БОРИС НАД: Лажно јеванђеље ослобођења

Тридесет година после „плишане револуције“, чешки премијер Андреј Бабиш дочекан је звиждуцима и скандирањем незадовољника. Више од 200.000 окупљених захтевало је оставку премијера. Не само време, већ и место на коме је извиждан премијер има огроман симболички значај: Народни булевар, у центру Прага, „симболично је место слободе и демократије“. Председник немачког Бундестага Волфганг Шојбле, један од учесника централне државне свечаности поводом овог јубилеја у Прагу, апеловао је на јачање Европе и обнављање оног оптимизма који је надахнуо не само „плишану револуцију“, већ и низ догађаја који су кулминирали рушењем комунистичких, просовјетских режима на Истоку Европе, додајући свом апелу реторичко питање: „Када, ако не сада? Ко, ако не ми?“ Ко ће заиста, ако не Европљани, обновити и ојачати посусталу Европу, изграђену на рушевинама Берлинског зида и цементирану Европском унијом и Северноатлантским војним савезом?

Узгред, лавину „плишане револуције“ у Прагу, а нешто касније и њене домино-ефекте широм тада још социјалистичке Источне Европе, покренула је погибија једног студента, који се – наводно – звао Мартин Шмит. Сада се испоставља да никакав Мартин Шмит није убијен (оба студента с тим именом су жива и здрава), а да је улогу „мртвог студента“ – једине жртве (несуђене) револуције – успешно „одиграо млади поручник чехословачке државне безбедности убачен међу протестанте“.

„Плишана револуција“ је, другим речима, почивала на лажима и каснијим манипулацијама лажима, што читавом догађају даје оперетски карактер. Али и оперетски догађаји могу да чине историју, поготову кад се претворе у трагедије: „Употреба лажне смрти младог студента постала је тако моћна чињеница у манипулисању масама да је последица било и разбијање државе Чехословачке. `Невино убијени Мартин Шмит` био је први и најсензационалнији виртуал новије историје“ (Слободан Рељић). Наредни „виртуали“, попут оног у Темишвару или бившој Југославији, имали су већ своје крваве епилоге.

ИЗДАНА РЕВОЛУЦИЈА
Прослава тридесетогодишњице револуције није протекла онако како се очекивало – није било ни свечано ни радосно. Пре би се могло говорити о разочарењу. Пример Чешке у ствари није усамљен. Има ли данас неког разлога за славље у читавој Источној Европи? Народи Источне Европе, нагло ослобођени „комунистичке диктатуре“, нису процветали у „слободи“, као што су им обећавали прозападни дисиденти и „слободни“ западни медији, попут Слободне Европе. Можда Чеси данас, као и други Источноевропљани, према речима премијера Бабиша, заиста „живе у најбоље и најслободније време у својој историји“ – „у најбољем од свих светова“ – али не изгледа да су баш сви подједнако одушевљени тиме.

Разлоге за разочарење можда објашњава бивши словачки премијер и дисидент Јан Черногорски: „Морам рећи да у новембру 1989. године нисмо мислили да ће новац играти тако велику улогу у друштву. Сада је главни критеријум за успешност грађана новац. Тада су сви, чак и Вацлав Хавел, бивши председник Чехословачке, говорили да НАТО и Варшавски договор треба да буду распуштени и да европске државе треба да крену путем сарадње. Међутим, све је било обрнуто. Чешку и Словачку су увукли у НАТО, а затим су словачки војници морали да иду у Ирак. И сада се словачки војници налазе у Авганистану и балтичким државама, где су увучени у тензије са Русијом. Ми то нисмо тако замишљали.“ Источна Европа је претворена у војни логор НАТО-а, у „складиште напуњено бурадима барута“.

У питању је, очигледно, феномен закаснеле памети, типичан за политичаре који су постали бивши. Ако садашњост није светла, можда ни прошлост, па и она комунистичка, није била тако црна, као што се то привиђало у тренуцима егзалтације наступајућом демократијом? Садашњост свакако није ружичаста; изгледа да није ружичаста ни будућност, ако ни због чега другог, онда зато што је исток континента постао потенцијално ново ратиште. Касних 80-тих се, међутим, назирало некакво „светло на крају тунела“ – приступање у елитни клуб богатих и слободних нација Запада. Ко је издао „плишане идеале“? „Плишана револуција се догодила зато што је комунизам успоравао развој држава у којима је владао,“ закључује Черногорски, „али идеали `плишане револуције` знатно су се разликовали од онога што се дешава сада.“ Није то прва револуција у историји која је разочарала а потом и појела своју децу.

ТРАНЗИЦИЈА У НЕПОЗНАТО
Позивање на оптимизам и „еуфорију 90-тих“ делује не само нереално већ и увелико депласирано. Чак и неукусно. Превареним и искоришћеним од стране бивше Западне Немачке, која се заправо проширила иа исток и једноставно укинула ону Источну, осећају се и њени бивши становници, које се и даље називају „Источним Немцима“. Процес немачког уједињења, како је тада предвиђао канцелар Хелмут Кол, требало је да траје десетак година; он, међутим, траје и дан-данас. Осим (берлинског) „зида у главама“, разлози за то су, наравно, економске природе: у том смислу, две Немачке и даље постоје, а „биланс након четврт века уједначавања је јадан – исток и запад Немачке су два потпуно различита економска света“.

Да није тако, да ли би се немачки бирачи данас масовно окретали „најрадикалнијим и најконзервативнијим десничарским политичким партијама и милитантним групама“, тражећи алтернативу за све одбојнију и непопуларнију либералну агенду, отелотворену у лику сада већ „одлазеће Ангеле Меркел“? Читава Немачка је данас на прагу рецесије и, по свему судећи, дубоке политичке кризе, вероватно најдубље у читавом послератном периоду. Ово, прилично суморно стање после немачког уједињења још прошле године сумирао је коментатор немачког недељника Шпигл: „Славимо, док не дође Алтернатива за Немачку! Прослава јединства била би тако лепа да се нисмо ујединили. Сад се сваке године морамо правити да не видимо како се то развило у катастрофу…“

Шта се онда стварно догодило на истоку континента пре округло тридесет година, ако то није био радикални раскид с мрачном тоталитарном прошлошћу, рушење „комунистичке тираније зла“, велико ослобођење и отварање пута у демократију и слободу, ка друштвима благостања каква су тада још можда постојала на Западу? Бивше земље „реалног социјализма“ су похрлиле у капитализам; овај „прелаз“, од социјализма назад у капитализам, називао се, а назива се и данас транзицијом, али му се ни сада не назире крај. Непознат је и његов циљ: у какво друштво заиста води „транзиција“? Благостања на Истоку Европе све је мање, а политичке поделе постају све непомирљивије и све дубље. Гледано са Запада, Источни Европљани су и данас (више него други) склони корупцији и ауторитарним лидерима, а обележава их и „погубна носталгија за комунистичком прошлошћу“. Гледано са Истока, источноевропски народи су и даље „другоразредне нације“ унутар наводно уједињене Европе – сиромашни и заостали рођаци којих се они богати стиде, или, у оштријој формулацији: колоније економски богатијих земаља западног дела континента, у заједници у којој је равноправност само фикција.

UNTEREUROPA, НИЖА ЕВРОПА, ПОД-ЕВРОПА…
Источна Европа, извесно, није постала Запад. Додуше, термин „Источна Европа“ избачен је из употребе, то је категорија која се одбацује и оспорава, и која изазива комплекс мање вредности. Источном Европљанину, тврди некадашњи пољски дисидент Адам Михњик, и даље „слама испада из ципела“, он је још увек „једном ногом у комунизму, у Азији“. Уосталом, „ако се држимо номенклатуре Стејт департмента,“ приметила је Марија Тодорова, „Источна Европа не постоји, постоји само Средња Европа, а иза ње долази Русија, односно Евроазија, како је данас еуфемистички називају.“ То доводи до чудног парадокса: „Сад имамо занимљиву ситуацију – континент који се зове Европа, који има средиште које није баш скроз Европа, па се зато зове Средња Европа (кад смо већ код имена, могли бисмо га звати и Untereuropa, ’нижа Европа’, Под-Европа), његов запад је права Европа, а истока нема.“

Проблем са „Средњом Европом“ је што је то појам без икаквог стварног садржаја. На њему, како се показало, није могуће изградити неки „аутентични (културни) идентитет“; сам појам се практично већ свео на испразну носталгију за Аустроугарском, на носталгични „поглед уназад на Каканију, са шлагом и захер тортом“. Заправо, „Средња Европа“ је представљала само утопијски покушај бекства од непријатне стварности у романтизовану прошлост, у прошлост које никад није ни било. За разлику од ње, појам етнички и верски подељене „Источне Европе“ је реалан и постојећи: то је део европског континента између Истока и Запада, обликован својим тешким историјским наслеђем, које укључује и наслеђе социјализма и великих мултинационалних империја, који показује „инхерентну неспособност да усвоји принцип народа на самоопредељење и принцип хомогене државе-нације, онако како је он остварен на Западу“.

КОМАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЛЕША
Утопија из 80-тих о слободном друштву (на западни начин) се у међувремену претворила у антиутопију, у суморну дистопијску стварност; илузија се најзад расплинула, а управо илузије чине колико-толико подношљивом иначе неподношљиву реалност. Све у свему, данашњу ситуацију у Источној Европи сажето сумира словеначки уметнички колектив Лајбах: „Падом Берлинског зида и комунизма, победнички капитализам је само одбацио шминку и раширио своја смртоносна крила у Источној Европи, где су људи наивно поверовали у јеванђеље ослобођења кроз идеологију примитивног ужитка и конзумеризма. Улице су данас осветљене и улепшане, мрак је нестао, али светла на крају тунела више нема.“

Шта се, на концу, догодило у Југославији? Југославија није била чланица Варшавског уговора ни део совјетског блока, развијала је сопствену, самоуправну верзију социјализма и стајала на челу антиблоковског Покрета несврстаних. То ју је чинило политички релевантном земљом у глобалним оквирима, коју су и пријатељи и непријатељи морали узимати у обзир – статус којим се не може похвалити ниједна држава настала на њеним развалинама. Ниједан од њених потенцијала није искориштен за стварање нечег квалитетнијег и бољег. „Отац“ је симболички убијен, а после „убиства оца“, додају Лајбах, „сви су се бавили тиме како заузети његово место или барем како што бруталније и баналније раскомадати леш“.

Да ли је Југославија током стотину година постојања била „тамница народа“, која је могла да опстане само под чизмом „великосрпског хегемонизма“ или под „бруталном комунистичком диктатуром“? „Да је Југославија заиста била `тамница народа`, онда би – кад су се ослободили од исте те Југославије – ти народи процветали у нешто боље, развили се у слободне и слободарске народе, а не у народе испуњене мржњом и нетрпељивошћу једних према другима, и сигурно не би на овако бесраман начин искоришћавали и исцрпљивали сами себе“ (Лајбах: Мрак је нестао, али светла на крају тунела више нема).

ПОСЛЕДЊЕ ОБЕЋАЊЕ ЗАПАДА
Преостаје да закључимо: „јеванђеље ослобођења“, у које су пре три деценије наивно поверовали Источни Европљани, било је потпуно лажно, али им је та лаж омогућавала скроман живот у социјализму. Ослобађање од „јарма Москве“ донело је једино нови и још тежи јарам: онај Вашингтона и „колективног Запада“, Брисела и Европске уније, која је, како опажа српски геополитичар Миломир Степић, била „само економско-политички `реверс` трансатлантизма и рудимент Хладног рата“, док је њена „експанзија током такозваног униполарног тренутка, у ствари, била њена `лабудова песма`“; и, уједно, лабудова песма Запада, његов последњи сан и његово последње велико обећање о друштву правде, слободе и благостања.

„Војно-безбедносни аверс“ те новчанице, њена скривена истина је НАТО, због чега није могућ пријем источноевропских чланица у ЕУ без претходног пријема у Северноатлантску алијансу. Могућ је, међутим, пријем у НАТО без пријема у ЕУ, као што показују примери Црне Горе и Македоније. И реверс и аверс, наиме, припадају једној те истој, лажној и банкротираној валути. Према дефиницији Збигњева Бжежинског, ЕУ није ништа више од „најважнијег америчког мостобрана у Евроазији“ – а судбина мостобрана је да после повлачења буду спаљени. Зашто је источноевропским политичким и интелектуалним елитама толико тешко да схвате и прихвате ову, толико једноставну и очигледну, истину?

На проширење ЕУ после „француског вета“ коначно је стављена тачка. Да ли ће се оно наставити за пет, десет, или петнаест година и како ће уопште изгледати реформисана ЕУ, под условом да њене чланице успеју да се договоре о реформама? Статус кво је напросто неодржив. „Један значајан политичар, Емануел Макрон,“, примећује пољски лист Obserwator Polityczny, „зауставио је ширење Еуропске уније на Балкану, али није зауставио ширење НАТО савеза. Данас у Северноатлантском савезу постоје државе које је у демократској димензији једноставно тешко дефинисати и које су заглављене између буради барута“. Пројекат „европског уједињења“ је, очигледно, дошао до свог краја. Питање европске будућности – а посебно будућности Источне Европе, дела Европе са својим историјски условљеним специфичностима – сада је поново, хтели ми то или не, отворено.

Припадност Источној Европи није нужно хендикеп ни недостатак. Специфичности овог дела Европе – етничке, религијске, културне или (гео)политичке – није могуће а ни пожељно игнорисати, већ их убудуће ваља озбиљно и стрпљиво узимати у обзир. Источна Европа је одувек имала улогу моста између Истока (Евроазије) и Запада (Европе). Пред источним Европљанима сада поново стоје две могућности: да буду или субјекат, или објекат туђе (западне) геополитике. Источноевропски народи, као и народи Балкана, могу створити сопствену и независну будућност, или могу наставити да, као и до сада, буду само „монета за поткусуривање“, у служби туђих геополитичких интереса. Прва могућност поразумева уважавање геополитичких реалија. До сада, геополитика је у Источној Европи била „прерогатив атлантистичких кругова“, јер „није посао вазала да знају на каквим основама и због чега господари доносе одлуке“ (Александар Дугин). Избор је на њима.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).