БОРИС НАД: Уочи судара праве и лажне Европе

Француски филозоф Бернар-Анри Леви написао је и продуцирао позоришни комад У трагању за Европом (Looking for Europe), који ће од 5. марта до 20. маја извести у 22 европске земље. Претходно је обишао Сједињене Америчке Државе како би промовисао своју нову књигу под дугачким и више него претенциозним насловом: Империја и пет краљева: Абдикација Америке и судбина света (The Empire and the Five Kings: America’s Abdication and the Fate of the World).

Америка је абдицирала као стварни суверен „међународног либералног поретка“. Да ли ће се онда судбина света решавати на изборима за Европски парламент, који ће бити одржани 23. и 26. маја? Филозоф очигледно мисли тако и грчевито покушава да предупреди „катастрофу“. Леви жели да буде „ватрогасац у овом критичном тренутку за Европу, која је нападнута и изнутра и споља“. Претходно је написао драматично интониран апел – „манифест  новог европског патриотизма“ – којег је потписало тридесет „најугледнијих либералних интелектуалаца Запада“. Да ли је Европа заиста нападнута и од кога? На њу све агресивније насрћу Русија и Кина, а напуштају је стари савезници, „онај преко Канала и онај преко Океана“. У „одлучном тренутку“ за посрнулу и ослабљену Европу, Леви је одлучио да се и сам кандидује на изборима, и то као кандидат који „не жели ништа осим да маше заставом Европе“. Читалац може да се запита: на браник какве Европе се попео филозоф и чијом заставом заправо маше?

КРСТАШКИ ПОХОД ПРОТИВ ОРБАНА
Аутор овог текста није гледао Левијеву представу, а нема за тим ни неку превелику жељу. У питању је, наводно, политички театар, на трагу „његовог ментора Жан-Пол Сартра“. Бернар-Анри Леви свој политички ангажман схвата као „крсташки поход“, у коме се свет манихејски дели на две неједнаке и неспојиве половине: на ону којом владају„силе таме“, мрачне прошлости Европе, и на ону другу, „светлу страну“, којој припада (очекивана) будућност. На тој страни неумитног прогреса непоколебљиво, већ деценијама, стоји Леви, доследни борац против „француског национализма“, кога је, као и сваки други национализам уосталом – или скоро сваки – изједначио са фашизмом, са Хитлером и Холокаустом.

Утицајни филозоф се овог пута, у свом политичком позоришту, бори против „куге“ нашег доба: против „илибералне демократије“, против „порицања најбољег европског духа“. Име и презиме његовог архи-непријатеља гласи Виктор Орбан, а епицентар ове пошасти, њена престоница и сам извор европског зла, налази се у Будимпешти. „Будућност Европе“, сматра овај мислилац, „сада зависи од Виктора Орбана, који је постао кум свим европским екстремистима“ („отац“ је, поразумева се, ако неко ово питање уопште сматра умесним, Владимир Владимирович Путин). А уколико Орбан победи и надвладају силе прошлости, „Европа ће се напросто распасти“. Наступиће ново „мрачно доба“.

Бернар-Анри Леви није академски тип који свет посматра с филозофским миром, из кабинета, с лулом у руци, кроз дебело стакло својих наочара. Он не реагује на догађаје са закашњењем својственим академским и научним круговима како би расправљао о њиховом значају с безбедне временске дистанце. Он реагује промптно, док догађаји вртоглаво смењују један други, а на сцени се пролива крв и извија густи дим. У таквим тренуцима, Леви не оклева да напусти луксузни амбијент хотела са пет звездица, с погледом на Тријумфалну капију, у коме пише нову и обавезно „јеретичку књигу“. Филозоф који се потписује са само три слова, као „BHL“, повремено прекида и боравак у својој палати  у Маракешу, како би се и сам, у раскопчаној белој кошуљи, спустио у прашину политичке арене. Он је један од најутицајнијих идеолога и активиста глобализма.

Значај његовог „филозофског дела“ притом остаје, у најмању руку, споран. За Перија Андерсона, на пример, он је „незналица“ и „велики глупан“ – „доказано неспособан да правилно схвати неку чињеницу или идеју“. Другим речима, његове књиге и идеје су површне, можда и погрешне, али зачуђујуће делотворне; он их третира као пуко оружје у деценијама дугој политичкој борби.

НА БРАНИКУ „МУЛТИКУЛТУРНЕ ЕВРОПЕ“
“Истини за вољу, Левију није ни превише стало до признања академске мисли. Његову репутацију „најпровокативнијег и најјеретичкијег мислиоца данашњице“ створили су корпоративни медији, а не универзитетске катедре и херметички затворени филозофски кругови. Леви је, пре свега, идеолог, макар и плитак, који туђе идеје користи према сопственом нахођењу, и то искључиво за своје прагматичне потребе и циљеве.

С времена на време, овај „медијски филозоф“ се запућује на вруће тачке планете, с камером у руци, одакле извештава с лица места. У ствари, он не „извештава“ о конкретним догађајима, он догађајима „даје смисао“ и смешта их у властити координатни вредносни систем. Године 1993. снимио је свој филм о Босни, у коме је Алија Изетбеговић представљен као бранилац „европских вредности“, као космополита и узорни борац за мултикултурну и мултиетничку Европу. У његовом филму Босна! армија БиХ „брани част Европе“ – од „српских фашиста“. За тај период веже га једна сентиментална успомена: „беретка с белим љиљанима, коју је носио Изетбеговић“ (та беретка у његовој колекцији и данас „заузима почасно и неотуђиво место“).

Током рата у Грузији 2008. Леви први (а уједно и једини) извештава како су Руси спалили Гори, али га демантују француски новинари: Леви, како се испоставило, није ни крочио у тај град, који је, уосталом, остао неоштећен у „руској агресији“. Грузијски војници су запалили поља око града како би Русе оптужили за разарања и цивилне жртве. Леви се недвосмислено ангажовао и у Либији – на страни „побуњеника“ (читај: џихадиста), а у корист западне интервенције против пуковника Гадафија. Овај ангажман ће касније покушати да оправда на посебно безочан начин: тврдњом да нико не може да оспори да се у Либији после „победе демократије живи боље“ него у време Гадафијевог режима. У земљи која је претворена у тржиште робљем.

Године 2014. га затичемо у Украјини, на кијевском „евромајдану“, где у ватреном говору Путина пореди са Хитлером. Отада се овај „јавни филозоф“ редовно среће с Петром Порошенком, који за Левија остаје ретка светла тачка демократије на иначе мрачном небу „совјетског истока“. Што се тиче Сирије, Бернар-Анри Леви се није устручавао да у ауторском тексту на сајту Пројекат синдикат (Project Syndicate) за егзодус становника из ове земље оптужи Русију – упркос чињеници да је, у том тренутку, америчко бомбардовање Сирије трајало дуже од годину дана. И да је егзодус почео давно пре, као последица систематског терора Исламске државе и „посредничког рата“ који су против владе у Дамаску повеле „западне демократије“.

ПОЖАР У СОПСТВЕНОЈ КУЋИ
Како то да се Леви, већ доказани борац за ствар глобализма широм света, кога краси истанчани њух за догађаје од преломног значаја, сада налази на радном задатку у самој Европи – „у сопственој кући“? У Француској се Леви без резерве ставио на страну Емануела Макрона, а против Жутих прслука, које је поредио са нацистичким смеђим кошуљама. То не изненађује, јер је и сам Макрон производ из „Левијеве лабораторије“ – његово духовно чедо, његова „синтетичка слика“ или алгоритам. Претходно је овај филозоф „инструисао“ председнике Оланда и Саркозија; овог последњег је, барем према сопственој тврдњи, он лично „наговорио да крене у акцију против Гадафија“.

На питање зашто се сада одлучио за ангажман у Европи, одговара сам Леви: „Провео сам живот борећи се за Курде, борећи се за демократију у арапском свету, борећи се за право Израела да постоји, борећи се за Бангладеш… И онда сам открио да је и у мојој кући избио пожар, а нисам то очекивао“. Неки циник би могао да дода: онда није ни требало да се игра с ватром.

„Један баук данас кружи Европом“, упозорава Леви, парафразирајући Маркса, али то више није баук комунизма, него баук популизма, а то је једнако (нео)фашизму. Укратко: „Популизам је добра реч за веома прљаву ствар: људи се не усуђују да је назову фашизмом“. А фашиста и антисемита без премца у данашњој Европи је баш Виктор Орбан.

Важније од тога је питање за какву Европу се заправо залаже Бернар-Анри Леви. Одговор који он нуди је прилично јасан: „Без Европе, Велика Британија ће постати Мала Енглеска, а без Велике Британије Европа ће се распасти“. Његови идоли су Џон Лок, Адам Смит, Џон Мајнард Кејнз и Карл Попер. Ако је европска економија немачка, а политика француска, сматра филозоф, њена идеологија је британска: „Европски либерализам је енглеска идеја; не можете заиста бити либерални а да не признате да је софтвер Европе енглески“.

Европа се, међутим, „распада“ и са Британијом и „енглеским софтвером“. Или можда управо због њега? Са Брегзитом, тврди Леви, „Велики Британци су се смањили“, и нису се „вратили на отворено море“, него су се „патетично укопали у песак“. То је трагичан догађај без преседана јер „Европа без британског духа једноставно не може бити Европа“. У глави филозофа, Европа постаје помало гротескна, монтипајтоновска, да не кажемо халуцинантна слика: са Џоном Локом на челу у области људских права, са Дидроом у образовању, чланицама групе Пуси рајот задуженим за равноправност жена и са Бобом Гелдофом као дежурним „хуманитарним радником“. Али за Левија, све то – узето заједно – значи „повратак храбрости и моћној хемији снова“.

ДА ЛИ ЛЕВИЈА СХВАТИТИ ОЗБИЉНО?
Зато Леви позива на „дуги марш“ за такву Европу, који треба да почне управо сада: дословно „вечерас“. Куда он у ствари маршира? На ово питање је тешко наћи сувисли одговор. Можда у свет који је постојао пре десет или двадесет година, са либералном Америком, која ступа на челу, и Европом која је послушно следи? Онда не треба ни да нас чуди што су реакције публике такве какве јесу: млаке. За гледатељку Ен фон Бенигсен, на пример, према енглеском Гардијану, ова представа је „веома француска“. Бујица речи, дуги унутрашњи монолог Левија о Европи, монолог који је можда „фасцинантан, али нимало практичан. Ништа конкретно…“ Или још једна, много непосреднија реакција из публике: „Он је карикатура француског интелектуалца… Фантастично је кад видимо да га неко уопште схвата озбиљно“.

Европа над којом ламентује филозоф заправо је она америчка и либерална Европа, која са Сједињеним Државама дели „јединствену везу живота и смрти, духа и крви коју су заједно пролиле“. Призивају ли Левијеве патетичне пароле „мрачну мистику крви и тла“? Подсећање на „заједничко проливање крви“ одувек има магијски учинак и готово хипнотички призвук. Таква Европа је „природни савезник Америке“. Још и више од тога: „Европа и Америка су две ноге Запада“. Једна нога је сада ампутирана. Стога су европски избори за Левија „нова битка за цивилизацију“; одлучни обрачун са свим „пироманима душе и духа, који прете да запале ломачу наших слобода“.

Времешни „нови филозоф“ (Леви је недавно напунио 70 година) сада покушава да постане „европско лице отпора“ моћној плими популизма, „идеолошки бич на предстојећим европским изборима“. Левијева формула је једноставна: сваки израз патриотизма једнак је фашизму, „уједињена и слободна Европа“, то је агенда глобализма. Леви је, готово преко ноћи, постао „најистакнутије јавно лице кампање за спасавање Европе“, а у тој борби је затражио и добио подршку „најугледнијих либералних интелектуалаца данашњице“, потписника сада већ чувеног Апела за спас Европе. Све у свему, како са огромном резервом примећује Скот Меконел у ревији Американ конзерватив: „Богати филозоф покушава да спаси континент од евроскептика“? „Али његово образовање је аљкаво, а политика коју он заговара неконзистентна“. „Неконзистентна“, у најмању руку.

Меконел је више него скептичан и у погледу успеха Левијевог ангажмана: „Француски мислилац Бернар-Анри Леви појавио се као момак са плаката за одбрану `Европе`, против напредовања националистичко-популистичких партија које су толико уплашиле естаблишмент. Ипак, вероватније је да ће се Левијев ангажман показати као истински благослов за националисте. И то зато што је Леви у својој дугој каријери `париског јавног филозофа`, коју су медији увек помно пратили, имао важну улогу у формирању оних становишта која су унесрећила данашњу Француску“.

„ЛАЖНА“ ПРОТИВ „ПРАВЕ ЕВРОПЕ“
Насупрот Левију и његовим истомишљеницима, група од (свега) 13 европских интелектуалаца објавила је још у октобру 2017. сопствени манифест, насловљен као Париски проглас: Европа у коју можемо веровати (Paris Statement: A Europe We Can Believe In). Промишљања и ставови ових европских интелектуалаца о будућности Европе, „у условима глобализације и миграционих притисака“, чине потпуни контраст фразама о европском патриотизму које тако театрално извикује Леви. Заправо, Леви ту изгледа као гласноговорник „лажне Европе“: „Европе ЕУ“, којом „владају безличне бирократе, они који су слободу кретања и људска права уздигли на ниво ersatz религије“.

Париски проглас изазвао је много мању пажњу медија од Левијевог апела, можда и зато што су ова промишљања неупоредиво дубља и што представљају разорну критику данашње „лажне Европе“. Како се тврди у изјави, насупрот „лажној Европи“ све више бирократизоване ЕУ – обележеној „масовним имиграцијама без асимилације и универзитетском културом којом доминира кајање за готово сваки аспект своје прошлости“ – још увек постоји она права, „историјска Европа“, „једини дом европских народа“. Таква Европа не започиње са просветитељством – напротив, она је стварана столећима и саграђена на хришћанском наслеђу. Данас том „европском дому“ прети глобалистичка ЕУ, која систематски „гуши националне државе и достигнућа континента у погледу индивидуалних и интелектуалних слобода“. Гушење слобода, дерогирање или укидање народних суверенитета, хронични „дефицит демократије“, нису никаква случајност ни пуки „технички проблем“: „наднационални мандарини институција ЕУ“ узурпирали су „политички живот Европе, одговарајући на све изазове истим технократским одговором: `Нема алтернативе`.“

У ствари, „Европа је, у свом богатству и величини, највише угрожена лажним разумевањем саме себе“. Ова „лажна Европа“ слави саму себе као врхунац европске цивилизације и „као претечу универзалне заједнице, али она није ни универзална ни заједница“. Њени патрони, пророци и свеци-заштитници (типа Левија) при том су опчињени „сујеверјем неизбежног напретка“: „Они верују да је историја на њиховој страни, и та вера их чини похлепним и презривим, неспособним да признају грешке и увиде недостатке у постнационалном, посткултурном свету који граде… Уроњена у властите предрасуде, празноверје и незнање, заслепљена узалудним визијама утопијске будућности које уздиже и слави, лажна Европа рефлексно гуши свако неслагање. То се, наравно, ради у име слободе и толеранције“. Једном речју: „Лажна Европа је утопијска и тиранска“.

КРИК У МРАЧНОЈ ШУМИ ИСТОРИЈЕ
Према ауторима Париског прогласа, читава Европа је најзад „доспела у слепу улицу“. Одговорне расправе о европској будућности су онемогућене, заменила их је медијска галама агената и добро плаћених портпарола, попут Левија. Управо та чињеница оцртава веома суморне перспективе европске будућности. „Највећа опасност за будућност Европе“, закључују аутори, „није ни руски авантуризам ни муслиманска имиграција. Истинска Европа је у опасности због гушења које лажна Европа спроводи над нашом имагинацијом“. Уосталом, како примећује Роберт Мери: „Тешко је избећи закључак да је Париски проглас нешто више од крика у хладним и мрачним шумама историје“. Другим речима: да је напор његових аутора савршено узалудан и да европска цивилизација сигурним кораком напредује ка самоуништењу. Париски проглас није покренуо никакву јавну дебату, он је само камен бачен у воду који није усталасао ни површину плитке баре. То је глас вапијућег у пустињи који нико не жели да чује.

Оваква „тиранска и утопијска Европа“, подвлачи се у прогласу, данас уништава „истинску Европу“ као „заједницу народа“ са својим језицима, традицијама и границама. Истинска Европа није (не може да буде) анационална; „заштитни знак Европе остају националне државе“. Најчешћи политички облик „јединства у разноликости“ у историји је царство, империјална форма, али је у Европи, из неког разлога, превладала национална држава. Националне државе зато не могу бити једноставно развлашћене ни укинуте, као што то тражи бриселска бирократска номенклатура; само на њима, а не на „лажном универзализму“ глобалиста, може да почива стварна европска заједница.

И једино та „права Европа“, сматрају аутори ове изјаве, вредна је да се брани – не и „лажна Европа“, у којој су на власти „гигантске мултинационалне корпорације“. А ту историјску Европу данас најефикасније разарају управо „силе глобализације, лажни мултикултурализам и менаџерске класе ЕУ“, као и „растуће антихришћанске предрасуде“; процеси који трају већ неколико деценија и сада се нагло убрзавају. На делу је стварање тоталитаризма сасвим новог типа: можда „меке, али све више стварне технократске тираније“. Сада се открива да је „лажна Европа“ много слабија него што се раније мислило. Илузији прети да се распадне у суочавању са реалним кризама. У најкраћем: „Лажна Европа је крхка и импотентна.“

„Интелектуална класа Европе је, нажалост, међу главним идеолошким партизанима концепта лажне Европе“, упозоравају ови интелектуалци. Баш као и образовне институције, те класе више не преносе мудрост и искуства прошлих времена, претходних генерација, већ критичко размишљање изједначавају са потпуним одбацивањем (европске) традиције. Бернар-Анри Леви је достојан представник, прави корифеј те интелектуалне касте Европе која пориче и одбацује европску прошлост.

А без прошлости не може бити ни будућности. Каква је онда будућност Европе и има ли Европа уопште било какву будућност? И каква је будућност Србије у Европи која нема будућност?

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.