БОРИС НАД: Исток и Запад – велика тема светске историје

Исток и Запад – то је велика тема светске историје. Подела је важила још у доба Старог света: Херодот, „отац историје“, има амбицију да објасни шта изазива „ратове између Истока и Запада“. Жеља Александра Македонског је да уједини Исток и Запад. То му, победом над Персијом, накратко полази за руком. Римско царство било је „универзално“; али у доба агоније, сумрака Рима, дели се на Источно и Западно. Инвазије „варвара са Истока“ срушиле су на концу Западно римско царство. Списак „освајача с Истока“ је изузетно дуг: Готи и Хуни, пред којим дрхти Запад; најезда Авара и арапска освајања Иберије, заустављена битком код Поатјеа из 732. године (према неким мишљењима, управо овде је рођена историјска Европа); монголске хорде, Џингис-кан и Тамерлан; надирања Османлија, које се протежу све до у „Ново доба“… Али то не значи да се освајања одвијају само у једном смеру, с истока на запад. Одвијају се и у супротном: са запада на исток.

ИСТОК И „ТЕЖЊА КА АПСОЛУТНОМ“
Подела оживљава са црквеним расколом и крсташким ратовима. Запад је, на свој начин, трајно опчињен „Оријентом“: у њега пројектује своје скривене жеље и страхове. То је имагинарни и у стварности углавном непостојећи Исток, пројекција западних фантазми. Покушаје да се ослободи „Света земља“ и „Свети гроб“ не покреће само верски занос. Покреће их и жеља освајача да се домогну баснословних богатстава Истока. У тим легендама, о сјају и раскоши у којој уживају владари Истока, моћни султани, цареви и махараџе, има и дословне истине: Исток је, веома дуго, уживао знатно виши цивилизацијски ниво од заостале и периферне Европе.

Исток је, ако можемо веровати Јулијусу Еволи, радикалном италијанском мислиоцу, дуго предњачио, не само у материјалном, већ и у чисто духовном и метафизичком смислу: „Ако постоји цивилизација која је формулисала значење апсолутне слободе, слободе тако узвишене да пред њом чак и Небеско краљевство и краљевство самог Бића изгледају ограничено, и која је, осим тога, знала за одређену традицију способну да оствари тај идеал, то је управо источњачка цивилизација“. Управо за Исток, сматра Евола, „карактеристична је тежња ка апсолутном“, а она се „само повремено јављала на Западу, што му никако не иде у прилог“ (Ј. Евола: Исток и Запад).

Материјална раван, оно што у наше доба уобичајено сматрамо „цивилизацијом“, ту спада у сасвим споредан, другоразредни план. Ипак, видевши Цариград, сведочи Жофроа де Вилерден, маршал од Шампање и историчар Четвртог крсташког рата, крсташи „нису могли да поверују да на свету постоји толико богат град“; град са „тако високим бедемима, јаким кулама, богатим дворовима и моћним црквама“. Видећи то, „они задрхташе, јер никада не беше већег подухвата сачињеног од људи од постанка света“.

 „МАТЕРИЈАЛИСТИЧКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА“
„Ново доба“, за разлику од неких других историјских периода, заправо је доба западних освајања Истока. Као и крсташке ратове, исти мотив покреће и прекоморска освајања; на похлепи, жељи за брзим богаћењем, граде се европска колонијална царства. Богатство Запада почива на пљачки (на „новим тржиштима“). Прати га и све веће духовно сиромаштво. То је, у ствари, „ера капитализма“, епоха „материјалистичке цивилизације“ (Рене Генон), опседнуте прогресом и материјалним благостањем. Али то није никакав узлет ни напредак, већ најдубљи пад Европе. „Цивилизацијска мисија Запада“ је само накнадно смишљена рационализација и алиби за то. Западна освајања у модерно доба су чисто комерцијалне активности, срачунате да донесу добит. „Покрштавање неверника“ је само узгредна последица. Не постоји ни било каква империјална идеја, пошто су западне „империје“ у модерно доба без изнимке меркантилне. „У освит Новог доба Европа се одрекла идеје империје.“

Европа, уосталом, у географском смислу и није ништа више него полуострво Евроазије. Не постоји такође, кроз историју, никакав суштински антагонизам између цивилизација Истока и Запада – Европе и Азије. Барем не постоји све до времена којег називамо „модерним“. То су само „митови“, драги појединим хеленским али и савременим историчарима: Европа ту наводно представља идеал политичке слободе, насупрот Азији, која оличава „деспотизам“, „тиранију оријенталног типа“. Овај лажни „мит“ измислио је филозоф Монтескје, који је о „Византији“ – у ствари, ради се о „Другом Риму“, легитимном наследнику Римске империје – писао као о „сплету нискости“. (Сличну, дубоку антипатију је овај француски филозоф гајио и према Русији. Ова одбојност се заснива на неразумевању: Монтескје је просветитељ, право дете „доба Разума“, који је с подједнаком страшћу одбацивао читав традиционални друштвени систем и монархизам у Француској.)

На Истоку, према оваквом схватању, влада принцип ауторитета и њему подређеног колектива, на Западу принцип индивидуализма, слободне личности; то је, привидно, и разлика између тираније и слободе. На још дубљем нивоу: Азија је симбол мрачне егзистенције у потпуности потчињене „моћима судбине и земље“, елементарним и титанским силама, док Европа представља духовни свет који познаје слободу, закон и поштовање људске личности. Овај историјски клише протеже се све до нашег доба: „источњачки режими“ (Русија, Кина, Иран…) су деспотски, тоталитарни и корумпирани, клептократије; цивилизација, и то „демократска“, може да постоји једино на Западу. Укратко: „Запад је рационалан, Исток ирационалан; Запад је организован, Исток хаотичан; Запад је развијен, Исток заостао; Запад је окренут појединцу, Исток колективитету“.

Очигледно, овакво виђење садржи све типичне црте „оријентализма“ (Едвард Саид), који „замишља, истиче, преувеличава и искривљује разлике између азијских народа и култура с једне, и `евроамеричке цивилизације` са друге стране, при чему се првима пословично приписује инфериорност а другима супериорност“.

ТРАДИЦИЈА И АНТИТРАДИЦИЈА
Модерно доба и савремена цивилизација Запада, међутим, пружају сасвим другачију слику и разбијају све заблуде ове врсте.

„Запад наставља да уништава сопствене традиције, укључујући и своје религије“, примеђује Ги Сорман. Економиста Јозеф Шумпетер је овај процес назвао „креативном деструкцијом“. И такође: „Овај процес се може применити на све области живота на Западу“. Деструкција је неупитна, остаје питање шта се ствара овом деструкцијом и да ли се њоме уопште нешто ствара. Западни мислилац и даље је савршено легитиман кад осуђује на смрт западне вредности, наставља Сорман: „Не постоји неки кинески или муслимански Ниче који тврди да је његов сопствени бог мртав“ (Г. Сорман: Шта је Запад?).

Да ли је то „стално преиспитивање“ узрок претпостављене „супериорности Запада“ или симптом најдубље духовне кризе? Процес се може тумачити и у супротном кључу: Запад се одвојио од „религиозно-духовног полазишта своје цивилизације и усмерио је ка квантитативно-материјалистичкој вертикали живљења“. Запад, у ствари, отпада од сваке традиције, па и од самог појма традиције. На Западу је, од пре неког времена (почев од ренесансе и посебно просветитељског доба), дошло до цивилизацијског преокрета, у коме традицију замењује „антитрадиција“.

Тако схваћена разлика између Истока и Запада, тврди Генон, стално наставља да се увећава, али је та дивергенција „једнострана, у смислу да је само Запад онај који се удаљава и мења, док Исток, грубо говорећи, остаје мање-више исти…“ Ако се ова дивергенција представља дијаграмом, „било би погрешно да се прикаже помоћу две линије које се крећу у супротним правцима у односу на осу. Исток би требало да буде приказан као оса, а Запад као линија које је кренула од осе и померала се све даље и даље од ње…“

Западу је, можда по први пут у људској историји, пошло за руком да изгради антидуховну и потпуно „материјалистичку цивилизацију“. Рене Генон је тачно дијагностиковао феномен и прецизно описао духовну „кризу модерног света“. „Источњаци су“, пише овај француски мислилац, „посве у праву када западној цивилизацији приговарају њено потпуно материјалистичко усмерење: она се, заиста, искључиво развијала у том смислу и са којег год јој стајалишта прилазили, увек се суочавамо са више или мање непосредним последицама те материјализације“ (Рене Генон: Материјалистичка цивилизација).

За Исток је типична стабилност, „одсутност промене“, уравнотежено стање – „стање које је западна цивилизација пропустила да постигне“; западњаци, напротив, жуде за сталним покретом и узбуђењем. Реч је, у ствари, о истинској духовној катастрофи и о духовној смрти човека Запада. Насупрот духовној конфузији у коју Запад све дубље тоне, на Истоку, према Генону, још постоје жива предања „примордијалне традиције”, и управо одавде би могао доћи спас Западу.

ТИТАНСКЕ И ЕЛЕМЕНТАРНЕ СИЛЕ
У таквој, „механичкој и материјалистичкој цивилизацији“ не постоји више никаква људска „слобода“, нити слободна личност ужива било какво поштовање. Напротив, како примећује Евола, „доба које је Запад најавио појавом `механичке цивилизације` и првим `тоталним ратовима` карактерише појава `елементарних сила` које делују деструктивно, не само у материјалном, већ и у духовном смислу, не само у ратним недаћама, већ и у механизованом, космополитском животу“. Овде долази најпре до ослобађања, а потом и до пуног размаха „титанских и безобличних сила“. Човек постаје пука играчка тих слепих сила – беспомоћна, усамљена и атомизована индивидуа, сведена на број и статистику, која стварно постоји једино у маси. Претвара се у, вољног или невољног, учесника нечег што га надилази и што није у стању да разуме.

У таквој цивилизацији, додаје Генон, модерни човек (човек Запада) је све своје снаге усмерио на „развој привреде и индустрије“ како би „завладао материјом и подредио је својим потребама“. Заправо, ако се овде још може говорити о некаквим умним способностима, он је ограничио своје умне способности искључиво на производњу, и тако постао „роб машине“, или је „и сам постао машина“.

Када је реч о начину на који се Запад односи према другим, незападним цивилизацијама, према „Истоку“, ту је могућ само један однос: потчињавања и доминације. И Исток је „материја“ којом треба овладати. Коначно, једна од најочигледнијих последица таквог цивилизацијског развоја је непрекидно усавршавање ратне технике и стално увећање њене убилачке и разорне моћи. Већ и та чињеница, уочава Генон, требало би да буде довољна „да поништи `пацифистичке` сањарије заговорника модерног прогреса, али сањари и `идеалисти` су неизлечиви, а њихова наивност, изгледа, нема граница“. „Прогрес“ је само још једна од фантазми „модерног и материјалистичког Запада“.

Необично је, додаје Генон, и да се посвуда говори о „крају ратова, управо у доба кад су они постали разорнији него икад пре“. У XX веку човечанство се суочило са два светска рата који су однели на десетине милиона живота. Суочило се и са концентрационим логорима, са нуклеарним наоружањем и његовом применом, са гасним коморама и систематски провођеним геноцидом. Има ли основе да верујемо да ће XXI век бити битно другачији и „бољи“ од претходног? Основаније је питање ли ће човечанство уопште преживети ово столеће, или ће се суочити с коначним уништењем. И можемо ли још веровати у тако замишљен „прогрес“?

УНУТРАШЊИ РАСПАД ЗАПАДА
Запад је очекивао да ће „материјалистичка цивилизација“ постати глобална и универзална. И то се показало као илузија. Сада је на делу процес који се назива „унутрашњим распадом Запада“. Слободан Рељић указује на запажања „конзервативног америчког филозофа Џејмса Бурнхама, који је још пре пола века у књизи Самоубиство Запада (Suicide of the West) уочио процес опадања Запада“.

Подстицај за своја истраживања Бурнхам је добио док је прелиставао историјски атлас, у коме се може видети да је „лета Господњег 1914. подручје западне цивлизације било, или било врло близу, васцели свет“.

Запад је приближно три стотине година настојао да прошири своју доминацију и чинило се да је у великој мери успео у томе. Међутим, доминација Запада је у многим регионима света била само спољашња, а „незападна друштва“ су била тек површно вестернизована. Упркос томе, Запад је тада ипак обухватао Европу, „оригинално средиште те цивилизације“, обе Америке, читаву Африку и већи део Азије, као што је држао Кину у систему (колонијалне) полузависности. Положај Русије је, тврди Бурнхам, већ теже дефинисати: „Петар Велики, Наполеонови ратови, Света алијанса и утицај западних идеја и технологије увлачили су је у ‘концентрацију’ Запада. Али комбинација Византије, азијатског, и варварске особине у њеној култури одвајале су је од могућности да постане стварни део Запада, док је њена моћ и удаљеност била брана од западних освајања“. Ипак, све у свему: „Планета, земља и вода, пред почетак Првог светског рата припадали су Западу“.

Ствари су се отада, понекад брзо и неочекивано, мењале. Али основни тренд је предвидив и непогрешив: „За две генерације западна цивилизација је ушла у период врло брзог пада, рецесије или опадања у структури светске моћи“. Овде је реч о узмицању у „географском“, „екстензивном“ смислу. Међутим, „распад Запада“ у основи је процес који се одвија „изнутра“. Као последица духовне смрти, или дуготрајног духовног одумирања, и овај процес се одвија у свим „областима живота на Западу“.

БУДУЋНОСТ НИЈЕ ЗАПАДНА
Другачије речено: модернизација није исто што и вестернизација. Исток не жели да постане Запад, а поготову не „модерни Запад“. Незападна друштва су прихватила императив модернизације, али су недвосмислено одбацила вестернизацију. Технолошка и економска премоћ Запада сада, на почетку XXI века, припада прошлости. Запад више не може да очекује да ће остварити доминацију, било ратом, било мирним путем (путем освајања, технологије или економије).

Неке Генонове речи о „питању односа између Истока и Запада“, записане 20-их година прошлог века, данас звуче пророчански: „Успеју ли источњаци прихватити индустрију као штетну и, уосталом, пролазну нужност, јер она за њих и не може бити ништа друго, она ће увек бити тек оруђе које ће им омогућити да одоле продору Запада и очувају властиту опстојност. Важно је знати да другачије и не може да буде: источњаци су помирени са тим суочењем и спремни су да се и у економском надметању огледају са Западом, упркос одбојности према таквом деловању, али они се у томе руководе само једном намером – жељом да се ослободе стране доминације, која се ослања једино на грубу силу, на материјалну снагу, коју им управо индустрија ставља на располагање. Насиље изазива насиље, али треба признати да источњаци нису ти који су тражили борбу на том пољу“.

Има ли, најзад, у савременом свету уопште смисла говорити о супротстављености Истока и Запада? Та подела је апсолутизована у доба Хладног рата. Поред „демократског Запада“, постојао је и „комунистички Исток“; остатак је био (од Запада презрени) „Трећи свет“. После тога важила је подела „на Запад и на све остале“ – The West and the Rest. Средишња оса светске политике ће у будућности, превиђао је Хантингтон, вероватно бити сукоб „Запада и Осталих“, односно одговор незападних цивилизација на западну моћ и „западне вредности“.

Данас се стара подела на Запад и Исток враћа, јер се све јасније оцртава нова геополитичка реалност; у току је нова поларизација света. На једној страни у тој поларизацији је Запад, који грчевито покушава да задржи доминацију и апсорбује или себи потчини „остатак“. С друге стране је Исток. Појам „Истока“ обухвата неколико цивилизацијских полова, који се граде на сопственим историјским традицијама и наслеђу, прихватајући императив (техничке) модернизације, али одбијајући вестернизацију и „западне вредности“. Свет будућности очигледно неће бити „западни“. Неће бити ни „источни“. Биће мултиполаран.

 

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард