У сусрет седмој деценији тријумфалне прославе 9. маја када су поражени немачки нацисти и њихови покорници утихнули ратне добоше, а они који су их победили развили своје барјаке, прилика је да се присетимо не само тог, него и других квазиимендана.
Више незаслужених уступака, каквог ли парадокса, добили су потпаљивачи два светска рата, него неки победници!
Кад су 11. новембра 1918. главешине немачког кајзера Вилхелма II прихватиле пораз, потписан у вагону на железничкој станици у француском месту Копијену, није прошло ни годину дана, а да Париз то предложи, а већина Европе прихвати, да се то назове „Дан примирја“, а не дан безусловне капитулације поражених!
После 22 године, дакле, 1940, на том истом месту, у том истом вагону, на лично инсистирање фирера Трећег рајха и у његовом присуству Француска је потписала капитулацију предајући Град светлости у руке сили мрака.
Никакав контрауступак због 1919. године, када је дан слома Германије проглашен за „Дан примирја“.
Сурова нацистичка освета!
Али, није то крај историјским парадоксима.
На предлог тадашње СР Немачке, 1985, добар део нашег континента са запада „здушно“ је прихватио да 9. мај буде „Дан Европе“, уместо дана прославе коначне и безусловне предаје поражених.
Разлог је једноставан. Јер Дан победе, 9. маја 1945, не би могао да се прослави, а да се не помене највећи заслужник за спас Европе од нацизма, а сви добро знају његово име.
Зашто су промењени „имендани“ важни? Јесу!
Доскорашњи, али и будући нараштаји Германа, учиће историју тако што ће прихватити како су се њихови преци, од 1914. до 1918. године тукли са непријатељем па се после тога само помирили, а не изазвали и изгубили рат, а од почетка другог светског пожара па до 9. маја 1945. године и незапамћеног крвопролића, васкрсао је као „Дан Европе“!
Оно што, међутим, највише брине и опомиње је невесела чињеница да би и данас, не малобројни времешни Германи, али и неки млађи, више волели да се ратна прошлост заборави, али, далеко било, уз другачији исход, понови!
Тагови: 9. мај, Борислав Комад