Борис Над: Поговор за књигу ”Рађање петог руског царства”

Пред вама је поговор из књиге „Рађање петог руског царства“, аутора Бориса Нада, Београд, Пешић и синови, 2024.

Русија је коначно устала. Ово је само парафраза наслова књиге српског мислиоца Драгоша Калајића, „Русија устаје“ из 1994. године, коју је аутор издао у Републици Српској. У тренутку када се појавила, изазвала је многе малициозне коментаре и подсмешљиве опаске. Била је то, у ствари, рукавица бачена у лице потплаћеним или слабоумним, који су тада, из дана у дан, понављали једну отрцану и досадну фразу: „Јадан је онај кога Русија брани, а Кина храни“.

Данас бисмо ову фразу могли преокренути: шта је са оним кога бране Сједињене Америчке Државе, а храни Европска унија? Кога су САД уопште одбраниле, од Кореје, преко Вијетнама све до Авганистана? Сетимо се сцена бекства „ослободилаца“ из Сајгона или Кабула. Неће ли се и рат у Украјини завршити истим: срамним бекством либералних неонациста и њихових западних инструктора, хеликоптером, са неке зграде у Кијеву?

Међутим, да ли је, после слома из 1991, када се, према речима руског председника Путина, десила права геополитичка катастрофа, Русија заиста устајала те 1994. године?

Устајала је на нивоу идеја које ће се кроз неко време претворити у моћну, опипљиву силу. Читаоцу Калајићеве књиге остала су у посебном сећању два имена: Александра Проханова и Александра Дугина. И она су се све чешће појављивала, чак и у овдашњој и западној штампи.

Иста судбина

Србија и Русија имају једну те исту геополитичку судбину, тако можемо изразити његов закључак. То су јасно показала два светска рата. Али то је, барем за оне који су нешто научили из историје, било јасно и пре. Србија је добила аутономију 1829. године Једренским миром, склопљеним између Турског и Руског царства, а овај датум, према мишљењу неких историчара, представља један од најзначајнијих датума српске историје у 19. веку.

У српској Црној Гори сви државни чиновници, током 18. и једног дела 19. века, добијали су плате из руског буџета. Године 1945. Београд су од нациста заједнички ослободиле снаге Црвене армије и јединице Народноослободилачке војске Југославије. Из тог времена, у сећање на славну београдску операцију, једну од најтежих војних операција на Балкану током Другог светског рата, остао је натпис „мин њет“, који су стављали црвеноармејци на деминиране зграде.

Двадесети век завршио се ратом који је НАТО повео против Савезне Републике Југославије – 1999. године. Овакви догађаји не могу се избрисати, ни заборавити. То је, како је записао Франо Цетинић, било голо „одушевљење рушилачком снагом“ Запада, који се, бришући све моралне софизме, одједном претворио у „помамну врлину, у вртоглавицу лажне невиности“.

То је за оба народа, и за Србе, и за Русе, био један од преломних догађаја, који је белодано показао да су све етичке норме за оне „друге, слабије“ и да се томе морају подредити. Суверен је само један и он је управо показао своју божанску моћ.

Дана 23. марта, подсетимо се, уочи бомбардовања, када је одлука већ била донесена, Бил Клинтон је објавио рат Србији, а такође и Русији и читавој Европи, правдајући злосрећну одлуку несрећном досетком: „Шта би се догодило да се на време послушао Черчил и раније пружио отпор Хитлеру? Колико би живота, укључујући и америчке, тако било спашено?“ Каква цинична морална травестија, пародија „лажне невиности“.

Трећи светски рат

Будући ток догађаја показао је да је „неподељена Европа“, под кишобраном НАТО-а и унутар ригидних оквира које јој прописују Брисел и Стразбур пука илузија, обмана и јефтин трик. Трећи светски рат започео је агресијом Запада на Србију и Југославију, а наставља се агресијом на Русију, као и претварањем Украјине у прави антируски, заиста нацистички полигон за војна дејства Запада (САД).

Позовимо поново у помоћ истог сведока, Франу Цетинића, који је у Паризу тих дана записао: „Хуманитарна криза, фашизам као horresco referens, колико само повода да би се оправдао рат који је – по информацијама које све више цуре из ‘службених извора’ – наметнула Мадлен Олбрајт, а за теоријску логистику побринуо се ‘пан’ Збигњев Бжежински, чији је антисовјетизам дуго прикривао болесни антирусизам. Довољно је читати његову посљедњу књигу Велика шаховска табла.“ Америчке и западне политичке елите су га спремно прихватиле и тиме зацртале пут у (не)жељену будућност.

Потом су почели да се нижу догађаји у Украјини, још пре 2014. и државног удара у Кијеву – злогласног кијевског Евромајдана. Све до руске Специјалне војне операције. Велика шаховска табла, она на којој се играо „пан Бжежински“, коначно је разбијена. Фигуре су разбацане по поду; велика шаховска партија се није одвијала на предвиђен начин. Европа неће никад бити уједињена, а Запад неће тријумфовати.

Година 1999. била је преломна. У Београду је тада, опет не случајно, бомбардована и кинеска амбасада. У Русији је, крајем исте године, дошло до смене власти. „Постало је јасно да таква иста судбина очекује и Русију“, приметио је Александар Зиновјев, враћајући се у отаџбину и „да се, помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари западног света и њихове западноевропске улизице неће зауставити ни пред чим како би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије…“

Ова књига говори о томе: о отпору који је нарастао у Русији. О доласку Путина на власт, о промени атмосфере, о низу догаћаја, укључујући и Путинов говор из Минхена или побуну у Донбасу, о потреби да се брани и одбрани отаџбина. То је, у извесном смислу, понављање Великог отаџбинског рата. Из тог рата се уздигло „црвено Стаљиново царство“. Руски писац Проханов тврди да ће се из овог рата издићи Пето руско царство. То не мора увек и сваком да буде пријатно.

Председник Путин, тврди руски геополитичар Леонид Савин, рекао је да ће руска војска која учествује у Специјалној војној операцији представљати праву будућу елиту земље, која ће ускоро преузети кључне позиције у систему управљања државом. За њих ће бити обезбеђени неопходна социјална давања. Председник је нагласио да су елита они који служе Русији, а не они који су пунили џепове 90-их.

„Време у коме живимо је страшно, као време померања континенталних платформи“, додаје Проханов, „али је и прелепо, као време васкрсења руске државе“.

 

Извор: Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Sputnik/Антон Денисов