Једно од посебних обележја модерног света, уочава француски мислилац и езотерик Рене Генон у свом делу Криза модерног света (La crise du monde moderne, 1927), јесте раскол до кога је дошло између Истока и Запада. Подела је оправдана и „не може се озбиљно довести у сумњу“. Истина је да су одувек постојале бројне и различите цивилизације, које су се развијале на себи својствен начин. „Разлика“, међутим, не значи и „супротност“: између веома различитих цивилизација могу постојати истоветности, „с обзиром на то да све почивају на истим темељним принципима и представљају тек њихове примене условљене различитим околностима“.

На нивоу принципа, не постоји, дакле, никаква фундаментална супротност између кинеске, исламске или руско-православне цивилизације. То је случај са свим цивилизацијама које се могу назвати „нормалним“ или „традиционалним“. И управо то оправдава и данас важећу поделу на „Исток“ и „Запад“. Између Истока и Запада постоји једна темељна и несавладива супротност: западна цивилизација, „заједничка (Западној) Европи и Америци“, не признаје ниједан врховни принцип, већ се „заправо заснива на негацији принципа“, због чега је „лишена сваке могуће подударности с осталима“. Западна материјалистичка цивилизација је јединствена аномалија у историји света.

ЗАПАДНИ И ИСТОЧНИ ДУХ
Овом закључку могуће је супротставити мишљење да је данас већ успостављена „глобална цивилизација“, заснована на „западним вредностима“, и да су сва друштва традиционалног Истока, у већој или мањој мери, већ претрпела „вестернизацију“ (позападњачење), постајући суштински истоветна западном друштву и део једне и јединствене „западне цивилизације“. Али то је првенствено заблуда Запада, који генерално не разуме Исток (или га разуме сасвим погрешно и недовољно, о чему сведочи такозвани оријентализам).

То је и заблуда појединих „источњака“, оних који су прихватили „западна застрањења“, напустили своју традицију и сада шире конфузију у својим земљама, убеђени да „Запад на свим пољима побеђује“,да је Запад као цивилизација „супериоран“ и да је зато потребно да се Исток безусловно потчини Западу. Типична је заправо за све оне који „негирају принципе“, задржавајући се увек на материјалној равни, на „спољашњем“, на технолошком развоју и површним утицајима.

Они су „источњаци“ само по пореклу и требало би их сматрати „западњацима“, чак и када су на политичком плану противници „окцидентализма“ и заговарају „национализам“, противан уосталом истински традиционалном духу. Такве „источњаке“ обележава суштинско „незнање“. Они су „гласни“, док „прави источњаци“ „ћуте“, као што „ћуте“ или се „повлаче у себе“ и сва средишта традиционалног духа, нимало се не трудећи да их Запад упозна. Постоје ипак међу њима и они који су одлучили да привремено прихвате „западне методе“, како би се ослободили стране (западне) доминације, убрзавајући неминовну западну пропаст, након чега би те методе одбацили, као што би одбацили и своје, исто тако привидно „западњаштво“.

Оно што се до сада дешавало на Истоку било је у ствари „модернизација“: Исток је морао да прихвати надметање са Западом, чак и у областима и на начин који му није својствен, у технологији и економији, у циљу ослобађања од Запада и његових продора, како би „Исток очувао властиту опстојност“. Запад се за то време наизглед веома лако и брзо ширио, колонизацијом, војном окупацијом, „капитализмом“, „демократијом“, „тврдом“ и „меком силом“, али је то ширење било и остало само спољашње и привидно.

„Супротност“ између Истока и Запада због тога није нестала; напротив, она је све време јачала и добијала на значају. Тако и данас постоји фундаментална супротност између „западног духа“ (значајна промена, прави обрат догодио се током последњих векова у западном свету, а тиме је и почело такозвано „модерно доба“) и „источног духа“ („другачија“, односно изворна духовност се сачувала једино на Истоку), и та „два појма изражавају напросто чињенично стање“. На једној страни увек остаје Запад, са својим специфичним развојем, на другој су сви остали: „планетарни Исток“, цивилизације које, упркос оном што се одвијало на површини, нису одступиле од норме.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ „КРАЈА СВЕТА“
Овај фундаментални раскол између Истока и Запада се непрекидно продубљује, јер Запад „не престаје да се удаљава и мења“, док Исток (упркос свим менама на површини), „грубо говорећи, остаје мање-више исти…“ Запад се „креће“, Исток остаје „непокретан“. Дивергенцију је могуће представити дијаграмом на коме је Исток оса,а Запад „линија које је кренула од осе и померала се све даље и даље од ње…“ Процес кроз који све брже и брже пролази Запад већ је назван „креативном деструкцијом“: „Запад стално уништава сопствене традиције, укључујући и своје религије“, и све подвргава „сумњи“, па и саме принципе на којима је изграђена западна (европска) цивилизација. Притом, Запад ништа не гради: он и није Европа, мада је производ или девијација европске традиције и цивилизације, већ негација традиционалне Европе: Анти-Европа. А већ дуго, није ни хришћански, већ антихришћански, јер се развија у антихришћанском (западном) духу.

Последица овог развоја је изразито „материјалистичка цивилизација“: друштво потрошње, сачињено од атомизованих индивидуа, у коме не важи ниједан супериоран принцип и у коме је у све дозвољено „сумњати“, изузев у саму „сумњу“. Заправо, реч је о унутрашњем распаду и о дубокој духовној кризи: дисолуцији, која ништа не ствара, већ се само бесциљно креће, и о кризи која још чека на свој расплет. А таква друштва су веома нестабилна и крхка изнутра; на делу је, у ствари, унутрашњи распад самог (западног) друштва. Од пре неког времена, Западом се шире предосећаји и слутње краја такве цивилизације.

Још донедавно, Запад је чврсто веровао у једну догму: бескрајног развоја, бесконачног „прогреса“ ка једном, за све обавезујућем циљу, који ни на који начин није могуће зауставити. Остали су били једноставно „заостали“ (с временом ће прихватити, претпостављало се, „западну супериорност“). У корену те илузије било је убеђење да западна цивилизација има „повлашћено место у историји света“. Али већ почетком XX века, ако не и раније, појавили су се појединци коју су „наслућивали, више или мање јасно, више или мање смушено, да би западна цивилизација, уместо да се непрекидно развија у истом смеру, једног дана заиста могла доћи до тачке застоја, или чак сасвим нестати у неком катаклизмичком догађају“. Свест да постоји криза у основи је повољан развој догађаја; знак да су химере и илузије почеле да се распршују.

Појавили су се, најзад, и они који очекују, предвиђају или прижељкују „смак света“: „Сигурно није случајно да је данас велики број особа опседнут идејом о ‘крају света’…“ Ова погрешно схваћена идеја, са свим застрањењима до којих може довести, несумњиво је знак духовне конфузије нашег доба, али и нешто више од тога: „нејасан предосећај нечега што је заправо пред довршењем и делује неконтролисано на машту појединца“. Појединци све јасније предосећају крај „нечега чију природу и домете не могу утврдити“, и сматрају то за приближавање „краја света“ управо зато што не виде ништа изван те цивилизације и једног циклуса, због чега њен иначе неизбежни крај поистовећују са стварним „крајем света“.

Свест о кризи показује да Запад доспева до „критичне тачке“; да му „предстоји већи или мањи дубоки преображај“ или чак нестанак, и да ће „у кратком року неизбежно доћи до промене усмерења, хтели ми то или не, на мање или више нагао начин, са или без пратеће катастрофе“. Сада се приближавамо расплету, а то само расветљава неприродно стање ствари које траје већ неколико столећа.

Историја се убрзава и догађаји све брже смењују један други. Расплет тек предстоји, а што се тиче временских одредница и термина, додаје Генон, ту треба бити опрезан: „можда се и не може тачно рећи када ће се и како (расплет) догодити, тим више што је увек добро уздржати се од предвиђања кад се не ослањамо на свима очигледне чињенице, због чега веома лако долази до погрешних тумачења, а пометња се тиме само увећава уместо да се смањује“.

„ПРЕОБРАЖАЈ ЗАПАДА“
Криза је ту, али она, поновимо, још није разрешена. Етимолошки, „криза“ је – између осталог – и час одлуке: „фаза, која се у било којем поретку може назвати критичном, јесте она која непосредно води повољном или неповољном решењу, оном у којем се доноси оваква или онаква одлука“. Али далеко од тога да су могући исходи кризе произвољни и случајни. Хаос модерног света је такође привидан. Њиме управљају и владају одређене цикличке закономерности.

Оно што се чини као неред и аномалија, у ствари је нужан саставни елемент вишег реда; ред у свету чини „укупност свих нереда“. Ствари на неки начин заправо увек остају у равнотежи, јер на њих утиче деловање супротстављених сила, од којих ниједна не може нестати. Криза о којој је овде реч може се окончати једино „излазом из мрачног доба“, чијем крају можда већ присуствујемо. И то нам, према Геноновом мишљењу, наговештавају многи знаци.

Уопште узев, смер људске историје и историје сваке цивилизације је „пад“, инволуција. Али у основи, свуда и увек на збивања делују две комплементарне силе, два супротна усмерења: једно силазно, друго узлазно, једно центрипетално, друго центрифугално, у смислу удаљавања од принципа (од центра) и приближавања том истом принципу, чије је деловање упоредиво с откуцајима срца или покретима дисања. Понекад се, у општим кретањима света, у силазно кретање може уплести неко посебно деловање супротног усмерења, „божански уплив“ или манифестација, доводећи до успостављања (увек привремене) равнотеже. Тада долази до „делимичног уздизања“, када се чини да је пад привремено заустављен или неутралисан.

У случају Запада, чак ни ту могућност није могуће сасвим искључити. „Уздизање“ је увек могуће, али оно подразумева „обнављање традиције“, које не само што искључује сваку „одбојност према Истоку“, него и престанак „супротстављања Истоку“, које происходи управо из западног отклона према традицији уопште. Приближавање Истоку значило би и повратак Запада себи самом; удаљавање модерног Запада од Истока је мера његовог пада.

Још јасније: они који данас говоре о „одбрани Запада“, подразумевајући под тим „одбрану од Истока“, заиста не знају о чему говоре, јер данас управо Запад „прети да све преплави и повуче човечанство у вртлог свог хаотичног деловања“, док Исток никога не напада, чак и „не сања о томе да напада и завлада било чиме, не тражећи ништа више него своју независност и мир, што је, сложићемо се, посве оправдано“. Исток никог не напада, али Запад ипак захтева одбрану, додуше не од Истока, него „од њега самог, од његових склоности, који би, доведене до својих крајњих граница, неизбежно одвеле човечанство у пропаст и расуло“.

Другим речима: Запад своју „битку против Истока“ не може добити, јер се о победи или поразу одлучује на вишем, духовном плану; „победа Запада“ донела би пораз читавом човечанству и стварни крај: „крај историје“, који не би био нимало тријумфалан, и прави „крај света“. Уместо о „одбрани“, онда би било примереније говорити о „преображају Запада“. Реч је заиста о повратку: о повратку духовном Истоку. Да ли је за то преостало довољно времена, будући да модерна западна цивилизација према својој коначној катастрофи корача крупним и одлучним корацима? Без обзира на исход тих напора,овакво деловање не може бити узалудно, јер обезбеђује факторе који би могли преживети потоп постајући клицама будућег.

ЗАПАДУ ТРЕБА ПОМОЋ
Могу ли оваква, привидно сасвим апстрактна разматрања трагом Генона пружити некакав путоказ у данашњој конфузији? Наизглед чврсти и непромењиви „међународни либерални поредак“, устројен од стране западних сила током протеклих деценија, сада се показује као крајње нестабилан или само као пуки привид; а исто можемо рећи и за унутрашње устројство многих западних земаља. Криза западног света се незадрживо шири, горе од било које епидемије, на свим пољима икроз све области, а изгледа да је увећавају и продубљују наизглед безначајни поводи, могуће до размера праве катастрофе.

Конфронтирање Истока и Запада досегло је данас можда свој врхунац. Запад није само у дубокој кризи, коју више не поричу ни најватренији, најупорнији и најдоследнији „западњаци“, већ се истовремено с том кризом дешава и поновно уздизање и јачање Истока; предвиђање које је, колико до јуче, Запад одбијао и одбацивао с подсмехом, убеђен у трајност и супериорност сопствених модела, па и у идеју да се са западном цивилизацијом као врхунцем историја окончава. Сада се вреди подсетити Геноновог упозорења: западни свет је данас заиста у смртној опасности, али не због Истока, већ услед „сопствене грешке и оног што сам заговара“.

Савремену кризу није изазвао ниједан вирус ни пандемија. Криза Запада се развија већ дуго, а њени ефекти најзад постају кумулативни; то је духовна, цивилизацијска, политичка, културна, социјална, економска, финансијска, здравствена, миграцијска и еколошка криза, све у исто време; читав низ криза с једним исходиштем, које би се могле претворити у разорни цунами који ће потопити једну цивилизацију и потрести читав свет. Притом, Запад уопште није у стању да помогне сам себи, већ помоћ, сада чак и медицинска, несебично пристиже с Истока, иако ју западни званичници прихватају с подозрењем, док је такозвано јавно мњење извргава руглу, тражећи кривца за сопствене невоље на тобоже „непријатељском Истоку“.

Савремену пандемију није створила ни поспешила Кина, већ сам Запад, стварајући идеалне услове за заразу, поспешујући њено ширење и увећавајући њене последице. Метафорички, „Запад је први заражен“, потом се инфекција „проширила читавим светом“, јер он (Запад) заиста „игра улогу историјских плесни“, или вируса који обара све што је ослабљено. Ако опомена не буде схваћена, ова пандемија извесно неће битии последња. Довољно је, уосталом, уочити разлике у реаговању на актуелну „коронакризу“ на Истоку и на Западу.

Како примећује Пепе Ескобар, „азијска тријада Конфуција, Буде и Лао Цеа била је есенцијална у обликовању перцепције и спокојног одговора стотина милиона људи разних азијских земаља на COVID-19. Упоредите то са ширењем страха, панике и хистерије које су корпоративни медији сејали по Западу“. Реч је о култури суштински другачијој од западне, култури дубоко укорењеној у традицији, која се практикује и у свакодневном животу.

Насупрот томе, ако за то сада није већ прекасно, судбина и будућност Запада непосредно зависи од стања његових (интелектуалних) елита и од њихових способности да преобразе Запад. Тренутно стање не даје нимало основа за оптимизам. Истинска „елита још постоји (само) у источним цивилизацијама“, док на Западу права „елита више не постоји“ (постоји само као тежња и недовољно уобличен покрет), па се једино можемо запитати да ће се моћи „обновити пре краја нашег доба“, односно „да ли ће обнову моћи извршити неки западни фактори“, очигледно уз ослонац и делотворну помоћ са Истока као јединог извора „живе традиције“.

Запад се више не може „излечити“ ни преобразити сам, сопственим снагама, већ једино уз туђу помоћ. Могућности за то, ма колико било мале, ипак постоје. Први предуслов за избегавање катастрофе је увиђање и прихватање чињенице да је модерни Запад, без обзира на своје високе технолошке домете, одувек представљао инфериорну цивилизацију у односу на Исток, а да се његова досадашња премоћ заснивала једино „на грубој сили, потчињавању и отимању“. То не могу сакрити „сва лицемерна прерушавања, ‘моралистички изговори, хуманитарне објаве, ни сва лукавства пропаганде’…“ Запад би на првом месту морао да заборави на прерасуду о сопственој супериорности; а заједно са тим, морао би да се одрекне и свог агресивног „прозелитизма“, који му онемогућава да има „’савезнике’ који нису ‘поданици’“.

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

Извор Нови Стандард