БОРИС НАД: Распад земље и суђење Милошевићу: САД почеле код нас, сад настављају у Украјини

Разбијање Југославије није било нимало случајан ни спонтан процес. Иза свега је стајала тада најмоћнија светска сила – Сједињене Америчке Државе, са својим вазалима и сателитима, попут Немачке

Дванаестог фебруара 2002, пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу, почело је суђење бившем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу. Милошевић је био први председник неке државе коме је суђено пред међународним судом.

То је, како су најављивали неки извештачи, био почетак „процеса века“, кога је тада пратило више од хиљаду највећих светских медија. Тадашње власти Србије изручиле су Милошевића трибуналу на Видовдан, српски национални празник, 28. јуна 2001. Било је то још једно намерно и унапред смишљено понижење Србије, која се тада налазила под наводно демократском влашћу.

Милошевић се на суду у Хагу бранио сам. Пред судом је, према извештају Дојче велеа који исмева ове тврдње као „теорије завере“, говорио о „међународној завери против Србије и Југославије, посебно издвајајући Немачку и Ватикан, јер су и одувек радили на уништењу Југославије.“ А ту су, „наравно, и Американци, који су се заложили за нападе НАТО савеза на Србију.“

Ипак, разбијање Југославије није било нимало случајан ни спонтан процес. Иза свега је стајала тада најмоћнија светска сила – Сједињене Америчке Државе, са својим вазалима и сателитима, попут Немачке.

Ова историја се понавља и данас, на пример са Украјином, коју те исте силе наоружавају „леопардима“ и „абрамсима“, и подстичу је на рат против Русије, који ће се водити „до последњег Украјинца.“

Амерички „Drang nach Osten“

Према мишљењу новинара и социолога Слободана Рељића, догађаји у Украјини су само наставак оног што су САД већ урадиле са Југославијом.

САД теже светској хегемонији и у том циљу не бирају средства: „Данас украјинска криза означава окончање западњачких оргија на Истоку, које су кренуле из облака прашине која се подигла од пада Берлинског зида“, тврди Рељић. „Слободан Милошевић је, историјски гледано, био први који ту бескрупулозност није видео као ослобођење и транзицију у добро, а Владимир Путин ће то оргијање зауставити и овај последњи Drang nach Osten’ у историјском маршу бацити у очај.“

„Овај (нови) `Drang nach Osten`“, додаје Рељић, „упакован је као ширење ЕУ и НАТО-а на Исток. А на до неба високом таласу антикомунистичке пропаганде, источноевропски народи су га дочекивали као ослобођење, долазак благостања, поништавање драстичних разлика између колонизатора-пљачкаша и вековима окупираних народа.“

Наравно, није било ништа од ослобођења ни од обећаног благостања. Један јарам само је замењен другим и далеко горим, оним америчким. Данас народи Европе срљају у нови рат против Русије, у коме ће они сами представљати „топовско месо“, пешадију која ће гинути за интересе САД, односно номенклатуре која води данашњу Америку. Историја се понавља. Исто то су радили и Хитлер и Наполеон.

Како примећује Рељић, сада, после три деценије, „украјинска криза је цео континент суочила са морем лажи, празних обећања и са новом пљачком. Али, овај пут ни западни део Европе није поштеђен. Читав континент, који је себе сматрао цветом савременог света, тресе се у грозници“, примећује Рељић.

„И управо зато је Милошевићево име у историји постало недодирљиво. И то не само у српској историји.“

Повратак Слободана Милошевића

Украјинска криза, уочава Рељић, „силовито је у политичку орбиту поновно избацила Слободана Милошевића“. „Запад је, агресивно оптужујући Владимира Путина, њега поредио са Милошевићем, а данашњу Русију са Милошевићевом Србијом. Међутим, Руси у томе нису видели ништа лоше. Напротив. Србија која није увела санкције Русији руска је звезда зорњача.“

Милошевић је у Хагу оптуживан за ратне злочине почињене против других југословенских народа у име „великосрпског национализма и хегемонизма“. Од Милошевића је, за потребе западних медија и ратне пропаганде, направљен „нови Хитлер“, његова дословна реплика, а Србија је изједначавана са Немачком у доба нацизма.

Заправо, то је, како примећује немачки историчар Курт Грич, било кључно у западној пропаганди за покретање рата НАТО-а против Србије: изједначавање Милошевића са Хитлером. „Сугерисано је да је то борба против новог Хитлера“, уочава Грич. „Милошевић је, наводно, био нови Хитлер, а Срби нови нацисти. Ако не подржите рат против Милошевића, онда је то исто као да ништа не предузимате против Хитлера.“

Осим тога, овим је постигнут још један важан циљ, примећује немачки историчар. Рат против Србије и Југославије био је „добродошао самој Немачкој која је тако `одбацила` печат Холокауста, јер је још деведесетих свако разматрање о евентуалном војном ангажовању немачке војске праћено подсећањима на зла која су нацисти нанели свету.“

„С крајем рата на Косову је та дебата у немачкој јавности окончана“, додаје овај историчар, „и сада се подразумева да немачки војници могу ратовати широм света.“

Хитлеризација Милошевића

Кључна у сатанизовању Срба и Србије, како примећује италијански филозоф Дијего Фузаро, била је „хитлеризација Милошевића“. У ту бајку су, нажалост, поверовали и неки Срби. То је, у ствари, додаје овај мислилац, „лоша комедија, којој бисмо се смејали да због ње не морамо да плачемо.“

Главну улогу у тој комедији, према Фузару, „има изабрани диктатор са брковима, представљен као нови Хитлер, према формули коју је Леви Штрос назвао `reductio ad Hitlerum`.”

Тај окрутни диктатор се може звати Садам, Милошевић, Гадафи или Асад – или „Хитлерошевић“, према досетци „хиператлантистичког“ италијанског магазина „Еспресо“, који је 1999. године, у јеку илегалног НАТО-рата против СР Југославије, објавио насловницу са фотомонтажом на којој су Слободану Милошевићу додати хитлеровски брчићи, и преко свега, крупним словима, било исписано „Хитлерошевић“, сa метом исцртаном на Милошевићевом челу.

„Не постоје границе наказности“, констатује Фузаро, „а ова насловна страна је то широко доказала.“

Још једна западна медијска бајка је да је Милошевића на крају „поразио сопствени народ“. Милошевић је уклоњен са власти пучем од 5. октобра, наводно због, такође „спонтане народне побуне“. Шта је, међутим, представљао 5. октобар 2000. у историји Србије?

Данас знамо да је то била само кулминација издаје, припремане годинама уназад. У њој је важну улогу имала организација „Отпор“, која ће се касније претворити у „Канвас“ – једну у низу америчким новцем финансираних организација, специјализованих за извођење „обојених револуција“ по свету.

Пети октобар 2000. године био је и резултат издаје дела служби безбедности Србије, које су имале дужност да штите уставни поредак и легитимну власт у Србији.

„Рационално убијање земље“

Зашто су се САД, уз помоћ својих европских сателита, одлучиле да убију Југославију, коју је тако упорно бранио Слободан Милошевић?

Како је приметио амерички политиколог и политички писац Мајкл Паренти, у тексту „Рационално уништавање Југославије“, оптужбе против Милошевића су „у најмању руку биле ироничне, јер једино Србија није покренула ни довршила процесе етничког чишћења, за разлику од етнички већ очишћених Хрватске, Босне и Косова.“

„Србија је и сада једино мултиетничко друштво“, додаје Паренти,  „које је преостало у бившој Југославији, у којем није било етничког чишћења, са својих двадесет и шест националних група, укључујући и хиљаде Албанаца који живе у Београду и околини.“

Како подвлачи Паренти, Југославија је била изграђена на идеји да Јужни Словени неће остати слаби и подељени народи, који су, међусобно завађени, постајали лак плен империјалних интереса. „Заједно Словени су могли да формирају значајну територију способну за економски развој, а то је, у великој мери, и остварено током 60-тих и 70-тих.“

„После Другог светског рата, социјалистичка Југославија постала је одржива и економски успешна нација.“ Југославија је имала завидну стопу привредног раста, подсећа Паренти, као и „пристојан животни стандард, бесплатну медицинску негу и образовање, загарантовано право на посао, једномесечни плаћени одмор, стопу писмености од преко 90 процената и животни век од 72 године.“ И обезбеђивала је свом (мултинационалном) становништву „приступачан јавни превоз, становање и комуналне услуге, са економијом претежно у јавном власништву.“

„Комадање и сакаћење Југославије“, сматра Паренти, „било је део усаглашене политике коју су 1989. године покренуле Сједињене Државе и друге западне силе.“ Југославија је тада почела да представља идеалну жртву, предвиђену за одстрел: „Југославија је била једина држава у Источној Европи која није добровољно срушила оно што је остало од њеног социјалистичког система и која није успоставила економски поредак заснован на ’слободном тржишту’.“

Из тих разлога је демонизована и Србија и њен председник Милошевић. Запад није штитио народе ни националне мањине у Југославији, јер није имао од кога да их штити, то је био само изговор за насилне акције које је предузимао.

Геополитика важнија од доказа

Хашки трибунал је, како је рекао сам Милошевић, био „пристрасан суд, на страни победника током ратова на Балкану.“

Атмосферу у којој је почињало суђење Милошевићу описао је Питер Бајлс, који је и сам извештавао из Хага: „Објавили су почетак најважнијег суђења за ратне злочине након Нирнбершког процеса, када се нацистичким вођама судило после Другог светског рата.“

Проблем са суђењем Милошевићу је био то што је суђење било унапред режирана представа, у којој је геополитика била много важнија од доказа. Милошевић је прво оптужен из политичких разлога, а тек након тога је почео лов на доказе. Не треба заборавити ни да је оригинална оптужница против њега, за наводни геноцид и ратне злочине почињене на Косову, објављена у мају 1999. године, усред НАТО бомбардовања Југославије, односно у време када рат на Косову није ишао по плану који су сковале Сједињене Државе и њихови савезници.

Мутне тврдње Сједињених Држава и њихових савезника о геноциду, о стотинама хиљада мртвих, како је тада забележио новинар Џон Пилџер, испоставиле су се као лажне. У септембру 2001. године, чак је и суд Уједињених нација званично признао да на Косову није било геноцида.

Тада су тужиоци у Хагу морали да подигну нову оптужницу, овог пута за рат у Босни. Милошевић је оптужен за суделовање у „заједничком злочиначком подухвату“ – наводном планском убијању и етничком чишћењу босанских Хрвата и Муслимана, са циљем да се формира такозвана „Велика Србија“.

И то је пало у воду. Милошевић није био „окорели српски националиста“, већ убеђени социјалиста, посвећен идеји мултиетничке Југославије. Милошевић није стварао „Велику Србију“, већ је покушавао да сачува „велику Југославију“, што је на концу, и са огромним закашњењем, признао и сам Хашки трибунал.

Уз то, „Милошевић је био човек за кога је сваки облик расизма практично био анатема. Инсистирао је на томе да се морају заштитити припадници свих народа“, написао је на свом блогу новинар Ник Кларк.

Ник Кларк наводи и да је хашком тужилаштву смрт Милошевића у притворској ћелији, у марту 2006. године, дошла „као кец на једанаест“, јер је све што смо видели током суђења у Хагу наговештавало да је практично немогуће да би осуђујућа пресуда икада могла да заживи.