мировног договора у Ослу средином деведесетих и био је усмерен првенствено против припадника Хамаса, оптужених за организовање самоубилачких бомбашких напада у Израелу. Друга интифада, устанак Палестинаца од 2000. обележила је четврти, али посебно интензиван талас убистава у којима су погинуле десетине учесника отпора, а са њима и још више цивила.

Убиство Исмаила Ханијеа је део шире шеме израелских операција, чији је циљ дестабилизација његових противника. Оно је у контексту дугогодишње израелске стратегије за уклањање кључних фигура које се доживљавају као претња националној безбедности јеврејске државе.

У томе Израел има документовану историју напада на личности у Ирану, посебно оних укључених у нуклеарни програм Исламске републике. Ове операције, чији је циљ подривање иранског нуклеарног потенцијала и утицаја те државе, камен су темељац израелске одбрамбене стратегије. У Ирану су између 2010. и 2020. ликвидирана петорица домаћих нуклеарних научника. Сваки је убијен у пажљиво планираним операцијама, често користећи софистициране технике, минирање аутомобила, експлозив монтиран на мотоцикле и аутоматско оружје.

Ипак, статус кво се променио с појавом западноазијске Осовине отпора, алијансе државних и недржавних субјеката у којој су палестинске групе отпора у Гази, присталице палестинског отпора на Западној обали, либански отпор, пре свега Хезболах, исламске групе отпора у Ираку, Ансар Алах у Јемену те Корпус Иранске исламске револуционарне гарде (ИРЦГ).
Значајне прекретнице

По неким хроничарима, Осовина отпора делује од 1993, од „Операције одговорност“ када је Хезболах на израелске нападе на села у Либану узвратио ракетама на цивилне објекте у Израелу. Од инвазије САД на Ирак 2003. ирански генерал Касим Сулејмани, из састава ИРЦГ, постојано је градио Осовину отпора.

Деценијама су ове формације примењивале праксу одмазде кад год је то било могуће, те пажљиво умањивалe израелску претећу моћ. Неке значајне прекретнице у последњих годину дана су:

Операција поплава Ал Акса. 7. октобра 2023. је Хамас пробио најсавременији зид који је Израел икада изградио да би контролисао своју границу са Појасом Газе.

Јеменска поморска блокада. Као одговор на бруталан израелски рат у Појасу Газе, јеменске оружане снаге покренуле су 19. октобра 2023. дуготрајну кампању за окончање транзита свих бродова који путују у Израел и са њим повезаним азијским пловним путевима.

Операција истинско обећање. Први пут у историји, Иран је 13. априла 2024. нанео вишеструке ударе беспилотним летелицама и балистичким ракетама на Израел као директну одмазду за нападе Тел Авива на конзулат Исламске републике у Дамаску, главном граду Сирије.

Осовина отпора се први пут спојила у ратну коалицију 2013. током рата у Сирији. Сада фронтови са којих се изводе операције директно против израелске окупације, поред Газе, укључују, пре свега: Јужни Либан (други фронт израелско-палестинског рата), Западну обалу (где су појачане операције „вукова самотњака“, контраофанзиве против израелске војске, договорене акције подземних ћелија отпора), североисточну Сирију, по којој исламски отпор из Ирака гранатира окупационе базе коалиције предвођене САД), Ирак (где исламски отпор бомбардује окупационе базе коалиције коју предводе САД) и Јемен (Црвено и Арапско море по којима је Ансар Алах увео поморску блокаду против Израела и бродова који су се упутили у Израел).
„Бренд“ замењује култ личности

Израелска тактика циљаних убистава против консолидованих организација попут Хамаса или Хезболаха више пута је пропала јер код њих „бренд“ замењује култ личности. Својевремено су обе организације тешко патиле од уклањања својих харизматичних вођа, па су предузеле мере за смањење овог ризика стварањем високо децентрализованих структура у којима ниједна особа нема несразмеран утицај.

Исмаил Ханије је пре седам месеци, после израелског убиства заменика председника Хамаса Салеха Ал-Арурија и два команданта Касам бригаде, приметио да ће „нас сва ова убиства и све ове тактике учинити јачим и одлучнијим него икад“…

Опет, убиство Ханијеа наглашава крхку равнотежу снага на Блиском Истоку и потенцијалну могућност брзе ескалације сукоба. Иако је израелска стратегија циљаних убистава ефикасна у сузбијању његових противника, она такође носи ризик од одмазде која би могла увући регионалне и глобалне силе. Сада ће одговор Ирана и његових савезника бити пресудан за будућу развоја сукоба на Блиском истоку.