БОРИС НАД: Зашто Запад (више) није „изузетан“

Пандемија вируса корона је проклетство – констатује Ендрју Бацевич, председник Квинси института, у чланку за америчко издање ревије Спектатор. Али она би могла да послужи и као прилика или могућност: Американци би најзад „могли да схвате да нису никакви Божији агенти. Из патње и губитка може се појавити понизност и (другачија) самосвест“. Амерички лидери су били толико заокупљени преправљањем света, примећује Данијел Ларисон у тексту за Америкен конзерватив, да нису ни приметили да се америчка држава распада пред њиховим очима.

„Да ли је требало да се деси пандемија вируса COVID-19“, пита овај аутор, „да би се разоткрила превара ’америчке изузетности’?“ И да ли је морало да дође до незапамћене социјалне и економске кризе, са преко 40 милиона нових незапослених, и до расно мотивисаних немира који су се попут пожара преко ноћи проширили Америком, да би се разоткрила поражавајућа стварност непомирљиво класно, расно и етнички подељеног друштва, огрезлог у насиљу изнутра и према споља?

Амерички ексцепционализам је сама срж америчке идеологије: дубоко укорењено месијанско убеђење да су Американци супериорни „остатку света“, да су „САД квалитативно другачије од свих осталих нација“ и да им та „супериорност“ даје право и обавезу да преузму водећу улогу у свету. Ово убеђење у сопствену „изузетност“ је, наставља Ларисон, „амерички хибрис“ (дрскост). Та фраза је, у прошлости као и данас, служила за оправдање и глорификацију америчке доминације, а према потреби и као изговор за многе неправде и злочине: „У пракси, то значи да САД не сматрају да их обавезују иста правила која важе за друге државе и да задржавају право да се мешају кад год и где год то пожеле“.

За Америку, укратко, важе посебна правила, на унутрашњем а посебно на спољном плану. Америка је „најморалнија светска сила“. Још и више: Американци су „Божији изабрани народ“ и рука самог „Провиђења“ (божанског провиђења, прогреса, демократије, слободе…). Онај ко оспорава ову тврдњу, сврстава се у њене „непријатеље“.

МЕНТАЛНЕ МАПЕ „ИЗУЗЕТНОСТИ“
Није ли, међутим, слично убеђење у сопствену „изузетност“ нешто што карактерише читаву цивилизацију израслу на наслеђу осамнаестовековног просветитељства, односно за целокупни „колективни Запад“? Ова претпоставка се понекад не изриче јасно, али се подразумева. „Управо је просветитељство са својим интелектуалним центрима у Западној Европи“, подсећа Лери Вулф у књизи Откривање Источне Европе, „одгојило и затим присвојило за себе нови појам ’цивилизације’, тај осамнаестовековни неологизам, да би, у оквиру истог континента, цивилизација открила своју комплементарну половину у сеновитим пределима заосталости, па чак и варварства. Тако је откривена Источна Европа… Она је преживела у нашој култури и њеним менталним мапама“.

Идеја Источне Европе, показује исти аутор, формулисана је много пре појаве послератног ривалства и напетости између источних (комунистичких) и западних (демократских) држава: „Гвоздена завеса тачно је одговарала ранијем нацрту и готово је било заборављено, скривено или намерно потиснуто да је у ранијој епохи континент већ био подељен, то јест да је створено раздвајање Источне и Западне Европе.“ Цивилизација (у западном, просветитељском и либералном уму) може бити само једна: она западна; „остатак је напросто варварство“. Запад остаје „бастион (либералне и просветитељске) слободе“. Источна Европа би требало да постане Запад, али она то заправо не може, било зато што је њена заосталост трајно стање, било зато што Запад непрекидно одмиче у „прогресу“.

Подела је оживела (никад није ни била стављена ван снаге), а потом је апсолутизована у доба Хладног рата, биполарног светског поретка који почива на западном супротстављању Истоку, унутар једноставне бинарне опозиције Исток-Запад. Гвоздена завеса постала је својеврсна „карантинска баријера која одваја светлост хришћанске (у ствари, либералне – прим. Б. Н.) цивилизације од свакојаких опасности које се скривају у сенци“: комунизам, православље, ислам, словенство, заосталост, тиранија, деспотија (оријентална), „Азија“, сиромаштво… и поново варварство, или чак дивљаштво, што даље се крећемо према „Истоку“.

Појам „цивилизације“ (нешто што је посве различито од „Истока“) створило је западно просветитељство и резервисало га искључиво за себе, за „Запад“ као цивилизацију створену на „просветитељским вредностима“, односно за једину могућу „цивилизацију“, која почива на концепту „прогреса“ у либералном кључу. По томе је Запад „изузетан“ и позван да „цивилизује“ и „ослободи“ све остале. Заправо, Запад је дужан да „колонизује“ Исток и натера га да прихвати његове „супериорне“ цивилизацијске и политичке моделе. Концепт „изузетности“ је затим као „најнапреднија“ узурпирала „северноамеричка цивилизација“, која је, у ствари, повлашћена тврђава либерализма, тржишта, грађанског друштва… – и његова истинска авангарда. Сада се иста она „карантинска баријера“ подиже према Старом свету, „морално исквареној“, „трулој“ и деградираној Европи.

Убеђење у сопствену „изузетност“, упозорио је руски председник Владимир Путин 2014. године, може довести до стравичних последица, налик на оне из Другог светског рата. Ове речи су у САД, у либералним као и у (нео)конзервативним круговима, сместа доживљене као напад на саме темеље „америчке демократије“, као напад на само „срце американизма“. „Никад нико раније“, примећује један коментатор, „макар и овако посредно, није упоредио нацистички појам Übermensch-а (натчовека), концепт о биолошкој супериорности аријевске расе, односно идеју ’Deutschland über alles’ (Немачка изнад свих) са концептом америчке изузетности“. Расизам је у концепту „изузетности“ по правилу сублиминалан, имплицитан, прикривен: ради се (у принципу) о цивилизацијској супериорности.

Али с времена на време расизам постаје експлицитан и отворен: није супериорна само „бела цивилизација“, супериоран је и „бели човек“, носилац једине цивилизације на планети, онај који ју је и створио и не престаје да је унапређује, а повремено је присиљен и да ступи у „одбрану Запада“ (од Истока, од Кине, Русије или ислама, као што данас сматра америчка „алтернативна десница“).

ИДЕОЛОШКИ ТЕСТ ЧИСТОЋЕ
У америчком случају, традиција ексцепционализма (вере у сопствену изузетност) потиче још из (митских) времена америчких „очева оснивача“. Према речима Џона Адамса, Америка представља „врлу и чисту републику, чија се мисија огледа у владавини над светом и успостављању људског савршенства“. Управо због своје (претпостављене) изузетности и супериорности, Америка је предодређена да „влада“ над читавим светом. Она „види боље“ и „више зна“, препознајући боље од других шта је „добро за читаво човечанство“. Томас Џеферсон је говорио о Америци као „царству слободе“, „основаним са циљем да буде више него пуки пример“; Америка, према Џеферсоновим речима, „има моралну обавезу да физички мења свет набоље“. Да ли је ова, заиста мистичка вера у сопствену изабраност, инспирисана пуританском религиозношћу, која манихејски дели свет на „Богом изабране“ и „чисте“, и на „Богом проклете“ и „покварене“, само ствар далеке и магловите прошлости?

Заправо се „америчка изузетност“, како уочава Ларисон, и данас (више него раније) „користи у нашим политичким расправама као идеолошки тест чистоће, како би се утврдило да ли поједини политички лидери у довољној мери подржавају активистичку и интервенционистичку спољну политику“. Ова фраза се употребљава као идеолошка батина којом јастребови оцрњују заговорнике мање ратоборних опција као „непатриоте“. Коришћење силе се претвара у императив: америчка нација је не само „изузетна“ него и „неопходна остатку света“; неопходна како би војно интервенисала. Према речима државне секретарке Мадлен Олбрајт, САД морају да користе силу, „јер ми смо Америка, ми смо (у свету) незамењива, неопходна нација“. За председника Барака Обаму, Америка је била безусловни „лидер планете“, што јој намеће обавезу да делује, то јест да интервенише у Ираку и Сирији или било где другде.

Дискурс ексцепционализма, како уочава амерички историчар Теренс Мекој, није у опадању већ у сталном порасту у америчкој политици: термин „америчка изузетност“ појавио се у америчким публикацијама „само“ 457 пута између 1980. и 2000. године, да би се потом попео на 2.558 помињања у двехиљадитим годинама, све до вртоглавих 4.172 позивања на „изузетност“ само у периоду од 2010. до 2012. Употреба овог израза доживела је „праву експлозију, на пример, у првих неколико година од 2010, у поређењу са претходним деценијама“. У ствари, што се америчка спољна политика више показивала као промашена и неуспешна, то се чешће позивала на „изузетност“, као „погубан политички мит у све очигледнијем раскораку са стварношћу“.

Председник Обама је на почетку свог мандата сумњичен од стране „јастребова“ да не верује довољно у „америчку изузетност“, али он се убрзо потрудио да исправи овај недостатак и да пружи конкретне доказе своје идеолошке чистоће. Председник Трамп се не може уморити од понављања да је „америчка нација најизванреднија нација у целој историји“ – „изузетна нација са посебним, ексклузивним правима у свету“. Америка је на првом месту – „America first!“ САД данас наступају мимо свих норми и ограничења, поготову оних моралних, и „без рукавица“. Упркос извесним нијансама, постоји јасан консензус између два непомирљиво завађена табора америчке политике у погледу „америчке изузетности“.

И све то се, закључује Ларисон, на концу „претворило у оправдање за вођење непотребних ратова, за прихватање несразмерних, превеликих прекоморских оптерећења и кршење права других држава, док смо ми све време сами себи честитали на сопственој виртуозности“.

ШОК, НЕВЕРИЦА, ТУГА
Какве то има везе са актуелном „корона кризом“ и глобалном пандемијом која, упркос очекивањима, није заобишла Запад, већ је саме Сједињене Државе претворила у највеће светско жариште и земљу са највећим морталитетом током пандемије?

Сједињене Државе су (у принципу) изузете од невоља које погађају све „остале“. Рат, глад или епидемије дешавају се неком другом: оним који још нису усвојили западни прогрес и западне вредности, или то нису учинили у довољној мери. Чак се и ратови у којима САД учествују не воде на њеном тлу (воде се с оне стране океана или, у најгорем случају, у њиховом „дворишту“). Америка је „блистави Град на гори“, изузет од историје и свих несрећа које је неизбежно прате. Епидемије се могу јавити само у „сиромашним, не-белим земљама“ и њима не могу бити погођени њени WASP-становници („бели англосаксонски протестанти“).

Још у фебруару обе године, COVID-19 је на Западу сматран за „кинеску болест“, од које је сам Запад „заштићен“. Новинар Данијел Голдман говори о „злурадости“ с којом се на Западу пратила епидемија у Кини: „У једном тренутку се целокупна западна експертска јавност понадала да је кинески успон дошао до свог жалосног и изненадног краја“. Кина је била „праведно и заслужено погођена“; „праведно“, или због свог „ауторитарног, комунистичког политичког система“, или због „грозних хигијенских навика њеног становништва“ и „уобичајеног начина исхране слепим мишевима и панголинима“.

Потом се догодило управо оно што се није могло а ни смело догодити. Пандемија је на разоран начин погодила најпре ЕУ, затим и САД, изазивајући „шок, тугу и неверицу“. Туга и неверица због нестанка америчког вођства, то је наслов карактеристичног чланка којег је објавио Њујорк тајмс, у коме аутор констатује оно што је очигледно: „Сада се потресају темељне претпоставке о америчкој изузетности.“ Док слике из америчких болница обилазе свет, Европљани (и не само Европљани) „с неверицом гледају у најмоћнију и најбогатију нацију на свету“.

Укратко, идеологија американизма је капитулирала пред катастрофичном стварношћу: „Када људи виде ове слике града Њујорка, они се питају како је то могло да се догоди и како је то уопште могуће“, изјавио је Хенрик Ендерлајн, професор политичке економије и председник Херти школе, са седиштем у Берлину. „Америка није радила лоше“, закључује француски политиколог Доминик Моази, „радила је изузетно лоше.“ Свеопште разочарање сумирао је професор европске историје на Оксфордском универзитету и „убеђени, ватрени атлантиста“, Тимоти Гартон Еш: „Осећам очајничку тугу.“

Западно „управљање корона кризом“ у целини било је катастрофално. Оптужбе усмерене према Кини треба да сакрију чињеницу да САД не могу поновити кинески успех у сузбијању пандемије, јер Америка (Запад) нема капацитете и претпоставке да изведе нешто слично. Америка већ годинама не „предњачи“, него све више заостаје у низу области, укључујући и виталну област информационих технологија (5Г). „Кина је победила вирус уз помоћ највећег експеримента са вештачком интелигенцијом у историји човечанства“, уочава Данијел Голдман. Овом треба придодати и предности њеног здравственог (социјалистичког) система. „Запад једноставно нема капацитете да понови тај подвиг.“

РАЗЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ
У ствари, актуелна „корона криза“ разоткрила је све слабости западног либералног, пре свега америчког система, уочава Ларисон: „Лош одговор Сједињених Држава на пандемију не само што је разоткрио многе озбиљне мане (америчке) државе већ је изазвао и кризу вере у преовладавајућу митологију коју амерички политички лидери и њени првосвештеници промовишу већ деценијама“. Оборила је и све митове на којима се деценијама заснива америчка политика и идеологија, „политичка теологија американизма“, попут оног да су „Американци (свету) неопходна нација која свима показује излаз и обасјава будућност“.

Корона криза показала је још нешто: да су се Сједињене Државе у међувремену претвориле у Разједињене Америчке Државе – Divided States of America, у којима различите савезне државе, суочене са епидемијом и економском кризом, инсистирају на различитим одговорима: на „обавезном затварању насупрот економском отварању, где се поједине државе супротстављају федералној влади, ’плави’ наступају против ’црвених’, демократе против републиканаца, а ’ауторитаризам’ се супротставља ’laissez faire-у’ и традиционалним ’америчким слободама’…“ – све до растућих конфликата унутар самих држава, „па чак и случајева у којима се поједини окрузи супротстављају државама“.

„Амерички уставни поредак се руши пред нашим очима“, закључује професор америчке историје Мајк Влахос, на делу је уставна криза коју су САД током последњих четврт века некако успевале да избегну. Америчка нација заправо никад није ни била јединствена, тврди исти аутор, већ дубоко подељена нација, осим у кратком периоду Другог светског рата. „Амерички грађански рат заиста никад није ни окончан“, и ове поделе ће само продубљивати свака наредна друштвена криза, све до коначног слома. Талас насилних протеста, који је започео у Минеаполису и запалио читаву Америку, ширећи се од Њујорка до Лос Анђелеса, од Источне до Западне обале, у више од тридесет држава, после бруталног полицијског убиства Афроамериканца Џорџа Флојда, убедљиво потврђује ову дијагнозу. Америка није нимало „изузетна“; сада смо пре „сведоци Америке као пропалог друштвеног експеримента“, констатује Корнел Вест, амерички професор историје са Харварда.

Како закључује Ен Еплбаум у америчкој ревији Атлантик, Трамп је сада у светским медијима постао предмет подсмеха; „али ако је Трамп смешан, његова администрација је невидљива“. Још прецизније: „Бела кућа не ради ништа“ (осим бесмислених прес-конференција). „Не постоји председничко руководство унутар Сједињених Држава и не постоји америчко лидерство у свету.“ Други аналитичари, међутим, додаје ова ауторка, иду корак даље и изводе још радикалније али основане закључке: „Коментари ’дезинфекционог средства’ (које је Трамп препоручивао као терапију зараженим) – и смех који је потом уследио – означавају не толико прекретницу, колико тачку убрзања, тренутак када је трансформација, која је почела много раније, одједном постала незаустављива.“

Стварни обим кризе и економске катастрофе која је погодила САД још је непознат, али, упркос томе, после свега неколико недеља, „помаљају се обриси веома различитог, постамеричког, посткоронавирусног света, који се већ обликује пред нашим очима. И то је свет у којем ће се америчко мишљење све мање узимати у обзир, док ће се на мишљења америчких ривала рачунати све више. А то ће променити политичку динамику на начин који Американци још не схватају“.

Све у свему: „Ми не само да нисмо бољи од других земаља у предвиђању и припреми за будуће опасности, већ, судећи по неспремности државе за пандемију, заправо далеко заостајемо иза многих земаља, за које смо претпостављали да ћемо их ’водити’“, закључује Ларисон. „Немогуће је ускладити нашу званичну реторику самохвала и честитања са стварношћу владе која није у стању да заштити сопствене грађане од катастрофе“.

НЕУСПЕХ ПРОСВЕТИТЕЉСКОГ ПРОЈЕКТА
Шта се на концу догодило са већ ионако дубоко компромитованим „америчким сном“? Изгледа да се „амерички сан“ претворио у најцрњу ноћну мору, а да је стварност читавог „колективног Запада“, у којој вести о хиљадама умрлих бледе пред злослутним економским прогнозама, постала кошмарна. Може ли се Америка пробудити из кошмарног „америчког сна“?

„Амерички сан је умро на одељењу за инфективну негу“, закључује Александар Халдеј на страницама руског гласила Завтра. Догодио се културни, па чак и психолошки шок у САД и на Западу, као резултат ужасне епидемиолошке ситуације у Сједињеним Државама, а смртност од вируса корона у САД ефикасније „убија америчку хегемонију од колапса доларског система и примата Русије у хиперзвуку“.

„Овај шок, формулисан у открићу да ’постоје мрље и на Сунцу’, срушио је либерални мит о САД као ’Граду на брду’, као што је мит о СССР-у срушен после 20. конгреса КП Совјетског Савеза“. Некада је имитирање САД било знак елитизма, наставља исти аутор, данас је знак маргиналности, и сада се слика о Сједињеним Државама неопозиво „трансформише, из представе о земљи у коју је било потребно бежати да би се живело, у земљу из које треба бежати да се не би умрло“. Једном речју: „Либерали (широм света) сада доживљавају слом сличан урушавању идеала у ери разбијања култа личности.“

То је стварни крај ере америчке хегемоније и крај епохе униполарности. Шта у том одлучном тренутку раде западне, пре свега америчке политичке елите? Надају се (брзом) повратку на старо и отпочињу нови хладни рат, овог пута и против Кине и Русије у исто време, оптужујући и једну и другу за пандемију, за „прикривање“ или „кампању дезинформацијама“, у покушају да заштите сопствени геополитички простор од урушавања. Одбијајући да се суоче са реалношћу, западне елите се „још надају могућем повратку у своје привилеговане, status quo ante животе“, примећује британски аналитичар Алистер Крук.

То је, наравно, немогуће; према мудрости која се приписује грчком мудрацу Хераклиту Мрачном, нико није двапут ушао у исту воду. Заправо, западне елите настоје да по сваку цену очувају „друштво потрошње“, односно само либерално и конзумеристичко друштво, погођено у самој својој основи, сузбијајући критике и прикривајући све његове мане и слабости, које су, у крајњем, и произвеле ову кризу.

Међутим, можда овог пута није пропала само америчка хегемонија, са својом митологијом, већ и сам просветитељски пројекат, на чијим темељима почива читава западна цивилизација „изузетности“. Управо се тај модел у условима кризе, уочава Крук, „показује као велика превара, која скрива своју ружну, предаторску, мрачну страну“. У питању је, дакле, ни мање ни више, само просветитељско наслеђе: „На крају свега, ова зараза, мимо економских фрагилности, указује на неуспех пројекта просветитељства.“

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).