Не десетине, већ стотине пута, амбасадор САД у Београду, Мајкл Кирби, сервирајући интервјуе и изјаве нашим писаним, радио и телевизијским медијима, али и на разноврсним трибинама, изјављивао је да се овде осећа као код куће, „окружен пријатношћу српског народа и његовог руководства.“
Пакујући кофере, јер му за неку недељу истиче четворогодишњи мандат, открио је за „Новости“, досад, добро чувани џокер испод дипломатске одоре, што му је био и остао главни циљ мисије.
Бивши обавештајац, проговорио је, коначно, зашто је дошао на ове стране, и о задатку који је добио од пословођа у Стејт департменту.
Тако, неки дан, говорећи о односима Београда и Приштине, рече како они, ни мање ни више, „укључују и чланство Косова у Уједињеним нацијама“!
Понеки циник би то протумачио да његова екселенција толико воли наш народ, јер му је жеља да не само да има једног представника у стакленику на Ист Риверу, него два, будући да је Косово и Метохија, ипак, колико је то било немило чути, званично саставни део Републике Србије.
А, онда следи његова поента упућена српском народу да се не враћа у прошлост и само набраја бомбе којима је његова Алијанса злочиначки 1999. уништавала СРЈ, већ да се позабави милијардом долара колико је његова земља, до сад уложила у донације у нашој земљи.
Не помињући, наравно, како је према необоривим документима које је некадашња влада у Београду упутила сталном Међународном суду у Хагу, тражећи одштету само због уништавања наше привреде и инфраструктуре од целих 105 милијарди долара!
Шта је са оних још стотину и четири, ни једне, једине речи. На руку му, истина, иде и чињеница како је из засада необјашњивих разлога досовска власт тражила пријем СРЈ у УН, иако она тада није била избрисана из њеног чланства, већ само добила статус тренутно „замрзнутог представника“ у УН.
То су, наравно, са усхитом искористили и арбитри сталног Међународног суда у Хагу и глатко одбили наш захтев за одштету, јер забога, тада нисмо припадали међународној заједници!
Због свега наведеног, мистер Кирби, уочи одласка из наше земље, нека вам је срећан пут!
Тагови: Борислав Комад