БОРИС НАД: Шта ради Макрон?

Светски поредак се распада. Тако нешто се дешава изузетно ретко: једанпут или двапут за читав век, тврди Тјери Месан. Промена се припрема дуго, готово у потаји, а потом се догађаји који имају преломни значај вртоглавом брзином нижу један за другим, у свега неколико година. Историја се убрзава; узалудна су настојања да се распад заустави или макар успори. Старе везе и савези престају да важе. Преко ноћи се склапају нови, не увек својом вољом (многи настају из нужде). Оно што је било важно јуче, више није. Време, историјско време, диктира нова питања и изискује брзе одговоре и смела решења. „Званична саопштења и интерпретације новинара очигледно више не одговарају правом стању ствари.“

Исто важи и за тумачења догађаја и анализе међународних односа: великом већином они се своде на понављање старих прича. Промена се може игнорисати, али само на неки веома кратак и ограничен рок. Онима који истрајавају на прошлим вредностима, вредностима које време претвара у заблуде, суђено је да падну. Заправо, само мали број успева да препозна своју епоху, а то и чини разлику између државника и медиокритета, који обично попуњавају и последње и прве редове светске политичке сцене.

Слепило политичких елита, њихова склоност ка самообманама, ка лажи и самозаваравању, представља не само симптом таквог времена пропадања, већ и његов битан узрок: лакше је порицати непријатну истину и затварати очи пред проблемом него се с њим хватати укоштац. На Западу, уосталом, већ дуго нема државника. Постоје „лидери“, обучавани за своје улоге, они који се, како каже Станко Церовић, „стално смију и гледају право у камеру, сви на исти начин“, зато што су им рекламни агенти, маркетиншки стручњаци и познаваоци психологије маса рекли да „тако уливају највише повјерења људима, да дјелују искрено и оптимистички“, а то је обавеза, правило политичког бонтона. Постоје, такође, и безличне бирократе, комесари, анонимне технократе и менаџери, све оно што се некад називало „апаратчицима система“.

Сви они говоре истим језиком, неразумљивим обичним смртницима. То је језик који успављује, дубоко анестезира, јер пружа илузију да је све у реду, да се све одвија по већ утврђеном плану и да тече унутар устаљеног тока ствари. Нарушити правила доброг владања значило би непристојност. Све до једног момента: оног који диктира голи нагон за самоодржањем.

ПОДИЗАЊЕ ФРАНЦУСКОГ ЗИДА

Француски вето на проширење Европске уније ни за кога не би требало да представља изненађење. Одлука је у ствари очекивана. Дипломатским језиком речено: „процес приступања више није адекватан“. Мање дипломатским речником: „Европа је на ивици понора“, како је то, у интервјуу британском Економисту, најзад признао и председник Емануел Макрон. „Постоји опасност да она (Европа) неће моћи сама да контролише своју судбину.“ Заправо, Европа већ одавно „не контролише своју судбину“, а нова проширења не би ојачала, већ ослабила ову, сваким даном све више фиктивну заједницу; заједницу без истинског суверенитета и без сопствене одбране. На првом месту: „Европа мора да поврати свој војни суверенитет.“ Друго је питање да ли је ЕУ то у стању. Безбедносна ситуација у свету и растућа снага Кине, сматра француски председник, довели су до„ванредне слабости Европе“. Коначно, уместо закључка: „Ако Европа не буде могла себе да позиционира као светску силу, она ће нестати“.

Европска одбрана више не може да почива на НАТО-у, јер се овај војно-политички савез већ неко време, према Макроновим речима, налази у стању клиничке смрти: „Оно што тренутно доживљавамо јесте мождана смрт НАТО-а“. У доношењу стратешких одлука више не постоји никаква координација између САД и савезника (уколико је таква „координација“ икад и постојала), док поједине чланице, попут Турске, предузимају „некоординисане, агресивне“ акције у региону, које угрожавају европске интересе. Да ли је фамозни члан 5 Статута НАТО-а још увек на снази? То више нико у НАТО-у, па ни сам Макрон, не може да каже. У историји ове алијансе, он је активиран само једном: 11. септембра 2001.

Питање које следи је реторичке природе: вреди ли због чланства у таквом савезу жртвовати било шта – део сопствене територије, своје име, или разлог свог историјског постојања? Када је Португал, суочен с индијском окупацијом Гое, затражио подршку на основу фамозног члана 5, подсећа Леонид Савин, Кисинџер је рекао да не постоји интерес да се заштити ова мала земља. Као што није постојао ни било какав интерес да се спречи рат Турске и Грчке, две чланице НАТО-а. Колико уопште вреди такав војни савез? И кога заправо брани НАТО (од Русије)? „Уколико председник Сирије“ (исти онај који је још „пре осам година требало да оде“) „одлучи да се освети Турској“, пита се Макрон, „да ли ћемо ми то прихватити?“

Француски вето на проширење већ је прозван „француским зидом“. Али то је, у основи, само признање немоћи, последњи доказ потпуне парализе постојећих европских институција. Питање геополитичке будућности континента сада је изнова отворено. Све опције су опет на столу. Да ли ће се проширење наставити једном у будућности, за пет, десет, петнаест или двадесет година, као што то обећавају у Бриселу? И како ће изгледати темељно реформисана Европска унија, под условом да уопште преживи? Будућност Европе без ЕУ је једна од опција која се од сада мора озбиљно узимати у обзир.

На ова питања нико, па ни сам Брисел, данас не може да понуди јасан одговор. Све до сада, ЕУ је представљала модел унификације континента по либералном обрасцу као „једна визија света без граница“. Или, према речима италијанског мислиоца Дијега Фузара: „постдемократску кућу финансијског капитала“. Данас је ЕУ изложена све снажнијој фрагментацији на регионалне блокове и растућим отпорима либералној унификацији. Има ли за такву Европу места у мутлиполарном свету који се управо обликује пред нашим очима и у историјском тренутку када се, како уочава Тјери Месан, „конвулзије старог поретка све више шире“, а финансијски капитализам широм света губи своје битке?

МАКРОНОВЕ ПРАВЕ НАМЕРЕ

Све у свему: да ли је поредак установљен пре округло тридесет година и даље важећи? Очигледно више није. Америка се окренула „новом унилатерализму“, што значи да повлачи своје потезе нимало не узимајући у обзир интересе својих савезника (истини за вољу, није их озбиљно третирала ни до сада). Ко год да победи на наредним америчким изборима, он ће се придржавати новог „унилатералног“ курса. Само је једна опција сигурно искључена: ни у ком случају неће бити повратка на „стање пре Трампа“. Таквој Америци, закључује Макрон, више се не може веровати: „Европске земље убудуће не могу да се ослањају на САД“. „По први пут“, додаје француски председник, „сусрећемо се са америчким председником који не дели нашу идеју о европском пројекту“. По први пут, али свакако не и последњи.

Шта је својим иступима хтео да постигне Макрон? На унутрашњем плану све је јасно, Макронова популарност и даље опада, а ни ЕУ ни НАТО се не котирају високо у очима „обичних Француза“. Према коментатору Дојче велеа, „чини се да он без неког посебног повода разбија политички порцелан по Европи“. Не постоји значајнији западни политичар који до сада није оспорио или одбацио Макронове дијагнозе, почев од Ангеле Меркел, која покушава да стиша буру опрезном констатацијом да је француски председник користио „драстичне речи“. Ни немачки министар иностраних послова Хајко Мас „не верује у клиничку смрт НАТО-а“, док амерички државни секретар Помпео, бираним речима, уздиже Северноатлантски савез као „кључни, историјски једно од најкључнијих стратешких партнерстава у забележеној историји“. Додуше, исти Помпео је у Берлину упозорио да је од формирања НАТО-а прошло већ седамдесет година и да „НАТО, уколико не жели да буде превазиђен или застарео, мора да расте и да се мења“.

Да ли је Емануел Макрон заправо само тактизирао настојећи да извуче неку корист за Француску? Није тајна да Француска под Макроном покушава да се избори за лидерску позицију у оваквој, већ значајно ослабљеној ЕУ. То може да уради само на штету такође ослабљене Немачке, замењујући немачку хегемонију француском и изазивајући нове отпоре у ионако подељеној Унији. Пољска, на пример, не жели ни једно ни друго, она жели продужење америчке доминације над Европом. Према мишљењу пољског премијера Моравјецког, такви Макронови коментари су напросто „опасни“, а „опасно је и његово преиспитивање ослањања на чланице у смислу узајамне одбране“. Није у питању „америчка посвећеност Алијанси“, сматра Моравјецки, него чињеница да Француска, као и низ других чланица Северноатлантске алијансе, издваја мање од захтеваних два одсто бруто домаћег производа на одбрану. На штету НАТО-а, САД и њених најоданијих савезника.

Можда је, уосталом, реч о заокрету у политици коју је до сада водио француски председник, што потврђује његова јасно прокламована намера отопљавања односа са Русијом и предлог „новог модела безбедности у Европи“ на бази споразума с Москвом, до чега долази у тренутку „кад је тешко рећи шта је Паризу теже и деликатније: да се разуме с Русијом, или са савезницама, Америком и Енглеском“? Има ли Француска уопште снаге за такав радикални заокрет?

СВЕТ БЕЗ ПРАВИЛА

Француски председник до сада ниједним потезом није показао да је државник великог формата. Према Макрону наклоњеним аналитичарима: „Околности му једноставно нису ишле наруку.“ Заправо, он је већ на почетку проглашен за „алгоритам, синтетичку слику, кандидата Касте, доминације и моћи“ (Алан де Беноа) и за „дете са плаката европског либерализма“. Да ли се „алгоритам“ изненада променио, и да ли је Емануел Макрон ипак одлучио да води сопствену политику у свету у коме више не важе никаква правила и у коме се преко ноћи све може преокренути у своју супротност?

Ово није први пут да су његове изјаве усталасале западно јавно мњење и да је разочарао оне који су у њему видели новог (макар и „притајеног“) „лидера слободног света“. Крајем августа ове године Макрон је већ констатовао да „присуствујемо крају западне хегемоније у свету“, додајући да се „светски поредак потреса као никад раније“. Либерални капитализам је једноставно зарђао, модел је у квару, а последица тога је деградирање саме демократије. У свега неколико реченица, Макрону је пошло за руком да демолира свој претходни политички програм.

Макрон је тада признао да је „тржишна економија, измишљена у Европи и за Европу“, током последњих деценија „постепено залутала“ и да сада „производи (једино) неједнакост која се више не може толерисати“. Та „невиђена неједнакост“, коју ствара либерални капитализам, проузрокује „дубоке промене у политичком поретку“. Капитализам је, закључио је тада Емануел Макрон, једноставно „сишао с ума“.

Све те констатације су неспорно тачне. То, уосталом, ни на Западу није ништа ново, само што западни политичари за сада избегавају да говоре о томе јавно. „Новост се“, примећује Филип Родић, „састоји у томе што то сада говори управо Макрон, један од лидера ЕУ и НАТО“, неко ко је „своју кратку политичку каријеру изградио управо на безрезервној подршци обема“, а сада се „претворио у своју ривалку, Марин ле Пен“. То је уосталом само реторика, а посао државника је да речи претвара у дела. А ту ни данашња званична Француска ни Макрон не могу да понуде много. Реч је о задацима који захтевају државника величине једног генерала Де Гола, а не „постмодерног европског лидера“, каквог, очигледно, представља Емануел Макрон.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).