БОРИС НАД: Руско „Царство зла“
Фото: З. Шапоњић
Шта је то што тера крв у очи Западу и Европи сваки пут када се помене Русија?
Још 2016. године британска премијерка Тереза Меј оптужила је Русију да спроводи „агресију“ против Европе. „Одвратна руска агресија“ је тада, према речима Мејове, била у „пуном јеку“. У божићној поруци од прошле године, премијерка је похвалила британске оружане снаге због „виталне улоге у заштити наших вода и нашег неба“ – од руског агресора. Министар одбране Британије Гевин Вилијамсон сматра да Британија треба да демонстрира своју „тврду моћ“ како би се супротставила агресији Русије и Кине (после ове изјаве коментатор Гардијана је био присиљен да закључи да је „министра напустила памет“). На Конференцији о безбедности у Минхену главна порука Вилијамсона је гласила: „Један стари непријатељ се вратио“.
Да ли је русофобија у Британији само рецидив колонијалне свести, који опстаје без обзира на чињеницу да се британско колонијално царство у међувремену распало, а да је данашња Британија скромна национална држава, једна међу многим у Европи? Русофобија није настала у Британији, али је „велики део интелектуалне основе, па чак и специфичне фразеологије русофобије,“ како констатује британски новинар и историчар Анатол Ливен, „створен у Британији у XIX веку, израстајући из ривалства са Руским царством“. Нешто касније, те „интелектуалне основе“ ће наићи на посебно плодно тле – најпре у нацистичкој Немачкој, а потом, после Другог светског рата, у Сједињеним Америчким Државама.
Пример који следи изабран је насумце, међу многим сличним. У октобру 2015. године, током лета путничког британског авиона компаније Монарх ерлајнз на редовној линији Мадеира-Бирмингем, дошло је до несвакидашњег инцидента: путници су се успаничили када су, негде изнад Француске, кроз прозоре летелице угледали како их пресреће војни авион. О инциденту је накнадно сведочила путница – британска пензионерка Карлин Реган, која је путовала заједно са својим мужем Тонијем: „Војни авион нам се толико приближио да смо јасно могли да видимо лице пилота! Изгледало је као да нас прати, и то је изазвало велики страх… Сетила сам се да сам гледала вести о војним авионима у туђим ваздушним просторима и тада сам помислила: `Ох, Боже, само да није руски’`“ (Авион је, срећом, био француски. Подигли су га Французи након што је цивилни авион изгубио везу са контролом лета.)
Пример ове Британке је готово безазлен, уколико га успоредимо с оним америчке телевизијске новинарке Рејчел Медоу, која је у својој емисији, током таласа арктичке хладноће у Америци, сугерисала гледаоцима како би „кривицом Русије топлане у земљи могле да престану с радом“. Jедан руски хакерски напад у условима поларне хладноће, упозорила је новинарка, могао би да збрише велики део америчке популације. Поразумева се да Руси једва чекају такву прилику и да неће оклевати да, притиском на дугме на тастатури, побију америчке цивиле, чак и жене и децу, искључујући им грејање.
Можда су таква (расистичка и шовинистичка, у овом конкретном случају: антируска) осећања типична за енглеске и америчке ниже класе, за полусвет, којима руска култура, или ниједна друга култура, не значи ништа, будући да су одрастали уз стрипове, јефтине сапунице и холивудске блокбастере, у којима се „добри момци“, не трепнувши, обрачунавају с „лошим“ – обавезно Русима – а не уз стихове Пушкина, романе Толстоја или Достојевског? О чему уосталом, сем о тривијалним стварима – убиству једне старице секиром – говоре трилери Достојевског? У холивудским филмовима момци челично-плавих погледа, уз десетине мртвих већ у првим минутама филма, решавају судбину света, без грешке одвајајући „добро“ од „зла“. Ту су ствари кристално јасне: „добро“, то смо ми, „зло“ је остатак света, дакле – опет „непоправљиви Руси“.
RUSSIA DELENDA EST!
Недавно је британски писац Џонатан Џонс у Гардијану позвао на „тотални културни бојкот Русије“. Овај бојкот, апелује писац, треба да траје све док се „Руси не опамете“. Могу ли се Руси икад „опаметити“? И шта је то што Руси треба да учине како би постали прихватљиви, или барем подношљивији, модерном Западу? Можда оно што је својевремено урадио Михаил Горбачов – да растуре своју државу на комаде и да их затим, део по део, уз љубазни наклон, изруче Западу, сервиране на тацни? Горбачову је овај потез без преседана донео краткотрајну славу у „слободном свету“; у Русији је последњи совјетски лидер и данас с разлогом омражен. На питање шта би могли да ураде Руси, одговара бивши амерички дипломата Џејмс Џатрас:
„Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха и обеси Башара ал Асада за бандеру у Дамаску – санкције (Вашингтона према Русији) свеједно би и и даље остале на снази, па би чак и биле постепено појачане… Русофобни импулс који диктира америчку спољну политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est!“ Другим речима: „грешка“ Руса је у томе што уопште постоје, такви какви су, са својим очигледним манама и, наравно, понеком врлином.
Амерички председник Роналд Реган назвао је Русију „царством зла“. Енглески премијер Гледстон је својевремено (у првој половини XIX века) Русију прогласио за „непријатеља човечанства“, позивајући „народе да се ослободе од суровог и понижавајућег руског ига“. (И да се затим поклоне британској круни? Деветнаести век је, подсетимо се, био „златни век“ суровог енглеског колонијализма, када се Британска империја територијално увећала двадесет пута у односу на величину Енглеске.) Шта се од тада променило на Западу? Или је смртна пресуда коју је изрекао Гледстон још и дан-данас на снази?
Нека еволуција у односима Запада и Русије ипак постоји. Руски мислилац и геополитичар Александар Дугин констатује да су „архетипови русофобије Русе, од `источних расколника` и `дивљих феудалаца`, претворили у `непријатеље слободе и напретка`“. Сасвим је свеједно какав режим влада у Русији, неподношљиво (за Запад) је само њено постојање: „Као што је описано на Западу, на место Романова су дошли `крвави комунисти` (бољшевици), а сада су то `корумпирани олигарси`, али то је све једна те иста реторика…“
ВАРВАРИ (НЕ) ДОЛАЗЕ
Све у свему, русофобија упорно понавља увек исте, баналне историјске клишее, који се у самој основи, уз незнатне варијације, своде на следеће: негде на Истоку постоји крволочна и моћна империја чије ће хорде једног дана – и то у блиској будућности – хорде подмуклих и окрутних руских мужика, дивљака зараслих у браде и „обавезно са ножевима у зубима“ (Захар Прилепин) – преплавити Запад. Сурови и крвожедни, Руси ће се искрцати на Острву – то је сасвим сигурно – а прегазиће и читаву Европу.
Варвари, дакле, долазе, као у чувеној песми Ишчекујући варваре Констатина Кавафија. Цар, окружен конзулима и преторима, сав свечан, седи на свом престолу. Сенатори већају и не доносе законе (Русима нису потребни закони, они одувек, као у свом природном стању, живе у деспотији). Али чекање се отегло. Пада вече, уместо варвара стижу само несигурне гласнине. Шта ако се варвари, баш као у Кавафијевој песми, на концу ипак не појаве? Ти „варвари су ипак били некакво решење“.
Руска спољна политика (као и сваке друге силе, уосталом) далеко је од идеалне. Још од царског доба, руски владари су чинили неке грешке, па и злочине. Историја и јесте, између осталог, историја злочина, то је нешто што се подразумева и лако „опрашта“. Руси су, међутим, победили Наполеона и заузели Париз; још један, необориви доказ „руске инвазивности“. Године 1945. заузели су или ослободили Берлин, како се узме, ослобађајући Немачку и читаву Европу од пошасти нацизма. (Узгред, ослободили су и све источноевропске народе, па и оне балканске.) Можда је требало да поступају с више обазривости, у рукавицама, занемарујући чињеницу да су, у оба случаја, водили борбу на живот и смрт?
Да ли су Руси увек и свуда били у праву или је њихова историја, како то покушавају да представе русофоби, својеврсна историјска слепа улица, а њихова цивилизација заблуда, објективно непостојећа, јер има свој, за Европљане непредвидиви ток, различит од оног којим се развијала европска цивилизација – ток који је каткад приближава Западу, а каткад од њега удаљава?
Проблем је у нечем другом. „Кад је Русија у питању,“ примећује Слободан Рељић, „чињенице на Западу не играју никакву улогу“. Може ли уопште постојати цивилизација која се, макар у понечем, разликује од западне? И може ли она имати иста „права“ као и она западна? „Западна колонијална свест нема способност прихватања других као равноправних.“ Ову чињеницу потврђује историја: западњаци су, између осталог, до темеља разорили цивилизације америчких Индијанаца.
Овде, уосталом, и није реч о злочинима; списак западних злочина је много дужи и крвавији. Тај списак укључује и ропство и геноцид, попут геноцида који је почињен над домороцима на северноамеричком континенту, у Аустралији, Африци… Угађање таквом Западу, закључује Дугин, представља бесмислен посао: „Није битно јесмо ли у праву или у криву, предузимамо ли одређене радње, злочине, искоришћавамо ли некога или не. Ако то и не чинимо, ми ћемо бити криви, а онда како можемо доказати да то нисмо учинили? Штавише, нико то не жели ни да слуша“.
Дакле, овде чињенице заиста не играју никакву улогу.
ХАЛУЦИНАНТНИ ИЗВЕШТАЈ
Крајем прошле године, британско Друштво Хенри Џексон (Henry Jackson Society) објавило је извештај о деловању руских обавештајних служби и агентура у Британији, кога потписује извесни Ендрју Фоксал. У извештају се, између осталог, наводи: број руских шпијуна у Британији повећан је чак пет пута у односу на 2010. годину. Од укупне популације руских држављана у Енглеској, која се процењује на 150.000, за половину се може тврдити да су доушници и сарадници руских тајних служби. Једном речју:„Велика Британија и Запад у целини суочавају се неумољивим нападом руских обавештајних агентура“, сматра Фоксал, а активности које оне спроводе не укључују само убиства, него широк дијапазон мера који циља ка „поткопавању британског друштва“ и Запада у целини.
Демократски поредак је у опасности, звона поново звоне на узбуну. Сада је већ могуће говорити о правој инвазији (ивазији која се раније привиђала британској премијерки), будући да „агресор“, према наведеном извештају, располаже са значајним снагама од 75.000 добро утренираних и обучених људи. Извештај је већ оцењен као „халуцинантан“. Он се, наводно, заснива „на поверљивим разговорима с дисидентима, пребезима и обавештајним изворима на високом нивоу и износи како баналне, тако и дрске и бахате примере претњи Владимира Путина…“
Читаоцу на крају остаје једна дилема: да ли овде у питању израз политичке психопатологије, да не кажемо клинички манифестног лудила, или само дилетантски пример пропаганде која погађа најпримитивније и најмрачније области колективне психе? Није ли то начин на који је деловала и нацистичка пропагандна машинерија, усмерена подједнако против Јевреја и Словена – у првом реду „Руса-Азијата“? Наслов извештаја Путин види и слуша све – како руски обавештајци прете Великој Британији – срачунат на ширење панике на „Острву“ – оставља и једну и другу могућност отвореном. Ако је реч о јефтином политичком памфлету, који експлоатира етничке и расне предрасуде, то отвара још једно питање: какав је интелектуални и образовни ниво публике којој је ова „студија“ намењена?
Извештај утицајног друштва наручила је британска влада и он је био предмет расправе у британском парламенту. Можда је достојни репрезент такве публике и њених интелектуалних капацитета посланик Ијан Остин, који је, после читања цитираног извештаја и озбиљног промишљања, закључио: „Запад се мора пробудити и увидети претњу која долази од Путина и његове бруталне и корумпиране диктатуре“.
„ВЕСЕЛА МРЖЊА“
На другом крају континента, у „демократској Украјини“, новинар Станислав Речински недавно је предложио следећу преамбулу за нови украјински устав: „Украјина је суверена и независна, антируска, демократска, социјална и правна држава“. „Мржња је“, тврди овај новинар, „најважнија ствар коју би требало да оставимо свом потомству – најјача мржња према Русима као носиоцима антиукрајинске идеологије“. Шта потомство може да уради с таквим наслеђем и какву будућност на том основу уопште може да гради?
Украјински новинар је, можда несвесно, изрекао оно што је боље прећутати: (савремено) „украјинство“ има само један садржај и значење: бити „Украјинац“ заправо значи бити „анти-Рус“; бити против Русије, и то по сваку цену, чак и по цену самопорицања, затирања или одрицања од сопствене историје и наслеђа. Отуда „украјинство“ преузима и имитира реторику русофобије која је већ вековима присутна на Западу. „Украјинство“ – а то је већ посебан апсурд – позајмљује са Запада чак и отворено расистичку аргументацију: Руси су „Татари“, „Азијати“ или „Источни Финци“; Украјинци су „потомци најчистијих Аријеваца“, а Украјина „домовина прве аријевске цивилизације“, као што тврди археолог Јуриј Шилов у утицајној књизи Праотаџбина Аријеваца. (Утицајној само у одређеним круговима у данашњој Украјини. Другде се епохална „открића“ Шилова, у најбољем случају, третирају као „забавна публицистика“.)
Амерички социолог Чарлс Хортон Кули открива да слику о себи формирамо на основу представа других о нама, огледајући се у њима као „у огледалу“. Мржња (других) се код лабилних и нестабилних може претворити у самомржњу, а ова, путем социјалних технологија, с временом доводи до промене идентитета, до (илузорног) бекства у другачији и нови идентитет. Таква промена је само привидно добровољна, она, заправо, почива на насиљу најгоре врсте.
Реч „фобија“ има двоструко значење: означава и панични страх и патолошку мржњу. Новинар Речински не преферира – или он бар тако мисли – „тешку мржњу немоћи“, већ „веселу мржњу неизбежне освете“ – и то његову опсесију не чини више „веселом“ и ништа мање патолошком. Таква врста опсесивне мржње не говори много или баш ништа о објекту мржње, али говори много о особинама и структури личности оболелог. Другим речима, русофобија постоји, једино и искључиво, „у глави оног ко посматра, а не у понашању или карактеристикама жртве“. Русофоб је кобно одређен предметом своје мржње. Он га плаши и, у исто време, дубоко фасцинира.
РУСОФОБИЈА ПОСТОЈИ САМО НА ЗАПАДУ
Швајцарски новинар Ги Метан уочава да феномен русофобије постоји само на Западу. Сасвим прецизно: русофобија је „увек повезана са северним католичанством или протестантском хемисфером“. Не постоји у било којем другом делу света: „Азијци, Африканци, Арапи, Јужноамериканци никад нису били русофоби…“, подвлачи Метан. „Кинези и Јапанци имали су као суседи проблеме с Русијом, због којих су ратовали. Али, они нису русофоби и никад нису створили било какав дискурс такве врсте.“
Права домовина русофобије су католичке земље, а њени корени сежу дубоко у прошлост, још у VIII и IX век, када је Карло Велики, краљ Франачке, покушао да обнови Римско царство. Тада је још постојало Источно римско царство, које је требало приказати као „узурпатора“, а Ромеје, његове грађане, као „нехришћанске варваре“. Источно римско царство је накнадно прозвано „Византијом“. Филозоф Монтескје је писао о Византији као о „сплету нискости“. Овај филозоф је измислио још један (лажни) историјски мит: онај о „азијском деспотизму“. Западној Европи је на концу пошло за руком да уништи Источно римско царство („Други Рим“), после чега се оштрица мржње и непријатељства усмерава ка православним Словенима, у првом реду према Русији. Прави непријатељ је православна цивилизација коју су, на темељу сопствене традиције и наслеђа којег су примили од Византије, саградили Словени.
Историјски посматрано, постоји неколико таласа и верзија русофобије. Русофобија је својевремено цветала у Француској и Немачкој (уочи Првог и Другог светског рата, у ери нацизма), али свој пуни процват русофобија је доживела у Енглеској, отприлике у доба после наполеонских ратова, и кулминирала у време Кримског рата. Национал-социјалистичким идеолозима је преостало једино да њене „интелектуалне основе“ примене у пракси и „продубе“ њен, по правилу експлицитни расизам.
РУСОФОБИЈА БЕЗ ПРЕМЦА
У Кримском рату Британија стаје на страну Турске и окупља шарену коалицију против Руског царства. Пре тога, она помаже Турској да угуши устанак православних Срба и онемогући ширење руског утицаја на Балкану. У XIX столећу покушава да спречи јачање утицаја Русије на Средоземљу и у Средњој Азији. Упорна борба два царства – Британског и Руског – за примат у Средњој Азији названа је „Великом игром“. Почетком XX столећа, Британија отворено подржава Јапан у Руско-јапанском рату. Иронија историјске судбине је да Британска империја, упркос свему, слаби, претварајући се у „исцрпљеног титана“, да би се на концу распала, а Русија се, чак и после револуције и крвавог грађанског рата, поново уздиже као велика светска сила.
Место царства на умору преузима његова некадашња колонија – Сједињене Америчке Државе. Британија се од тог времена идентификује са САД. Жал за изгубљеном империјом траје све до данас, а Британци, без обзира на скромне размере данашње Британије, задржавају империјалне манире и ароганцију својствену „империјалној сили“. Или је данас могуће говорити о „једној врсти англосаксонске полицентричне империје, чији је Британија можда чак и мозак“, као што то тврди аналитичар Драгомир Анђелковић? „То је нарочито случај када се ради о антируској политици“. Мозак кадавера, царства на умору, напросто је пресађен у младо и здраво тело америчке нације.
Иронична је и следећа историјска чињеница: Сједињене Државе, како примећује Ги Метан, имају заједничку границу с Русијом и никад с њом нису ратовале, већ су биле савезници током оба светска рата. То Америку није спречило да „развије русофобију којој нема премца у модерној историји“.
АНТИ НАРОД УСРЕД НАРОДА
Руски научник Игор Шафаревич, у својој студији Русофобија (1982.), уочава да феномен русофобије постоји и у самој Русији. Али та „руска русофобија“ је – баш као и она „украјинска“, будући да је Украјина одувек била део „руског света“ – увезена са Запада и представља само, по правилу интелектуално дефицитарну и патетичну, имитацију западне русофобије. Карактеристична је за самозване интелектуалне елите које и саме, премда безуспешно, настоје да постану део „прогресивног Запада“. Ту се ваља вратити на идеје социолога Кулија: мржња других се може претворити у самомржњу, а она може довести, или по правилу доводи, до „промене идентитета“.
У питању је, у ствари, специфичан облик аутошовинизма. С тим у вези, Шафаревич подсећа на концепцију данас готово заборављеног француског историчара Огиста Кошена, који говори о феномену „малог народа“. „Мали народ“ је од народа сасвим отуђена „елита“, која стасава унутар „великог народа“, али с њим не дели никакве вредности, негира његове историјске традиције и према њему осећа само мржњу или дубоки презир.
„Мали народ“ у Француској уочи Француске револуције чине филозофи-просветитељи и њихови следбеници; то је уски „круг људи у филозофским друштвима, академијама, масонским ложама, клубовима и секцијама“, чији је поглед на свет „грађен по принципу супротстављања погледу на свет оног другог“, „великог народа“. „Мали народ“ је „анти-народ усред народа“, коме је одвратно и непријатељско све оно што чини „корен народа и његов духовни скелет“: у датом случају, „католичка вера, племићка част, верност краљу, горђење сопственом историјом…“ Револуционарни период 1789-1794. заправо је период власти „малог народа“ над „великим народом“, обележен револуционарним терором. „Мали народ“ и у револуционарним годинама остаје убедљива мањина, окружен „великим народом“, „непријатељима врлине“, и на то одговара гиљотином и масовним терором.
РЕКА У МОРУ РУСОФОБИЈЕ
Кошенова концепција „малог народа“, тврди Шафаревич, у потпуности је примењива на прозападну „елиту“ у Русији, која отворено „презире све што је руско“. Ту „елиту“ је, још у претпрошлом веку, описао Достојевски у Пишчевом дневнику. Занимљиво је да се исти феномен, служећи се дословно истом аргументацијом и истом реториком, јавља у Совјетском Савезу, током 60-их година и касније. Циљ прозападне елите у Русији није само да исмева и негира руску историју и историјско наслеђе, већ и да наметне сопствени, алтернативни пројекат руске будућности, у коме ће Русија изгубити сваки посебност и постати „део западног света“ – нераскидиви део западне цивилизације. Или више уопште неће постојати.
Феномен русофобије већ дуго постоји и у Србији. Ни овде русофобија не представља обележје ни трајно расположење народа, чија су осећања изразито проруска, већ особину прозападних, политичких и интелектуалних „елита“. Историји и феномену русофобије у Србији Дејан Мировић је посветио изванредну студију под насловом Русофобија код Срба 1878-2017.
У Србији, такође, постоји још један, сличан феномен: србофобија, аутошовинизам, деструктивна мржња усмерена према сопственом народу, која се данас назива и „другосрбијанством“. И русофобија и србофобија у Србији потичу из истог извора: од „малог народа“ који је дубоко ојађен чињеницом да није део „цивилизованог, напредног и нормалног света“ и да то никад неће ни постати. Пројекат „малог народа“ да се некако, било како, интегрише у „цивилизовани Запад“ не успева, и то опет, према мишљењу такве „елите“, искључиво кривицом „великог народа“. Русофобија и србофобија се налазе у блиским, рођачким, а каткад и инцестуозним везама. Још је историчар Милорад Екмечић констатовао да је „србофобија само речица која се улива у море русофобије“.
Разлоге за постојање србофобије на Западу лаконски објашњава Иван Миладиновић: „у главама стратега у Лондону“, Срби су били и остали „главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана“. Сасвим довољно за злопамћење дуго преко два века.
Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.
