БОРИС НАД: Почетак епохе америчког цезаризма

Неупоредиво важнији од Минхенске конференције били су наступи руског председника Владимира Путина и кинеског лидера Си Ђинпинга у Давосу. Први је за либералне медије прошао скоро незапажено, иако је ту, на савршено одмерен начин и с много дипломатских обзира, била реч и о свету будућности. Други, посвећен углавном прошлости, чији је Минхенска конференција само логички продужетак или ехо, пратила је невиђена помпа: била је то спектакуларна председничка инаугурација на Капитол хилу, коју је штитило 25.000 до зуба наоружаних војника.

„Последњи пут када је неко ушао на велики међународни форум и изрекао тако оштру критику тренутног геополитичког пејзажа, био је (опет) Путин у Уједињеним нацијама 29. септембра 2015. године, два дана пре него што је послао мали контингент руске ваздушне подршке Сирији“, примећује Том Луонго у свом коментару. Ако неко има сумње поводом ефеката овог говора, нека се присети да је Путин „политички реалиста“ и да нема обичај да говори у празно. Што се тиче говора у УН, „управо су Путинове акције после тога дефинисале тренутну еру геополитичког шаха широм евроазијског континента“.

Овог пута, у Давосу, додаје исти коментатор, он је срушио главну тему дневног реда форума – тему „Великог ресета“, и то „као кућу од карата“. Председник Си Ђинпинг је изрекао то исто, с посебним акцентом на развој „Глобалног Југа“, који су до сада западне силе, предвођене Сједињеним Америчким Државама, после почетних успеха Покрета несврстаних, успешно држале у покорности, углавном путем дужничке замке ММФ-а и Светске банке.

Како закључује Пепе Ескобар: „Прелазак Москве у Азију ради изградње Велике Евроазије има атмосферу историјске неизбежности, због чега су Сједињене Државе и Европска унија сада на ивици.“ Ту атмосферу „на ивици“ најбоље је показао спектакл инаугурације Џоа Бајдена, 46. америчког председника по реду, посвећене прошлим „данима славе“ и затварању очију пред променама које су се за четири године већ десиле у глобалној политици.

Амерички цезар

Да поп звезда Лејди Гага није на церемонији отпевала америчку химну, права химна на полагању заклетве новог америчког председника, за кога се везују злослутна пророчанства, могла је бити песма Амерички цезар Игија Попа, с прикладнијим стиховима од „земље слободних“ и „отаџбине храбрих“: „Амерички народе / Доносим вам велику армију / Да сачува мир / У нашем царству / Баци их лавовима / Драга, идемо у банкет салу… / Вечерас ће бити сјајна гозба! / Ко су ови хришћани? / Каква је то чудна религија? / Чуо сам да кажу да окрећу други образ / Баци их лавовима…“

Ту је и прикладних „десет златника за сваког човека“, „грожђе са Сицилије“ и „свила из Мале Азије“, као и стих: „Сав чај је у Кини“. Сав „чај“ је сада заиста у Кини; још једна, за Американце неочекивана, последица нагло посустале глобализације. Златници нису од правог злата, то су само зелене, свеже одштампане доларске новчанице, у износима који се мере у десетинама хиљада милијарди долара. Ту је и „Римско царство“ и непролазна „слава Рима“, као и дискретни помен на мартовске иде. („Баците их лавовима!“) Коначно: „Нико не верује у старе богове, како је заморно присуствовати ритуалима.“ Јер „царство је уморно и цезар ће се сада одморити…“

С Бајденовог лица, кад је скинуо маску, зрачио је умор. Да ли смо с овом инаугурацијом ступили у епоху америчког цезаризма? С Капитол хила одсуствовао је народ, плебс; уместо плебса било је симболички распоређено 200.000 америчких застава. („Баците их лавовима!“) Био је то, укратко, „дан Америке, дан демократије, историје и наде“. Ништа ново под Сунцем, рекли бисмо. Иста реторика обележила је и почетак Обаминог мандата, и много старих, добро познатих лица. Како примећује Златко Диздаревић, „у новој администрацији сваким даном све је више кадрова из Обаминих и Клинтонових времена, међу њима и познатих љубитеља интервенција унаоколо по свијету“. И све је више „старих књига“: „Старе књиге тамо доктринарних ’филозофа’ попут Бжежинског са Великом шаховском плочом, Волфовица са Водичем за одбрамбену политику, Кејгана са Пројектом за ново америчко стољеће итд. одавно су на свим полицама важних уреда.“

Да ли се на „старим књигама“ могу градити нове парадигме? Могу, наравно, али не на овим. То су само доктринарна упутства за спровођење „новог светског поретка“, по којима је грађен американоцентрични свет током последњих тридесет и више година. А то је, између осталог, резултирало „бескрајним ратом против тероризма“ (у Авганистану, Ираку или Либији, на пример, где се данас изнова тргује робљем). Овај свет је укључивао и сурово неоколонијално потчињавање; такозване неолибералне реформе у духу „вашингтонског консензуса“; све оно што је започео Реган, прави кум империје која је већ проживела свој „униполарни тренутак“.

Свет, који, уосталом, никада није био довршен и изграђен, осим можда на папиру; свет који је донео невиђене патње милионима људи, а многе избрисао из постојања, баш као што је створио и милионске армије избеглица, и који је остао само то: покушај. Покушај изградње света који ће се без остатка повиновати америчким захтевима, на услузи нових „господара универзума“ или „касте из Давоса“, претворен у извор ресурса, материјалних и људских, за једну сасвим „изузетну нацију“: „нацију која никад није престала да предњачи“ и „да смело показује пут“.

Варвари су пред вратима

Уосталом, удео праве историје у овој церемонији био је скроман, ако заборавимо кратку, протоколарну посету војном гробљу Арлингтон, где је Бајден, у друштву живих председника (изузев, разумљиво, Трампа), положио цвеће на гроб незнаног јунака. Нешенел мол (део града у којем се налази и Капитол хил) и велики део околних квартова је за ову прилику, баш као и чувена Зелена зона у Багдаду, ограђен високим оградама с бодљикавом жицом и заштићен дроновима. Заправо, претворен је у окупациону зону. Али ритуал устоличења је сада завршен. Од новог америчког цезара очекује се да нешто направи или каже, и он је имао свој први наступ у Минхену.

„Хришћане“ данас притискају другачије бриге. Једна од њих је како преживети ове дане корона кризе с оскудним чеком социјалне помоћи. „Варвари“ се окупљају и шапућу међу собом. Значи ли то да се Pax Americana, мир на амерички начин, који се ширио бомбама, примакао свом крају? Хоће ли се наћи неки жртвени јарац? И кога бомбардовати најзад? Ко ће сада пристати да окрене и други образ? Да ли се свет променио у последње четири године, када је, одлазећи, Џо Бајден поручивао да ће се до последњег даха борити за „међународни либерални“ – у ствари, американоцентрични поредак, и америчко место на његовом трону? America first уопште није нови слоган, он датира из времена Вудро Вилсона, ако не и пре њега.

Да ли ће „нови цезар“, који се за сада свима доброћудно осмехује (а понегде и прети), моћи да помири и уједини дубоко подељену земљу? И ко га је изабрао? Шта је с онима који нису за њега гласали? Можда ће будуће цезаре бирати преторијанска гарда? Да ли је Камала Харис носила љубичасто у знак помирења, као „симбол сарадње, зато што је комбинација црвене и плаве боја и демократа и републиканаца“, или је то, попут римског пурпура, боја америчког цезаризма? Да ли ће претходни цезар бити осуђен зато што је ово „наша демократија“, а он је демос подстицао на побуну? „Окрени други образ! Два палца доле, хришћани су немирни.“ И заиста, „зашто им не допустити да обожавају свог бога“?

Џо Бајден се враћа након четири дуге и исцрпљујуће године, као најстарији амерички председник, и то у свет који више и не подсећа на последње дане Обаминог мандата. Да ли ће му овог пута поћи за руком да сломи Русију и обузда Кину (која, узгред, уопште не намерава да „изврши препад на САД“, нити да влада светом)? Да потом „пацификује“ Иран и, можда, Јужну Америку, и да „ослободи Корејско полуострво (нуклеарног наоружања)“? Да поново загази својом чизмом на Блиски и Средњи исток, да утиша узаврелу Африку и да на „демократски начин преустроји Балкан“, што је покушавао током читавог свог политичког ангажовања?

Али за почетак нова администрација требало би да обузда раскол и политичку кризу у САД, која се обично приписује његовом претходнику. Пре тога, да излечи Америку, дубоко инфицирану ковид пандемијом и да санира све економске последице изазване вирусом корона. Тада би, али и то само можда, могла да се врати у стање пре пандемије. За то време „остатак света“, који и није „остатак“ већ његова претежна већина, ишао је својим путем, не осврћући се превише за собом.

Да ли је све то штета коју је „демократији број један“ причинио Трамп, да ли је то „пука последица Трамповог лудила“, или је то наслеђе претходних режима, више није ни толико важно. Сада је важно осујетити могуће побуне. Речником „империје“: варвари, они Кавафисови су пред вратима, а они не долазе једино изнутра.

Припрема ли се заправо Америка за дистопијску будућност? Њујорк тајмс је недавно подржао позив који је упутило „неколико стручњака из Бајденове администрације, да створе ’Цара реалности’“. У преводу, то значи да су „’стручњаци’ који промовишу његово устоличење постали непристојни заговорници давања власти моћи да одлучује шта је истина а шта није“, тврди Френк Фуреди у коментару који је насловљен Велики брат долази у Америку.

Путинова „нова Јалта“

Догађај у Давосу био је другачији. Није га пратила помпа. За медије је био готово неупадљив. Ипак, говор Владимира Путина, одржан у онлајн формату, већ сада се упоређује с оним одржаним у Минхену 2007, тврди политички аналитичар Ростислав Ишченко. „Да ли сте случајно пропустили најважнији политички говор у последњих шест година?“, пита се Том Луонго.

Била је то, заправо, Путинова „нова Јалта“ (а конференција на Јалти, подсећа Ишченко, такође се одвијала пре немачке капитулације). Путин је у њему сажето сумирао резултате новог, хибридног и информативног, „Отаџбинског рата“: „Отприлике исте речи пренео је Наполеону цар Александар Блажени преко генерал-ађутанта Балашова у јуну 1812. године, додајући да ће се, ако је потребно, повући на Камчатку, али да неће одложити оружје све док макар иједан непријатељ буде на руској територији“.

О чему је говорио Путин? Узгред, он је на форуму у Давосу наступио први пут после дванаест година, јер раније „није имао због чега да иде“. Најпре, о неуспеху пројекта „униполарног света“: „Јасно је да је доба повезано с покушајима изградње централизованог и униполарног светског поретка завршено. Заправо, једва да је и почело. Само се покушавало у том правцу. Али и то је прошло. Такав монопол био је једноставно инхерентно супротан културној и историјској разноликости наше цивилизације.“

Путин је с овог места одбацио и сва нагађања о „златној милијарди“: „Апсолутно је јасно да свет не може да крене путем изградње економије која ради за милион људи или чак за ’златну милијарду’. То је једноставно деструктивна позиција. Такав модел је по дефиницији неодржив. Недавни догађаји, посебно миграциона криза, још једном су то потврдили.“

Путин није оклевао да прстом покаже на кривца: на неолиберални модел, неоимперијализам, „реганомику“, политику у чијем центру увек стоји профит, упорну политику богаћења мало већ ионако пребогатих људи. Све оно на чему је инсистирала и наставља да инсистира несуђена али „изузетна“ америчка империја, праћена свима онима које деле „западне вредности“. То је политика која доноси добробит искључиво за „један проценат становништва“: „Ова искривљења глобалног друштвено-економског развоја директни су резултат политике вођене од 1980-их, често на суров и догматичан начин. Та се политика заснивала на ’вашингтонском консензусу’, са својим неписаним правилима, дајући предност економском расту базираном на приватном дугу, који је пратила дерегулација“. Али „данас су такви механизми практично исцрпљени, они (више) не функционишу“.

Лепши назив за похлепу

Русија је прошла кроз либерални пакао и данас инсистира на нечем другом и хуманијем: на економији у чијем центру не стоји профит него човек. То је отварање могућности за све земље и народе, стварање услова за развој и реализацију свих људских потенцијала, без обзира на то где су рођени и где живе. Приоритети морају бити: становање и приступачна инфраструктура; посао који ће сваком човеку обезбедити пристојан животни стандард и растуће приходе; свако мора имати ефикасну и квалитетну медицинску негу. И такође, без обзира на породичне приходе, деца морају имати прилику да се пристојно образују.

„И само земље које могу да напредују у ове четири области (нису исцрпно образложене, рекао сам само најважније), али само државе које могу да напредују у најмање ове четири области, обезбедиће одржив и инклузиван развој.“ То је модел развоја Евроазије, предложен „Глобалном Југу“ и стављен на сто разговора у Давосу, барем оних који се одвијају иза затворених врата. Шта је, најзад, алтернатива томе? Предаторски систем, „рат сваког против сваког“, „свет у коме контрадикције расту спирално“, обезбеђујући услове само за „један одсто становништва“. А то је малтузијански свет у коме још и сада живимо, свет у коме је у „развијеним економијама“ ниво социјалне неједнакости у наглом и непрекидном порасту, чему је пандемија само кумовала.

„Велики ресет“ је другачији и лепши назив за похлепу; похлепу која је изгубила контакт са реалношћу. „Удвостручавање глобалног БДП-а током 40 година довело је до смањења броја сиромашних у земљама ’у развоју’, али у ’развијеним’ земљама главнину профита присвојиле су велике транснационалне корпорације“; корпорације које сада покушавају да заузму место државе. То је, такође, свет у којем бујају све врсте екстремизама, десног и левог, и који подстиче сваку врсту нетрпељивости.

Насупрот томе, глобализација и домаћи раст довели су до снажног опоравка у земљама у развоју, спасавајући више од милијарду људи од сиромаштва: „Тако, ако узмемо ниво дохотка од 5,5 долара по особи дневно као доњу границу сиромаштва (према паритету куповне моћи), Светска банка процењује да је у Кини број људи с ниским приходима пао са 1,1 милијарде 1990. на мање од 300 милиона последњих година… А у Русији, од 64 милиона људи 1999. године, спао је на око пет милиона данас.“ Русија и Кина чине све да искорене сиромаштво.

Шта се за то време догодило с „развијеним економијама“, где је просечни ниво богатства много већи? „Колико год парадоксално звучало, питања раслојавања овде, у развијеном свету, отишла су много даље. Док је 3,6 милиона људи живело с мање од 5,5 долара дневно у Сједињеним Државама 2000. године према проценама Светске банке, у 2016. било их је 5,6 милиона.“ Сада их је далеко више. Европска унија и у томе следи Америку. Мисли ли Запад да „предводи“ човечанство гурајући га у амбис сиромаштва?

Пресуда САД

Сваки коментар наведених чињеница је сувишан. Русија и Кина одбацују „Велики ресет“, то је само „списак лепих жеља“ западних елита, оних који желе да очувају своје „несразмерне, привилеговане позиције“. „За људе који су навикли да купују и продају“, додаје Ростислав Ишченко, „за људе који добро знају колика је куповна моћ становништва, који су у стању да израчунају динамичке процесе, наведени подаци представљају пресуду Сједињеним Америчким Државама.“

Можда је излаз у нечему другом: у наставку неоколонијалних ратова Запада против „остатка човечанства“? „Али они већ знају да је и војно Русија заувек престигла Запад. САД и Европа немају технологије које би им омогућиле да сустигну Москву на пољу наоружања, а не постоје ни ресурси за развој таквих технологија у наредној деценији“ (Р. Ишченко).

Како закључује новинар Александар Роџерс: „Као што видите, сва Путинова реторика била је изграђена искључиво у левом (или, тачније, левоконзервативном) кључу: разорна критика империјализма, ’невидљиве руке тржишта’, реганомике, политика неограничене емисије новца (зимбабвеанска економска школа), политике у чијем центру увек стоји профит, политике супербогаћења мало супербогатих људи и друге неолибералне и капиталистичке догме.“

Те догме су сада и званично мртве. Онај ко жели развој може да заборави на њих. Да ли је то левица или десница? Да ли је то некоме још важно? Ако прихватимо да је захтев за социјалном правдом оно што карактерише праву левицу, онда је ово изречено с „левоконзервативних позиција“. Ако је нагласак на функцији државе, која треба да брани такву социјалну правду, онда је акценат на конзервативној десници. Међутим, „нема више левице, ни деснице“, примећује Пепе Ескобар, „нема више фиксне идеолошке позиције. То је потпуно растворено. Заправо, ово је крај постмодернизма – који је требало да раствори све.“

Председник Русије у Давосу, паралелно с кинеским лидером Си Ђинпингом, који је инсистирао на развоју „Глобалног Југа“, „земаља у развоју“, понудио је модел „новог постамеричког света“. Модел, а не алтернативу, јер Запад нема шта да понуди, а заправо и не нуди ништа, упркос томе што је у међувремену устоличен нови амерички цезар.

„Цезар је уморан“

За њега се још везују неке, слабашне и све слабије наде у очување оног што се данас еуфемистички назива „међународним либералним поретком“. Али нови амерички цезар је стар и уморан. То је показао и наступ у Минхену. Он је слика и прилика деменције, старачке сенилности. На моменте, док механички и неубедљиво понавља све оно што је говорио током своје политичке каријере, он изгледа растројено или одсутно, можда чак и изгубљено. Захтева ли изречено у Давосу неки одговор? „Политичари, чак и најистакнутији, тамо су само зачин“, примећује Ишченко. „Они који говоре с бине тамо значе много мање од оних који ћуте и слушају са стране“ – барем је тако било до сада. Не пропадају ли тако империје, беспомоћно заробљене у сопственом свету, унутар контрадикција које су саме произвеле и која настављају да „спирално расту“?

Последњи пут имали смо такву ситуацију 1930-их година, упозорава Путин, и познато је до чега је она довела. Следбеници империје сада се окупљају око новог цезара као симбола онога за чиме теже; а то свакако није слобода, ни хармоничан и миран развој. То је тек наставак стaре, неоколонијалне и неоимперијалистичке политике, и то увек истим, већ много пута опробаним средствима. Бајден ће успети у својим намерама тачно онолико колико је рестаурација у Француској пошла за руком присталицама бурбонске династије после наполеонских ратова.

Схвата ли амерички цезар да је „пресуда империји већ изречена“? И Владимир Путин и Си Ђинпинг изнели су у Давосу „темељ парадигме отвореног система ’одрживог развоја’ Евроазије“, примећује Метју Ерет, виши сарадник на Америчком универзитету у Москви, „која је у потпуној супротности с деконструкционистичком парадигмом затвореног система ’одрживог развоја’ на Западу“.

Одбацујући „технофеудализам“, „Велики ресет“ и све планове везане за „златну милијарду“, оба председника изнела су у Давосу евроазијски развојни модел. „Говори Сија и Путина били су дефакто комплементарни“, додаје Пепе Ескобар, „наглашавајући одрживи, профитабилни економски развој за све актере, посебно широм Глобалног Југа, заједно с потребом новог друштвено-политичког уговора у међународним односима“.

Амерички цезар само треба да то прими на знање. Јер „царство је уморно и цезар ће се сада одморити…“ С устоличењем Џоа Бајдена ушли смо у епоху америчког цезаризма, у којој ће Америка наставити да се удаљава и од „остатка света“ и од Европе.

 

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).