БОРИС НАД: Повратак петорице краљева

Међународни либерални поредак више не постоји. Заправо, не постоји више никакав светски поредак, пошто се онај стари, либерални, распао у парампарчад; свет се сада налази у крвавом метежу, у превирању коме још не назиремо крај. Од Пацифика до Атлантика, од Хонг Конга све до Париза, преко Средњег и Блиског истока, који већ деценијама представљају ратна попришта, свет дословце кључа у нередима који су, како примећује коментатор Спутњика, „попримили одлике бруталности налик филмским сценама о почетку Судњег дана“. Од превирања није изузета ни Африка, која се све брже удаљава од мира, о чему сведоче трагедије у Либији, Нигерији, Централноафричкој Републици… Гори и читава Јужна Америка, у којој би ускоро могао да се роди моћан покрет за деколонизацију, а у дубоко подељеним Сједињеним Државама, земљи све више опседнутој мржњом у којој нестаје свака толеранција, оживљавају страхови од новог грађанског рата.

ДУХ ИМПЕРИЈА
Почетком године, крах „либералног поретка“ је на Минхенској конференцији о безбедности морала да призна и пословично уздржана и опрезна немачка канцеларка Ангела Меркел која увек касни за догађајима: „Светски поредак се распада“. Политичари на власти су по природи ствари веома уздржани у изрицању судова; обавеза коју немају посматрачи ни аналитичари светских збивања. Утицајни Фарид Закарија је у Форин аферсу већ констатовао смрт америчке хегемоније. Ова смрт, током једне „кратке и плаховите епохе“, дуге свега три деценије, догодила се „у неком тренутку током последње две године“. За њу су одговорне нове силе у успону, колико и погрешне и кратковиде спољнополитичке одлуке Вашингтона, склоног да све конфликте разрешава ратом.

Француски „нови филозоф“ и гуру либерализма Бернар Анри-Леви сматра да је и сама модерна западна цивилизација данас у опасности. То је много тежа дијагноза од узмицања или „повлачења америчке хегемоније“. У својој књизи под насловом Империја и петорица краљева: Абдикација Америке и судбина света (The Empire and the Five Kings: America’s Abdication and the Fate of the World) овај француски мислилац у ствари говори о епохалној промени: о крају једне епохе; о завршетку ере политичке модерне, коју данас угрожавају васкрсли духови прошлости. Теми „повратка краљева“ посвећен је други, веома обиман део његове књиге. Иако је криза политичке модерне евидентна, либерални гуру „одбацује идеју њеног неповратног опадања и, још горе, нестанка“, позивајући на њену одбрану.

Ко данас угрожава либералне демократије и „либерални поредак“ за који се, до пре мање од једне деценије, сматрало да је вечан и да га више ништа и нико не може уздрмати, нити довести у питање? „Један баук кружи светом“, упозорава БХЛ, „а то је баук империја“– Ghost of the Empires. Стари (либерални) поредак, према мишљењу филозофа, разарају духови старих империја, попут руске, кинеске, иранске или османске – а тај баук који толико плаши либералне елите заправо је баук (надолазећег) мултиполаризма. Америка, досадашњи „светионик слободе“ и „бранитељ либералне демократије“ абдицирала је као стварни суверен света, констатује овај мислилац, и више не седи на светском трону. „Цар је го!“, закључује Леви, поредећи колапс Pax Americana, који се срушио преко ноћи, као кула од карата, са „геополитичким крахом берзе“. Прелом је наступио на Блиском истоку: „Амерички колос је пао под хрпом дипломатских меница без покрића“, а „велика гозба на америчком лешу можда тек почиње“.

ПОСЛЕДЊИ ТАЛАС
Све у свему: за свега неколико година, од кулминације такозваног Арапског пролећа 2011. до данас, на Западу је потпуно ишчезло осећање тријумфалног оптимизма. Угроженом се осећа и Европска унија, други пол западног света, „нападнута изнутра и споља“. Низ катастрофичних оцена закључио је француски председник Емануел Макрон: „Европска уније је на ивици амбиса, НАТО у стању клиничке смрти“. Још 2011, западни експерти за међународне односе и самозвани борци за људска права предвиђали су да ће „вирус Арапског пролећа ускоро напасти Пекинг и Москву“, последње тврђаве ауторитаризма у свету.

Победоносни талас требало је да преплави читав свет; еуфорија се могла поредити једино с оном која је наступила после пада Берлинског зида. Тада се Западу привиђало да је историја стигла до свог краја, да је са незаустављивом „универзализацијом либералне демократије коначно завршена идеолошка еволуција човечанства“ (Френсис Фукујама), а да је либерална демократија, ако не најбољи, a онда једини могући облик владавине на планети. Али овај талас изнова оживљеног „демократског месијанизма“, ширеног путем „обојених револуција“ и неретко поспешиваног директним војним интервенцијама – „уз помоћ Пете и Шесте флоте“ – убрзо се истопио. Очекивања Запада нису се остварила.

Како је то уопште могло да се догоди? Зашто су сва очекивања западних лидера и креатора јавног мњења, западних политичких и интелектуалних елита, као што је још 2009. године приметио амерички мислилац Ли Херис, била тако „катастрофално и запањујуће погрешна“?

ЖРТВЕ СОПСТВЕНИХ МАШТАРИЈА
„Шта је, у ствари, кренуло наопако? Како је толико много паметних људи могло тако страшно да погреши у својим проценама будућности?“ То је био само знак, сматра Херис, да су наше (западне) елите изгубиле сваки додир са стварношћу, односно да се стварност, коначно и неопозиво, удаљила од њих. На пример, „амерички неоконзервативни интелектуалци“, подсећа овај аутор, „који су планирали реконструкцију Ирака“ после Бушовог крсташког похода, „искрено су веровали да ће та земља постати модел демократије и били подједнако убеђени да ће и друге муслиманске нације жарко желети да се на њу угледају“. Исувише је добро познато шта се потом догодило: „У међувремену, у Ираку, некад обећаној земљи демократских реформи, одреди смрти хладнокрвно убијају дечаке зато што носе кратке панталоне и бербере који брију браде јер они чине грех по исламу, док америчке војнике њихова сопствена влада оптужује за бруталност и убијање невиних ирачких жена и деце“.

У ствари, „они који одлучују о нашој судбини“ постали су прве и најтеже жртве сопствених маштарија и сопствене идеолошке заслепљености. То је знак који опомиње, сматра Херис, разлог за узбуну на Западу. Историја се (супротно предвиђањима) није завршила него убрзала, а глобални капитализам није умањио него увећао сиромаштво „Трећег света“. Увећао је и сиромаштво и неједнакост на Западу. Либералне демократије нису смениле „аутократије“ и „корумпиране режиме који су спречавали људски напредак“, већ су „аутократски режими“ ојачали, оспоравајући низом практичних корака хегемонијски поредак који је Запад успоставио после Хладног рата.

Обећани либерални рај за сам Запад, а ни за „остатак света“, није наступио, а по свој прилици неће никад ни наступити. Уместо тога, на већ ослабљеном Западу појавило се ново осећање: да је нешто – не зна се тачно шта – озбиљно пошло по злу. Догодило се и ново померање тежишта моћи, праћено експлозијом бруталне силе и свирепог насиља широм планете, оно што се, у овом тренутку на пример, дешава у Јужној Америци или Хонг Конгу; ерупција коју је испровоцирао Запад у настојању да заустави нешто што је, на концу, ипак неизбежно.

ЈЕДИНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА?
Заправо, не само да се данас не приближавамо неком „крају историје“, нити се суочавамо са „сукобом цивилизација“, као што је то предвиђао један други амерички мислилац, Семјуел Хантингтон: „Уместо тога“, упозорио је Херис, „суочавамо се с нечим о чему ниједан од наших лидера не жели да размишља – с крахом цивилизације какву познајемо“ – односно са крахом западне цивилизације. Лидери Запада дуго су одбијали да „мисле о најгорем“; а одбијање да се о томе размишља јесте најбољи начин да се „најгоре“ и оствари. Да би прекинуо ово злосутно ћутање, Херис је написао књигу Цивилизација и њени непријатељи: Следећа фаза историје.

Западни политичари, сасвим извесно, нису читали Херисову књигу. И да јесу, не би им била од велике помоћи. Овај мислилац, иначе бивши студент протестантске теологије, у много чему је типични западњак, који цивилизацију поима као западни изум, као јединствени „производ разума“ епохе просветитељства. Цивилизација, то је оно што постоји искључиво на Западу – настала је у једном „привилегованом добу људске историје“, у „изузетној историјској ери“ у којој је разум заблистао у пуном сјају, када је „укинута потреба за крвном осветом и крвавим размирицама“. Западна цивилизација ставила је ван снаге „закон џунгле“ који је важио кроз целокупну људску повест. „Уместо тога“, тврди Херис; „сукоби су решавани кроз разумне процедуре – дискусије, дебате, арбитраже, парламентарне поступке, судове, међународна тела“.

Све је то јако далеко од истине: „доба разума“ није било нимало мирољубиво. Започело је колонијалним и империјалистичким западним освајањима, а кулминирало са два светска рата – највећим катастрофама које је искусило човечанство у својој историји. Период после 1945. обележен је антиколонијалистичким покретима и крсташким неоколонијалним походима САД и њихових савезника, наводно вођеним у име идеала „мира, демократије и човечности“. „Добу просвећености“ више би одговарао назив „доба помрачења“. После пада Берлинског зида, у међународне односе се на велика врата вратио и „закон џунгле“, где је најјачи прописивао правила и дерогирао међународно право. За овај период карактеристично је још нешто: Запад је једино себе доживљавао као цивилизацију, осталима није признавао ово право.

ПОМРАЧЕЊЕ СВЕСТИ
Зашто је Западу толико тешко да схвати да цивилизација није настала оног тренутка када је на Западу „тријумфовао (просветитељски) разум“ – да су цивилизације (цивилизације у множини) постојале и хиљадама година раније и да постоје и данас? Реч је о илузији такозваног западног универзализма: дубоком убеђењу да је Запад једина постојећа цивилизација, а да остали то нису, нити могу да буду; да су сви други варвари, које је потребно цивилизовати према западним критеријумима, односно у потпуности их апсорбовати и потчинити себи. Грубо узев, свет се у западној визури манихејски делио, а дели се и данас, на „(добар) Запад и (лош) остатак“: на „West and the Rest“, где је „остатак“ само случајни производ историје, њена слепа улица, заблуда.

У односу на све остале цивилизације, Запад обележава кобна неспособност да разуме и прихвати постојање „других и другачијих“. С тим у вези, Британац Алистер Крук говори о сада већ „колосалном помрачењу свести“ и о „губитку когнитивне виталности“, који сасвим онемогућава емпатију и „допирање до другости“. То је, уосталом, типично за читаво раздобље политичке модерне на Западу. „Данас су се Вашингтон (и неке европске елите)“, пише Крук, „повукли у своју нишу свести, у своју менталну енклаву, ограђену и заштићену од разумевања – или ангажовања – са ширим људским искуством“.

Ово помрачење има нарочито трагичне последице у политичкој сфери. Свуда око себе Запад упорно тражи и проналази непријатеље: „варваре“, „дивљаке“, па чак и „канибале“; оне који наводно прете западној цивилизацији, наместо да прихвати једноставну чињеницу: „други“ нису исто што и Запад. Ова неспособност наводи Запад на потпуно криве и погрешне процене реалности. „Постоје озбиљни недостаци у западном погледу на свет“, упозорио је још 1978. године руски писац Александар Солжењицин, „који је и довео до западних освајања“.

Одбацивање „других и другачијих“, којима је укинуто само право на постојање, презир, неразумевање, мржња и ароганција, каткад попримају управо фантазмагоричне обрисе, кaо у визији Бернара Анри-Левија. Његова „петорица краљева“ су данашњи владари Русије, Кине, Турске, Ирана и Саудијске Арабије. „Та петорка не дели наше вредности, а то значи да су нам – непријатељи. То су и моји и ваши непријатељи… Та петорка мрзи оно што је у нама најбоље… Она мрзи нашу љубав према слободи. Она мрзи нашу равноправност мушкараца и жена. Она мрзи наш слободни дух“. Можемо се упитати: да ли је овде заиста реч о дубокој мржњи „остатка света“ према „западним вредностима“ и његовом „слободном духу“, или о нечистој савести Запада, који дубоко потискује своју колонијалну прошлост и сећање на њу, пројектујући сопствено зло на „друге“?

ИЗНЕНАЂЕЊА ЗА ЗАПАДНУ МИСАО
Петорица апокалиптичких краљева, који се у гротескној визији филозофа враћају на историјску сцену, и то „пијани од необуздане дрскости и жеље за осветом“, како би учествовали на правој канибалској гозби, заправо су метафора за цивилизације и империје које су постојале много пре рационалистичког и материјалистичког Запада, а по свој прилици постојаће и још дуго након што модерни Запад постане прошлост. Читалац се може упитати и да ли чињеница да ове цивилизације не деле „западне вредности“ обавезно значи  да су оне „непријатељи Запада“, као што тврди француски мислилац. И да ли је стварност у којој се пробудио Запад заиста тако апокалитична, а перспектива толико мрачна да неминовно призива у свест мотиве Смака света и Судњег дана?

Или је реч о нечем другом: о већ поменутој непособности Запада и западне мисли да разуме и прихвати постојање „других и другачијих“; о дубоком неразумевању, о оној „когнитивној неспособности“ и „колосалном помрачењу свести на Западу“, која га нагони да увек и свуда тражи и проналази непријатеље ступајући с њима у беспоштедну борбу на живот и смрт?

Коначно, да ли су могући и другачији односи између цивилизација, изузев односа доминације и потчињавања? Гледано из западне перспективе, одговор је негативан. Запад их не познаје, не жели да их упозна, нити може да их прихвати као равноправне. „Свака древна и дубоко укорењена самосвојна култура,“ упозоравао је Солжењицин, „посебно ако је раширена на великом делу Земљине површине, представља засебан свет, пун загонетки и изненађења за западну мисао“. Наизглед слична Западу, Русија је хиљаду година представљала такав самосвојан свет, „иако је западна мисао систематски грешила негирајући њен самосталан карактер, и стога је никада није схватила“ – ни у раздобљу царства, ни у комунистичком периоду, баш као ни данас.

Западна освајања произвела су осећање тријумфализма, опијености „привидном победом човека Запада“ и била су праћена „уобичајеним презиром према свим могућим животним вредностима поробљених народа“. Сада је очигледно да то није била никаква трајна победа једне цивилизације над (свим) другим, наводно инфериорним, никакав „тријумф људске независности и снаге“. Била је то пре краткотрајна самообмана: опијеност илузијом о сопственој супериорности и надмоћи, која се данас руши пред стварношћу, за западни рационалистички ум несхватљивом и неспознатљивом. Свет није „један“, постоји читаво мноштво различитих светова. Буђење из тог сна је горко: Запад је принуђен да открива „сопствену крхкост и трошност“. Ова спознаја изазива панични страх. Књига Бернара Анри-Левија један је од симптома или израза тог паничног страха.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).