БОРИС НАД: Повратак Велике Азије

Западни светски поредак више не постоји, ма шта о томе мислили либерални интелектуалци, и он се неће вратити. Будућност и 21. век припадају Азији

Такозвана светска историја, која се учи и предаје на западним универзитетима (и код нас), дубоко је погрешна и није нимало „светска“. То је, заправо, лажна историја, или само један мали и произвољно тумачен сегмент праве и истините, још ненаписане историје света, виђен кроз западну призму и очима западњака; из угла скучених западних поимања и њихових лукративних интереса. Западна „глобална“ историја, једном речју, почива на „недопустивом евроцентризму/западоцентризму“. О томе говори Себастијан Конрад у свом делу Шта је глобална историја? (What is Global History?). (Термин „глобална историја“ у наслову његовог есеја требало би превести као „светска историја“.) Али чак и ова, „глобална“ дисциплина, упозорава Конрад, на Западу „пати од недопустивог евроцентризма, она на свет гледа кроз призму националне државе, при чему се умањује улога неевропских цивилизација и глобалних процеса“.

Насупрот томе, насупрот овим искривљеним и свакако површним схватањима историје, права историја света требало би да буде „приказ истовременог развоја различитих култура и њихових узајамних утицаја“. А такви узајамни утицаји и контакти су несумњиво постојали, још од најранијих времена, чак и када је реч о географски удаљеним жариштима цивилизација, које данас обично називамо „праисторијским“.

СТВАРНИ ЦЕНТАР СВЕТСКЕ ИСТОРИЈЕ
Стварни центар те светске историје, осим у кратким међураздобљима, није била Европа ни Запад, већ Азија – констатација која већ на почетку може да скандализује модерног западњака, навикнутог да између појмова „Запада“ и „цивилизације“ ставља знак једнакости. Цивилизација, уосталом, и није рођена у (Западној) Европи, него у Западној, а убрзо потом и у Источној Азији.

„Натуфијанци, ловци сакупљачи из источног дела Леванта, пре прибилижно 15.000 година почели су да мељу пшеницу и пеку хлеб“. Остаци утврђења, пронађени у Библосу, Алепу и Јерихону, указују на то да су тамо још 7.000 година пре Христа постојале насеобине, „што значи да је реч о најстаријим непрекидно насељеним градовима на свету“. Овоме можемо додати и несумњиве доказе о постојању неолитских цивилизација у Подунављу и на Балкану: цивилизације Лепенског вира и Винче, које се природно наслањају на Левант и с њим су у некој врсти, чак и физичке, просторне везе. Овакве налазе западна „историја света“, упорно и, мање или више свесно, заобилази и игнорише. Уместо таквог, продубљеног и упоредног проучавања, како примећује Параг Кана, „типичан западњачки уџбеник историје почиње од цивилизација древне Месопотамије и Египта, а затим следе поглавља о Грцима и Римљанима, средњем веку и ренесанси, Колумбу и Копернику, Наполеону и епохи просвећености, британском колонијализму и америчкој независности, и, напослетку, прича о два светска рата“.

Уопште узев, „друштва која не припадају Западу“ – стварном или само имагинарном Западу, јер питање које се старе цивилизације, попут грчке или римске, могу накнадно прогласити за „западне“, остаје и даље отворено – „унета су у слику само у оној мери у којој су бивала с њим у контакту“. „Варвари са Истока“ постају део те слике али тек пошто су освојили Рим. „Где су“, међутим, у тој светској историји, виђеној очима Запада, пита руски геополитичар Леонид Савин, „Персија, Кина, Скитија, претколумбијска Америка, афричка краљевства итд?“. Заслужују ли и они некакаво своје место у „глобалној историји“? „Будући да су 1211. дошли до капија Беча,“ примећује Кана, „Монголи се помињу, али прича која би укључила живот и време Буде и Конфуција, наслеђе Могулског царства, поморске пустоловине Кинеза из династије Минг и многе друге важне појединости азијске традиције била би дочекана празних погледа чак и на предавањима на универзитетском нивоу“. Да ли ова ароганција западњака, чврста али неоснована убеђеност у сопствену величину и супериорност, уз последично омаловажавање свега оног што по свом карактеру или пореклу није западно, потиче (једино) из незнања?

ЗАПАД НЕ РАЗУМЕ АЗИЈУ
И да ли су западне политичке и интелектуалне елите, чије се разумевање „глобалне историје“ и садашњег тренутка заснива на оваквим, површним и нужно ограниченим, „западоцентричним“ представама и стереотипима, уопште способне да правилно процењују реалност? Светски признати синолог Жан Жерне примећује да су и западњаци који су се раније досељавали у Кину, од XVIII столећа на даље, генерално лоше разумевали тамошњу културу и прилике. На Западу, упозорава Кана, и даље постоји снажна предрасуда да је Азија (као и сви други региони у свету) стратешки инертна и неспособна да одлучује сама о себи, и да је „све што јој је потребно лидерство САД које ће им објаснити шта да раде“. Ова наивна заблуда разоткрива умишљену ароганцију и ограниченост западног (америчког) ума.

„Иако су новински наслови на Западу препуни Азије, од Сирије и Ирана до Кине и Северне Кореје, западни креатори политике не поседују контекстуално познавање азијске историје“. Не крије ли се, међутим, испод тог игнорантског односа још нешто, нека крупнија „грешка“ у схватању и односу према „другом“ – „грешка“ условљена историјом и менталитетом? Одговор који, већ у уводу своје књиге Будућност припада Азији (ЦИРСД, Београд, 2019), читаоцу нуди Параг Кана, делује више него утемељено: док су Азијци вековима учили да разумевају једни друге захваљујући сталној интеракцији дуж Путева свиле, модерни Запад је открио и „апсорбовао“ Азију путем колонизације. Реч „апсорбовао“ овде треба узети крајње условно: Запад је само мислио да је апсорбовао и себи трајно потчинио Азију, претварајући је у неку врсту (заостале) периферије модерног, „глобалног и глобализованог света“, јер Азију напросто није могуће „апсорбовати“.

Између когнитивних процеса модерних Европљана (западњака уопште) и Азијаца, посебно оних са истока Азије, закључује социјални психолог Ричард Низбет, постоји једна круцијална разлика у приступу: Азијци не истичу разлику између субјекта и контекста, већ полазе од јединства сопства и другог, човека и природе. Западњачка мисао, напротив, истиче оштре разлике међу њима и у центар не поставља породицу и заједницу (друштво), него појединца.

Западни (модерни) ум заправо није у стању да спозна и разуме Азију: уместо да покуша да је спозна „изнутра“, и да се окрене „Азији каква јесте“, он барата са сопственим, претерано упрошћеним и искривљеним представама о Азији, односно са „Азијом каква би (по западњачким критеријима и мерилима) требало да буде“. Отуда опсесивно бављење Запада „стањем демократије“ и „људских права“ у азијским земљама: „Европљани су, као уосталом и Американци,“ примећује Бранко Жујовић, „склони да азијским друштвима и политичким системима, пре свих Кини која је ововековна парадигма азијског узлета, јавно броје демократска зрнца, мере људска права и критикују медијске слободе, не марећи превише за природу азијског погледа на свет, дубину устројства тамошњих друштава и вишемиленијумску историјску традицију“.

Овоме треба додати још један, специфичан проблем: нагло опадање квалитета државних служби, пре свега у САД, које би „озбиљно забринуло и једног Макса Вебера“: „Од државних чиновника (на Западу) више се не тражи, а и не подстичу се, да уче на туђим искуствима“, упозорава Параг Кана. „Институционално памћење, акумулација претходних знања, бледи како стручњаци одлазе у пензију, док политичари не обраћају пажњу на претходна искуства нити се консултују са људима који су с њима лично упознати“.

АЗИЈА ПРЕОБЛИКУЈЕ СВЕТСКИ ПОРЕДАК
Чињенице, међутим, довољно говоре саме за себе: „Азија је данас највећа снага која преобликује светски поредак“. До преокрета је дошло за веома кратко историјско време; док је Запад прослављао победу у Хладном рату, видећи у томе тријумф свог либерално-демократског модела, Азија га је сустизала на свим пољима. За свега неколико година, Кина је, према паритету куповне моћи, преузела од САД место највеће светске економије, а Индија је постала земља која бележи највећи раст у свету; Југоисточна Азија (данас) „привлачи више страних инвестиција него Индија и Кина заједно“.

Ако је за XIX столеће била типична европеизација, за XX столеће американизација, XXI век ће обележити „азијанизација“, која је већ увелико у току. Двадесет и први век неће бити „америчко столеће“, већ „столеће Азије“. Супротно очекивањима Запада, „крај историје“ се није догодио; историја се, у ствари, убрзала. Са становишта Азије, уосталом, уочава Параг Кана, историја се заправо „поновила“: „У Азији се налази највећи део светског становништва и економије, она је увелико закорачила у модерно доба, одржава стабилност између кључних сила и има лидере који знају шта морају да ураде – и то и чине…“

Ово је добро схваћено у две кључне незападне земље које су, свака на свој начин и из својих разлога, током историје тежиле да се приближе Западу: у Русији и Турској. Запад и даље наивно мисли да су „руске везе са Азијом површне и да Москва још чека да јој Запад отвори врата“. Али Русија се већ неко време позиционира као један од кључних стубова азијског система: „У време када су председник Обама и државна секретарка објавили да је Америка ‘стожер у Азији’, Русија је већ покренула своју стратегију ‘стожера на Истоку’“, прихватајући огромна кинеска улагања у сектору енергетике и рударства.

Русија и Кина данас су стратешки ближе него што су биле икад у својој историји, укључујући и комунистички период. „Две трећине кинеског оружја потиче из Русије, која јој је продала своје борбене авионе Су-35 и противракетне системе С-400, захваљујући чему је учвршћена кинеска контрола над Јужним кинеским морем.“ Њихове морнарице обављају заједничке маневре на Пацифику, на Балтику и у Медитерану, „пред вратима НАТО-а“. И једна и друга, најзад, „континуирано улажу своје напоре у вези са кинеском иницијативом ‘Појас и пут’, односно руском Евроазијском економском унијом“, а то су кључни стратешки и развојни пројекти овог столећа, не само за Кину или Русију, већ и за читаву Азију.

С друге стране, данас и Турска – све до скора један од најважнијих западних савезника на Истоку и „источни стуб НАТО-а“ – пролази кроз убрзану „азијанизацију“. Турска се поново окреће Истоку, улазећи у савезе са својим ривалима из османског периода (Русијом и Ираном), закључује овај аутор, „како би своје (наводно супротстављене) интересе у арапском амфитеатру заједнички заштитили од уплитања САД и НАТО-а“. Није ли и то један од алармантних знакова нагле и темељне промене геополитичке равнотеже у свету, које појединачни актери, неки брже а неки спорије, постају свесни? Амерички утицај у овим процесима је све мањи, а њено „уплитање“ се све чешће доживљава као сметња, као опасност и отворена претња самосталном и стабилном развоју Азије.

АЗИЈСКИ СВЕТ МУЛТИПОЛАРНОСТИ
До сада, упркос другачијим предвиђањима на Западу, азијске земље су успеле у нечем изузетно важном: да, упркос реалним историјским тензијама, очувају стабилност међународних односа и да формирају читав низ заједничких институција (као што су Азијска развојна банка, Регионални форум АСЕАН-а, Источноазијска заједница, Регионално свеобухватно економско партнерство и Азијска инфраструктурна инвестициона банка), преко којих се трилиони долара усмеравају у финансирање прекограничних трговинских коридора новог Пута свиле. Осим тога, азијске земље данас убрзано стварају сопствена дипломатска тела, која координирају све велике развојне пројекте. „Те институције олакшавају проток добара, услуга, капитала и људи широм региона,“ подвлачи Кана. „Двадесет пет година после победе у Хладном рату и успостављања азијског поретка, САД су искључене из готово свих тих тела.“

Није тешко закључити зашто. У међувремену, у Азији су стасале нове генерације, милиони младих људи који су, за разлику од западних „миленијалаца“, „искусили политичку стабилност, брзо повећање просперитета и све већи национални понос“, и који више не познају „свет у којем доминира Запад, већ свет азијског успона“. Тај успон гарантује стабилни развој Азије, а то је она танана „хармонија у разликама“ (према изразу Андреаса Херберга Роте), за чије се постизање Азија показала изузетно способном, будући да су „Азијци дуго узајамно толерисали различите религије“ и вековима неговали „међуетничку и верску коегзистенцију на међународном нивоу“. За разлику од увек једнополарног Запада, Азија је инхерентно мултиполарна, а њена историја је заправо историја сложених интеракција између веома различитих цивилизација и култура. Помало парадоксално: „Што свет постаје више мутлиполаран,“ уочава Кана, „глобална будућност све више подсећа на прошлост Азије“.

Шта овакав Запад у опадању данас може да понуди Азији? Запад, који више није јединствен нити „предводи“, и у коме су се „трансатлантски односи, некадашња окосница глобалног поретка, претворили у нелагодну носталгију која подсећа на вожњу уз гледање у ретровизор“? У тако промењеном свету, Америка више не може да представља себе као модел ни парадигму будућности, а ни као формулу економске успешности и просперитета, па чак ни као дежурног чувара људских права и демократије. „Комбинација дерегулације, деиндустријализације, финансијализације и политизације (већ) је разорила америчко друштвено ткиво“, констатује Кана. Насупрот растућој азијској самосвести, „године 2014. Галупова анкета није само установила да је већина Американаца незадовољна својом владом, већ и да је 65 одсто њих изгубило веру у систем управљања“. Другим речима: велика већина Американаца сада „верује да је амерички систем напукао“.

Европска унија још увек представља моћан економски систем и вероватно највеће светско тржиште, али је њен политички утицај све слабији и биће још слабији; данашња „ЕУ убрзано тоне у безначајност“. Да ли је, уосталом, могућ економски развој који није подупрт политичком и војном моћи? ЕУ и даље – упркос реалности – живи у униполарном свету. Будућност ЕУ зависиће од њене способности да искорачи из униполарности која јој је наметнута, да се уклопи у мултиполарни свет и да, можда једном у будућности, постане његов пуноправан део. А управо то није на дневном реду, нити то уопште улази у видокруг самозадовољних и инертних европских политичких и интелектуалних елита, које, уместо да се припреме за укључивање „у један комплексан свет“, показују једино жељу да Европа остане провинција „западног света“. Европске елите желе да по сваку цену очувају статус кво, „али од данашњег мултиполарног поретка нема одступања. Сат није могуће вратити уназад. Западни светски поредак више не постоји“, ма шта о томе мислили либерални интелектуалци и западне политичке вође, „и неће се вратити“.

„Окретање точка историје (незаустављиво) води у новом правцу“: ка Азији, ка Истоку и „азијанизму“. „Самозадовољни западни (европски) интелектуалци“, закључује Кана, „мешају конкретну ситуацију и идеје, као да ће те идеје тријумфовати без обзира на то што више не стварају конкретне околности. Идеје се, међутим, не такмиче у безваздушном простору, већ им то омогућава утицај који имају на стварни свет.“

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

 

Извор Нови Стандард