БОРИС НАД: Пут ка друштвеној имплозији

ИСКРА на Фејсбуку

фото: AP Photo/Alex Brandon

Омар Хак није никакав социјалиста, ни пропагандиста неке „стране силе“. Он је Американац – Американац до сржи, који, и кад говори о „свету“, има у виду искључиво „западни свет“. Он сматра да гласно изговара оно што други прећуткују. То је, у ствари, „тешка истина“: Америка и Британија не пропадају „из дана у дан“, чак више и не одлучују о томе. Заправо, ова друштва већ су „ушла у спиралу смрти, из које вероватно нема повратка“. Не може бити случајност да се оба друштва руше у исто време и на сличан начин.

Она понављају судбину Совјетског Савеза: друштва које је постало исувише склеротично не примећујући да је ступило на пут сопственог самоуништења. И политика постаје склеротична (она пре свега), баш као и у Совјетском Савезу: „Чини се да читава наша класа која се бави размишљањем и руковођењем није то ни приметила, попут идиота који се церекају и плешу док пале сопствену кућу. Елите настављају да се претварају да се то не догађа – да свет енглеског говорног подручја убрзано не постаје нешто попут новог Совјетског Савеза.“ И то је гола, „емпиријска стварност“: „Совјетски Савез је стагнирао тридесет, Америка је стагнирала педесет, а Британија двадесет година.“

„Смртоносна стварност“

Социјални колапс има своје дубоке разлоге и своје симптоме. Када колумниста замоли своје европске пријатеље да опишу Англоамериканце, добија увек исти одговор: „Кажу да смо непромишљени. Кажу да смо себични и арогантни. И да смо окрутни и брутални.“ Основе за пристојан живот убрзано нестају. У Америци „људи моле једни друге да им дају новац за инсулин или антибиотике, пристојна храна више није доступна у огромним деловима земље, а пензионисање и отплата дугова постају немогући“. Исто је и у Британији, у којој 20 одсто деце живи у сиромаштву; средња класа је имплодирала, а социјална мобилност, могућност да се успиње социјалном лествицом готово је ишчезла.

Иза сувопарне статистике крије се „смртоносна стварност“: људи, као последица тога, дословно умиру. Бајден сада може да говори о демократији. Његове речи остају без одјека. И државни секретар Ентони Блинкен може да понавља обећање да садашње америчко руководство „неће престати да подржава демократију“. Али „демократија“ је постала само празна реч, у коју, чак ни на Западу, више нико не верује: „Англоамеричка друштва више заправо нису демократије ни у једном разумном значењу те речи.“ Воде их елите, које су постале „бизарна котерија“: с једне стране, они који се претварају да су „страшни добри дечаци“ (попут Тома Круза), с друге, „доброчинитељи“ (попут Зака и осталих из Силицијумске долине), али и једни и други имају нешто заједничко: њима је дословце свеједно да ли просечна особа живи или умире.

Запањују ароганција и неукост елита. „Хибрис“ (дрскост) је неодговарајућа реч, реч која потцењује суштину проблема. Можда „самосвесна глупост“ најприближније описује „ову чудну, фаталну комбинацију ароганције и незнања“.

Такве елите су ипак успеле у једном виталном задатку: оном што би Емил Диркем назвао „друштвеном репродукцијом“. „Успеле су да репродукују друштво по својој слици и прилици.“ Шта просечни Американац жели да има или шта жели да буде? „Жели да буде богат, моћан, безосећајан, себичан и глуп“, и то већином, баш попут њих, сопствених елита: „Просечна особа постала је микрокосмос тежњи и норми елита – није радознала, емпатична, пристојна, хумана, племенита, љубазна, у потрази за мудрошћу, истином, лепотом, значењем, сврхом. Постали смо свирепи, непристојни, опсцени, комично плитки и запањујуће глупи људи.“

Амбис друштвене имплозије

Застанимо овде на тренутак. Да ли смо им и ми постали слични? Није ли некакав „просек“ и код нас постао управо такав, да ли је почео да им наликује, следећи исте узоре: звезде ријалити програма с телевизије или прорачунате, хладне и надасве успешне пословне људе и политичаре? Не у свему. „Ко још ускраћује суседима здравствену заштиту и пензију? Нико. Ко још негира образовање сопствене деце? Нико. Ко још негира бригу о деци и бригу о старима? Ко не жели (социјалне) заштитне мреже, могућности, мобилност, безбедност, штедњу, већа примања?“

Англоамеричке елите су у томе отишле корак испред свих. Да ли нам је ово што се догађа опомена коју ћемо разумети и усвојити? То зависи искључиво од нас самих. За сада, „буквално нико на планети не призива гори живот осим нас (Американаца). Ми смо једини људи на планети који изнова и изнова спречавају свој сопствени друштвени напредак – и не престају да за то навијају“.

Америка и Британија биле су узори који смо следили, копирајући њихов животни стил. То је оно што се, уосталом, дешава посвуда у Европи, која је лакомислено прихватила да се американизује, англицизира, и која већ има једну генерацију вођа које су „довољно глупе да следе наше (америчке) вође“. Непријатељ није амерички народ; непријатељ је „животни стил“, „американизам“, а он је, током протеклих деценија, постао норма, узор који је нужно следити, у илузорној нади да ће нам тај животни стил обезбедити „друштвени напредак“.

Тај „стил живота“ учинио нас је, између осталог, неосетљивим за друштвену солидарност, за социјалну правду, за саосећање према обесправљенима и сиромашнима. Сад имамо прилику да видимо куда тај „стил“ води. А води право у амбис друштвене имплозије. То није учинила никаква корона криза, никакав вирус ни пандемија. И пре тога пропаст се осећала у атмосфери, била је у ваздуху, висила је као гиљотина над испруженом главом.

Гладијаторска борба

Коначно, пита се колумниста, како смо постали такви људи? „Како смо постали сићушни микрокосмос наше арогантне, неуке, глупе елите, од чега застаје дах?“ Живот је постао врста бруталне борбе, до смрти: Американци су непрестано боре да остану на површини. „Боре се за посао, за здравствено осигурање, за новац, за најмањи делић ресурса неопходних за живот. Будимо се и боримо се једни против других, изнова и изнова. У то су се сада претворили наши животи – у гладијаторске борбе. У међувремену, елите и милијардери седе заваљени у својим фотељама и уживају, не само у спектаклу – већ и у добитку.“ Ако смо и сами постали такви, то је зато што копирамо исти, американоцентрични, неолиберални животни стил, који живот претвара у гладијаторску борбу, искључује сваку друштвену солидарност и емпатију, и одузима нам, део по део, све оно што чини норму пристојног, цивилизованог живота.

Управо чињеница да „просечна особа живи на ивици“ онемогућава друштвену солидарност и снажи такве друштвене елите. То више није ивица на којој живи „средња класа“, која може да тежи ка бољем. То је руб на којем се обични људи „муче да плате основне рачуне и никад не састављају крај с крајем“. Ако се просечна особа исцрпљује у борби за пуко преживљавање у којој нема гаранција, како се може побринути за неког другог?

Више технички, више формалан начин да се то каже јесте: „Наша друштва сада су постала пресиромашна да би себи приуштила јавна добра и друштвене системе.“ Нема више новца да се обнови инфраструктура, као ни многе друге, можда и прече ствари: „Јавна добра и социјални системи су оно што чини модерно, богато друштво. Шта је друштво без пристојне здравствене заштите, школа, универзитета, библиотека, образовања, паркова, превоза, медија – доступног свима, без животног ’дуга’?“ Живи се на кредит, у дуговима до грла, од „дуга за ручак“ до оног студентског, без икакве социјалне сигурности. Желимо ли и ми да постанемо такви?

Коначно, постоји ли излаз из свега? То је „зачарани круг, из којег вероватно нема бега“: „Просечна особа постала је сувише сиромашна да би финансирала оне ствари – заправо, једине ствари – које јој могу понудити бољи живот: здравство, образовање, бригу о деци, здравствену заштиту итд. Просечна особа је сувише сиромашна да би финансирала јавна добра и социјалне системе. Просечна особа постала је сувише сиромашна да би могла, било коме, дати било шта, да би било шта уложила у неког другог“ – осим дугова, по свој прилици ненаплативих, који је сада прате читав животни век, дугова у којима се живи и – умире.

Такво друштво мора да „једе“ и јавна добра и социјалне системе, само да би преживело, постајући све сиромашније и сиромашније. То је кључ социјалне имплозије. Нема ни говора о планирању, најмање дугорочном, ни о развоју или спасавању – осим ако под „спасавањем“ не подразумевамо план Бајдена и екипе, познат и као „Амерички план спасавања“ (АПР).

Вртешка казино капитализма

О том „плану спасавања“ и о истој „спирали смрти“ говори и Крис Хеџис, добитник Пулицерове награде и некадашњи дописник Њујорк тајмса, у тексту Превијање леша. За почетак, америчке политичке елите постале су свесне постајања кризе, и чак су се договориле да на то, „барем привремено, баце 1,9 хиљада милијарди долара“ хеликоптерског новца.

Али АРП, то је савршено јасно, „неће променити структурне неједнакости ни подизањем минималне зараде на 15 долара на сат, ни наметањем пореза и прописа корпорацијама или класи милијардера, који су видели да се њено богатство повећало за вртоглавих 1,1 хиљаду милијарди долара од почетка пандемије“.

Здравствени систем ће и даље остати приватизован, што значи да ће „осигуравајуће и фармацеутске корпорације са АРП-ом пожњети десетине милијарди долара, и то у тренутку када већ остварују рекордну добит“. Наставиће се и бескрајни ратови, не само на Блиском истоку, као и пренадувани војни буџет из којег се они финансирају – ратови које је Трамп, стидљиво и неодлучно, „покушавао да заустави“ (истовремено повећавајући војни буџет).

И најважније од свега: свемоћни Волстрит и „предаторски глобални шпекуланти“, они који профитирају од масовног дуга наметнутог потплаћеној радничкој класи, и даље ће усмеравати овај новац у „руке мале, олигархијске дружине“, омогућавајући да се вртешка „казино капитализма“ и даље окреће. Барем још неко време.

Неће бити никакве реформе финансирања кампања којом би се променио систем легализоване корупције. Гигантски технолошки монополи остаће нетакнути. Нафтне компаније наставиће да пустоше екосистеме. Милитаризована полиција, која у свему подсећа на војску, цензура коју намећу дигиталне медијске платформе (а оне, као што смо видели, могу да цензуришу и председника САД), предимензионирани затворски систем, све строжи и строжи закони, чији је циљ „борба против домаћег тероризма“, односно утишавање неслагања, остају, као и до сада, примарни инструменти контроле.

Предах од „спирале смрти“

Зашто се онда уопште доноси „Амерички програм спасавања“? Чему он служи? Овај акт, у најбољем случају, пружиће само тренутни предах од „спирале смрти“ земљи, и то слањем једнократних чекова од 1.400 долара за приближно 280 милиона Американаца, продужавањем исплате недељних накнада за незапосленост од 300 долара до краја августа, те поделом пореских кредита од 3.600 долара за млађе од 22 године… Све то у условима када „више од 18 милиона Американаца зависи од накнада за незапослене. И када се готово 81 милион Американаца бори да подмири основне трошкове домаћинства, 22 милиона нема довољно хране, а 11 милиона каже да не може платити следећу рату за становање“.

Није потребна велика памет да бисмо схватили да ће „највећи део те помоћи прогутати станодавци и зајмодавци, лекари и компаније с кредитним картицама“. „Али шта ће се десити с већином Американаца, који ће помоћ добијати само неколико месеци?“ Да ли ће влада донети још један пакет помоћи, и потом још један? Наравно да неће, тврди овај аутор: за (данашње) Американце појам социјализма је највећа клетва.
Са системом је, заправо, све у „савршеном реду“. Реч је, једноставно, о одбијању да се ухвати укоштац с основним узроцима кризе, а то су дубока социјална и економска неједнакост, која тешко погађа најмање половину земље. Без тога, „америчко царство неће зауставити свој распад. Политички деформитети ће метастазирати“.

Владајуће елите верују да је Трамп био само аномалија, краткотрајно одступање од норме: „Они наивно верују да могу да учине да Трамп и његове најгласније присталице нестану протеривањем с друштвених мрежа. Аncien régime ће се вратити декору свог империјалног председавања, поштовањем процедуралних норми, детаљно кореографисаним изборима, и остаће веран неолибералној и империјалној политици.“

Кредибилитет старог поретка је, међутим, мртав. Умро је, и то званично, 6. јануара, у јуришу Трампових присталица на Капитол хил. Ко може „демократским институцијама“ удахнути нови живот? „Америчка демократија“ је сада такође мртва; иако ће се званичници наставити позивати на њу, она је сада само инструмент притиска који се без великог ефекта користи у спољној политици. Трампизам, ако не и сам Трамп, представља будућност ове земље. „Владајуће елите, које оличавају Бајден и Демократска странка и уљудно крило Републиканске странке, које представљају Џеб Буш и Мит Ромни, запутиле су се према сметлишту историје.“ Сада улазимо у епоху америчког цезаризма.

Пут у „протофашизам“

Истини за вољу: није Трамп одговоран за овај пад. Пропадање има своју дугу (пред)историју. Елите су колективно распродале америчку јавност корпоративној моћи, и то много пре Трампа: демонтирањем механизама социјалне заштите, наметањем мера штедње, дерегулацијом Волстрита, доношењем драконских закона о криминалу, покретањем бескрајних ратова, пружањем помоћи великим банкама и финансијским фирмама уместо жртвама њихових превара…

„Све те лажи биле су далеко штетније од свих оних које је изрекао Трамп. Ове елите су сада разоткривене. И постале су омражене. И заслужиле су да буду омрзнуте.“ Управо је Бајден, уосталом, подсећа Хеџис, „био један од главних архитеката политике која је бежала од радничке класе и ратовала против сиромашних“.

Постоји ли нешто што још може спасти Америку? Само дубоке структурне реформе типа Њу дила, али за Америку то је омражени „социјализам“. Она се, уосталом, и обликовала у таквој атмосфери, најмање од 1945. Ове стварне промене су, заправо, „анатема корпоративној држави и Бајденовој администрацији“. Историја је већ показала шта се дешава када разлике у приходима ових размера погађају земљу: „А ми нећемо бити изузетак. У недостатку јаке левице, Сједињене Државе ће у очајању пригрлити ауторитарност, ако не и протофашизам. Бојим се да ће то бити стварно наслеђе Бајдена и Демократске странке.“

Америка је друштво које клизи у фашизам. И тај пут сада омогућава Демократска странка. То је стварна порука ере коју су обележили и Трамп и Бајден. Корпоративни интереси, а не интереси народа, или радничке класе, одлучују о свему. И наставиће да суверено одлучују о свему.

„Митски датум“

Какве то везе има с нама? Кључни датум био је 5. октобар 2000. године – датум када смо се одрекли суверенитета, у нади, очигледно лажној, да ћемо „постати као сав нормалан свет“ и „придружити се Европској унији“.

„Ван пропагандног царства актуелног режима, у Србији се економски модел није мењао од 5. октобра 2000. године“, уочава новинар Александар Ђокић, када је државни капитализам замењен неолибералним корпоративизмом у коме главну реч имају западне међународне компаније. „Неолиберализам ни у теорији, а камоли у пракси, не дозвољава држави да трасира развој своје привреде, за шта је потребна не само средњорочна развојна стратегија већ и слобода деловања у датом сектору. Актуелни модел српске економије дозвољава држави једино да прави ’привлачну атмосферу’ за иностране инвеститоре, то јест да улаже новац од пореских обвезника у западне корпорације, тако што ће исплаћивати директне субвенције за свако радно место, ослобађати приватнике пореза и дажбина на одређени период, предавати им грађевинско земљиште без било какве надокнаде, у нади да ће одређени производни објекат бити изграђен.“

Ипак, Слободан Рељић с правом примећује: „Иако су и у Србији од 5. октобра 2000, на почетку новог миленијума, на власт дошле елите спремне да слушају Вашингтон и ’следе политику Брисела’, однос Запада према Србима био је сумњичав и толико условљавајући и нефер да западни геополитички приступ никад није прихваћен у народу.“

Пети октобар је био и прошао. Иако с тешким последицама. Више од двадесет година дели нас од тог „митског датума“. Данас Србија обнавља своју суверенитет окрећући се, још стидљиво, ка Истоку. Али њене наде везане за Запад су дефинитивно сахрањене.

Слободан Рељић цитира речи француског професора Алексиса Труда, који можда више види из Париза, са своје осматрачнице у Версају, од појединих домаћих „аналитичара“. Приметимо да ни Француска није суверена земља, чак ни у домену здравствене политике и производње вакцина: „Постепено напуштајући своју неолибералну политику, Србија сада успева да контролише своју здравствену политику. По престанку производње и рада свог Научног института у области вирусологије, Србија обнавља суверенитет у производњи вакцина… Уз помоћ националне производње вакцина, српска влада жели да превазиђе будуће пандемије и одржи свој економски развој. Срби не желе да њихово здравље зависи од интереса различитих фармацеутских компанија или бриселске администрације.“

Кључна реч за опстанак и благостање је (политички и економски) суверенитет. Да ли је наступило време да Србија радикално промени своју политику? Политику која данас изгледа не само анахроно већ све више и шизофрено: може ли се „гледати на Исток“, водећи неолибералну економску политику и надајући се, при томе, да ће Србија за то једног дана бити „награђена пријемом у ЕУ“?

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).

standard.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.