БОРИС НАД: Свет на корак од врућег рата

Они не планирају – каже амерички економиста Мајкл Хадсон, у недавном интервјуу за аустралијске независне медије. „Како (у овим условима) можете да планирате? Не постоји никакав план. Све што можете учинити је одлагање.“ Да бисте имали план, морали бисте најпре да промените економију, а то је потпуно искључено: „Морали бисте да је вратите тамо где је била пре једног века, када је индустријски капитализам покушавао да узлети, а они покушавали да спрече монополе.“ То је сада давна прошлост. Ситуација је данас управо обрнута: „Тренутно су монополи стекли контролу над владом: монополима који траже ренту, закупом земљишта, закупом природних ресурса, нафтних, гасних и рударских сектора – монополском закупнином.“ А монополи не виде далеко у будућност.

Што се тиче америчке дипломатије, они имају само један план: „како бомбардовати свет“. Хадсоновим речима: „Они само прете: ’Уради оно што ми кажемо или ћемо разнети свет.’“ Друге земље могу у то да поверују, или могу прозрети блеф. Шта, међутим, Америка може да понуди као награду својим „савезницима“? Може им понудити, наравно, приступ америчком тржишту, што ће, у крајњем, омогућити европским земљама да створе још већу незапосленост у САД. „Америка ће још више личити на Појас рђе, како (данас) зовемо Средњи запад.“ Узгред, тај „Појас рђе“ би постојао и да нема Кине: лаж је да је Кина Американцима отела радна места. Њихов једини план је да узму новац и побегну пре него што буде касно, остављајући иза себе банкротирану економију.

Да ли је за Америку излаз рат (против Русије, Кине, Ирана итд.)? Америци је потребан снажан и видљив „спољни непријатељ“, како би пажњу пребацила с унутрашњег плана на онај спољни. Али такав рат би вероватно означио крај живота на Земљи. Шта ће се десити кад Запад изгуби игру? „Тада ће они узети сав новац и преселиће се на Нови Зеланд и изградити атомска склоништа како би преживели под земљом. У том случају, постојаће један одсто Американаца који ће живети под земљом на Новом Зеланду, чекајући да свет нестане и – чекајући троглодите.“

План је да нема плана

То је сва њихова стратегија, стратегија дојучерашњих „господара света“. Дуго су се (и предуго) успављивали, уљуљкани у илузију сопствене свемоћи. Та илузија им данас онемогућава реализам у спољној политици. Они су заиста у једном тренутку поверовали да су „господари универзума“: привилегована мањина на врху којој је све дозвољено (државни удар, рат или геноцид над становништвом). Поверовали су и да им је могуће да изграде скупу и бескорисну „рентијерску економију“ – бескорисну за све, изузев за њих саме – која фактички неће производити ништа. То је идеја „постиндустријског друштва“, на коју се наставља „Велики ресет“: „прљава“, индустријска производња је за друге, за Глобални Југ. Данас чак и велики Боинг „више воли да улаже у финансијски инжењеринг, уместо да ствара пристојне производе“. Боинг је данас „приземљен“, а скупи авиони чекају боља времена. „Приземљена“ је и америчка фракинг индустрија, која је, још пре само неколико година, доживљавала невиђени бум с течним гасом и узлетом својих деоница. Сада је пак питање да ли ће америчког течног гаса уопште бити, чак и за Америку и за Америци увек „лојалне савезнике“.

Зато, све док неко не огласи крај игре, а тај крај је иначе неминован, нека се одржава макар привид: привид „сјајне, просперитетне економије“, која (наводно) нуди „једнаке могућности за све“. У таквој ситуацији немогуће је било шта прогнозирати. Берзе су експлодирале, као и цене закупа на некретнине, после „помоћи“ коју је банкама уделила влада. То је почело под Трампом, а наставило се под Бајденом. Масовно штампање новца (за сада) прикрива наступајући економски колапс. Од те силне новчане масе ниједан једини цент није уложен – а неће ни бити уложен – у производњу. Та огромна новчана маса углавном је усмерена ка „финансијским тржиштима“ и сада се слива у џепове предатора с Волстрита. То је, међутим, „казино капитализам“, потпуно одвојен од реалне економије. Заправо, он је одвојен од сваке животне реалности и своди се на игре добитака и губитака на берзи (наравно: добитака за „оне који увек добијају“).

У стварности постоје лимити и рокови: рок који се моментално чека је јун, када прети деложација за још најмање 50.000 Њујорчана. „У јуну у Америци истиче мораторијум на заостале закупнине и заостале дугове и хипотеке.“ Да ли ће влада до тада понудити неки нови трик, али тако да не мења правила игре? И да не мења своје омиљене, привилеговане „играче“, оне који су и довели Америку у овакво, незавидно стање?

„Царство“ се свеједно распада, изнутра и према споља. Немогуће је данас прогнозирати догађаје, чак и на рок од шест месеци: „Нико кога знам не може рећи чак ни докле ће берза ићи нагоре.“ Све што они могу да ураде је да прате гомилу и да се надају да ће моћи да побегну када виде да је наступио неминовни пад. Катастрофу би могао узроковати банални „прекид у ланцу плаћања“, услед кога ће се већ пренапрегнута економија срушити као кула од карата. Немогуће је знати шта ће и када такву катастрофу – иначе очекивану и предвиђану – изазвати. Извесно је само да ће се тај „мехур од сапунице“ једном распрснути.

Кратка шетња Њујорком

Праву слику америчке економије, тешко оштећене или докрајчене ковидом, Мајкл Хадсон дочарава утисцима са свог недавног путовања у Њујорк (интервју је објављен 7. априла). Хадсон је најпре отишао на Менхетн: „Отишао сам до Великог централног терминала у 42. улици… Замислите моје разочарање када сам открио да је затворена не само продавница часописа коју сам тражио већ да су затворене и све продавнице у Гранд централу. Онда сам отишао према Петој авенији и открио да су и сви ресторани затворени, да су продавнице затворене, да је затворен чак и оближњи велики скупи ресторан (big steakhouse). Прошетао сам Десетом авенијом, већина места била је затворена, обложена даскама…“

Затворена је и цела Пета авенија. „Авенија Медисон је такође затворена, баш као и овде у Квинсу, који је такође затворен, и једва да се неко могао срести у метроу.“ Разлог зашто је Менхетн затворен је тај што тамо више нико не жели да иде. „Шетајући Петом авенијом осећао сам се као да сам у Квинс парку.“ Пета авенија је била раскошни излог, омиљено место за луксузне шопинг туре касте привилегованих.

Сада би, према Бајдену и екипи, требало да уследи нагли скок америчке економије, онај у виду латиничног слова „V“. Али то се уопште неће догодити, упркос свим обећањима и статистичким привидима раста. Између осталог, и зато што америчка економија не почиње од нуле после пандемије ковида, већ је оптерећена огромним дуговима, који не престају да расту (невоља које су поштеђене једна Кина или Русија). Ове дугове требало би једноставно отписати. То је рецепт којем су увек у прошлости, у кризним временима, прибегавали владајући слојеви. Догодиће се у ствари нешто друго, јер повериоци нису спремни на отпис дугова. „Власницима кућа који су остали без посла и нису могли да уплате хипотеку, куће ће бити заплењене и продате по distressed price.“

Distressed price je „цена из невоље“, далеко испод реалне. „Пословне зграде ће се продавати по distressed price. Као што знате, ресторани су затворени, као што су затворене и све врсте пословних зграда.“ Није тешко схватити у чије ће власништво прећи овако потцењене некретнине: у руке комерцијалних банака, иза којих стоји централна банка (ФЕД). Банке ће, још једном, укњижити „капиталну добит“, а то су исте оне банке које су одговорне и за кризу из 2008. Тако оснажене, оне ће наставити да играју опасну игру, градећи рентијерску економију у којој се живи од монопола и ренте и све мање производи. Привилегован је увек тај „један одсто становништва“: „банке, повериоци, власници обвезница и деоничари банака“.

Супа од ајкулиних пераја

Питање америчко-кинеских односа недавно је поново отворено самитом на Аљасци. Од тог самита се много очекивало. У првом реду, „релаксирање односа“ између Кине и Америке. Али видели смо, с једне стране, само арогантан наступ једне „хиперсиле“ – силе оболеле од неизлечивог синдрома „империјалне ароганције“ – и, с друге, самосвестан наступ силе која чврсто стоји на ногама. Коначни резултат не би требало да нас чуди: овде су, према коментару колумнисте Пепеа Ескобара, Ванг Ји (кинески министар иностраних послова) и Јанг Ђиећи (директор Канцеларије комисије за спољне послове Централног комитета Комунистичке партије Кине) „направили супу од ајкулиних пераја“ од Јиевог америчког колеге Ентонија Блинкена и саветника за националну безбедност Џејка Саливена. „Изгледа да се Левијатан позиционирао за геополитичко дивљање у стилу филма Кил Бил“ – с тим што је пред носом гостију „махао зарђалим самурајским мачем“. Амерички сценарио за самит био је од самог почетка нереалан. Тако нешто постоји једино још у америчкој машти (можда је некад постојало и у стварности). Та политика постаје све више фантастична, бори се с измишљеним противницима, праћена једнако измишљеним „савезницима“, и нагло губи везе с реалношћу.

У првом реду, Америка више нема савезнике. Она има још само вазале, у средњовековном значењу тог појма, принуђене да је, с времена на време, следе у њеним војним авантурама. Али она, заправо, више никог не предводи, чак ни „силе Римленда у наметању језивог психолошког, технолошког и економског пораза савезу Русије, Кине и Ирана“ (као што је то било у Хладном рату). Заправо, како прецизира британски аналитичар Алистер Крук, Америка се само претвара да то ради: да предводи „слободни свет“ у бици епских размера, која се, наравно, води за „слободу“.

Ево, уосталом, како изгледа „Блинкенова спољна политика“ (а Блинкен је на великој сцени само „почетник разрогачених очију“): „Санкције, санкције свуда; Хладни рат 2.0 против Русије и ’убице’ Путина; Кина је крива за ’геноцид’ у Синкјангу; озлоглашена држава апартхејда (Израел), која добија бесплатну пропусницу за било шта; Иран мора прво да намигне или нема повратка у споразум; ’случајни Гваидо’ признат је за председника Венецуеле, с тим што је промена режима и даље приоритет…“ После дебакла на Аљасци, у року од 72 сата, Америка је наговестила нове санкције за још четири државе: за Немачку због „Северног тока 2“, за Индију због куповине руског С-400, за Русију због Наваљног и за Кину због питања Ујгура.

То није спољна политика, најмање „нова спољна политика“, то је само њена имитација, која потврђује да се ствари у Вашингтону одигравају рутински, по пукој инерцији. Исто је и с Бајденовом изјавом о „Путину убици“. Нема нових идеја, ни дубоког познавања својих геополитичких противника. Не постоји ни спремност за некакав (било какав) договор. Какав разговор је уопште могућ после ове Бајденове глупе изјаве? Америчка спољна политика више не постоји. Постоји једино пука жеља да се игра продужи, да потраје још неко време. Не постоје више ни њени, мање или више успешни креатори, од којих је, последњи у низу, био Хенри Кисинџер.

 

Зар би иначе требало да се огласи овај остарели „спољнополитички гуру“ (97), и то злокобним упозорењем упућеним америчкој политичкој касти: „Договорите се (с Русијом и Кином) о новом светском поретку, или ћете свет гурнути у стање које је довело до Првог светског рата.“ Да ли смо се у међувремену, америчком заслугом, на пример војном вежбом Бранилац Европе 2021, сада заиста нашли у стању „као уочи Првог светског рата“? То је јасан позив Сједињеним Државама да „одустану од своје мисионарске политике, која је преузела обавезу да мења структуре власти широм света како би их учинила компатибилним себи“, односно како би довела на власт своје „клијентелистичке олигархије“. Не зато што је Кисинџер противник такве политике већ зато што Америка једноставно више није у стању да је реализује. Има ли неког у Вашингтону који је у стању да такву поруку чује?

 

„Концепт доминације“, упозорио је Кисинџер у пролеће ове године, сада „води катастрофичном сценарију…“ Америка, међутим, нема други концепт. А у том случају, пре или касније, „један конфликт ће измаћи контроли.“

Шта може учинити Америка

Да ли је, уосталом, како то сматра Кисинџер, успон Кине доиста био неминован? „Ми не можемо учинити ништа да то спречимо, и не треба да чинимо ништа да то спречимо. Када се центар гравитације помера из једног региона у други, и нека друга земља постане одједном веома моћна, историја нас учи да је конфликт неизбежан. Из тога морамо да научимо да је сарадња од суштинског значаја.“ Сад и Кисинџерове речи звуче разумно. Сарадња је једини начин да се избегне Тукидидова замка: замка у коју падају две силе, од којих је једна у успону, друга на заласку, и која се, како показује историјско искуство, у већини случајева разрешава ратом. С тим што би овакав рат Америке и њених савезника – рат против сила Евроазије – вероватно био и последњи, и у њему не би било победника.

Да је Кина у успону, а САД у наглом опадању, то је очигледно. То не треба доказивати, јер више није предмет дебата, чак ни на Западу (а једини „прави Запад су САД“). Да ли ће тим путем Америка ићи до краја? Или је, на пример, могуће успоставити „концепт великих сила“, како то саветује остарели дипломата? Да ли је и за то већ прекасно? Постоји ли у Вашингтону уопште довољно реализма да се размишља у том смеру?

Сукоб између евроазијских сила у успону и Сједињених Држава у слободном паду (које су донедавно „предводиле силе Римленда у офанзиви на евроазијски Хартленд“) није само ривалитет супротстављених империјализама. Они нису „комерцијални ривали са истим системом“. „У основи овог ривалства“, сматра Мајкл Хадсон, „јесте другачији економски систем.“ С једне стране је „финансијски систем на Западу, усредсређен на некретнине и на зарађивање новца повећањем цена имовине – путем некретнина, акција и обвезница, и путем монополске кирије“. С друге стране је систем реалне економије, који почива на стварној индустријској производњи. Он почива на предвиђању и на „петогодишњим плановима“. Овде је и банкарски систем у служби индустрије: он омогућава јефтине кредите привреди, у циљу повећања ефикасности производње (америчке банке не омогућавају кредите за то).

Ови системи су некомпатибилни, само постојање једног противречи постојању другог. „Кина спречава развој монопола, као што сте видели током читаве борбе око компанија Џека Маа.“ То је, заправо, систем „демократског капитализма“, који можемо назвати и „демократским социјализмом“, а њега деле не само Русија и Кина већ и читав низ евроазијских земаља. То је заправо „америчка политика неолибералне финансијализације“ насупрот „кинеском демократском социјализму“.

Реална опасност од рата

Производња на Истоку је, и после ковид кризе, у најмању руку неокрњена (Русија), или је у снажном успону (Кина); на Западу производња не престаје да пада. То има своју дубљу логику. Амерички систем, систем бруталног „финансијализма“, неће учинити ништа да покрене реалну производњу. Он је, у ствари, гуши, својим сложеним системом ренти и монопола. Он је усмерен на другачије, сигурније и лакше начине за „зарађивање новца“. Не види далеко у будућност, будућност га, штавише, и не занима.
Занима га оно „сада и овде“. Не сутра, још мање прекосутра. Занима га само оно „данас“: како извући што више из монополима и рентама већ исцеђене, исцрпљене економије. Његове мисли не иду даље од тога. Не постоје временски рокови унутар којих он размишља.

То је, напросто, „грабежљива екстрактивна ’филозофија’ тражења ренте“ (М. Хадсон). Иста је и америчка „спољна политика“, њена „чувена дипломатија“. Она захтева приступ туђим ресурсима, а јасно је да им то ни Русија ни Кина (ни Иран и многе друге земље) неће дозволити. И све је мање земаља које су вољне да то учине. О чему се онда могу договорити председници Путин и Бајден на предстојећем самиту, под условом да тај састанак уопште буде одржан? Могу ли се договорити бар да избегну међусобни рат? И може ли Бајден да гарантује да САД неће посегнути за (нуклеарним) наоружањем против Русије или Кине и тиме проузроковати и своје сопствено уништење? Путин је недавно изјавио да је Вашингтон „неспособан за договор“. Епизода с планираним убиством председника Белорусије Александра Лукашенка то потврђује (атентатори су „били у вези с америчким обавештајним службама“).

Свет је данас у опасности. Сједињене Државе са својом непромишљеном политиком су велики део тог проблема. Оне постављају неодмерене захтеве и предузимају недозвољене акције, било да неку државу сматрају „савезником“ (Немачка), било геополитичким „непријатељем“ (Русија, Кина…), и не брину много о последицама, не зато што су моћне већ зато што у Вашингтону више не постоји нико ко би о тим последицама могао да размишља. Како примећује Ванг Јивеи, директор Центра за европске студије на Универзитету Ренмин, показивање непријатељства и анксиозност није знак снаге: „Што више непријатељства исказују (САД), то показују више страха. Када САД шаљу своје изасланике широм света да траже подршку, јединство и помоћ од својих савезника, то значи да америчка хегемонија слаби.“ И све се то дешава у време када се од државника, више него икад раније, захтева присебност, сталоженост, опрез, способност трезвеног промишљања…

САД можда нису моћне као некад, али су још довољно моћне да стварају проблеме. Данас је опасност од избијања рата сасвим реална, а он може избити било где и у било којем тренутку: у Украјини, или у Јужном кинеском мору, око Тајвана… То је много горе и опасније и од Хладног рата, јер су се спољном политиком у то време с америчке стране бавили неупоредиво одговорнији и компетентнији људи.

„Звер је смртно рањена“, а сада постаје опасна. Према САД би се требало односити као према држави-одметнику: као према држави која не одређује међународни поредак већ га руши на милион начина. Како се носити с тим изазовом, с том опасношћу, и како је избећи, то је вероватно најважније питање нашег времена.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).