БОРИС НАД: Глобализација на рубу понора

Свет управо пролази кроз глобалну трансформацију, радикалну прерасподелу моћи и темељну промену не само геополитичких односа у свету; мењају се, и то нагло, и важне друштвене парадигме. Вирус корона није једини и искључиви кривац. Та криза је дошла на крају, као последица низа других криза. Могло би се испоставити да је то, бар за поједине земље и друштва, она „сламка која слама кичму“.

Видети у свему последицу глобалне завере је недопустиво поједностављење: ако је кризу и иницирала нека опскурна шачица изузетно моћних завереника (ни ту могућност не можемо искључити), она се убрзо отргла свакој контроли и ушла у зону потпуне непредвидљивости. Превише је фактора у игри чије деловање и ефекте напросто није могуће предвидети. Још је теже предвидети праве размере и стварне последице кризе коју изазива вирус корона, кризе која је већ добила и своје име: „корона криза“. Епидемија је за почетак експлодирала у Вухану у Кини, у провинцији Хубеј, и ускоро прерасла у пандемију, у глобалну пошаст, и то је заправо једино што поуздано знамо. Као што примећује писац и новинар Андре Влчек: „Јер, пре свега, да ли уопште знамо где је вирус настао? У Вухану? Али како је дошао до Вухана и шта је покренуло епидемију?“

„То не знамо. Нико заиста не зна. Без упирања прстом и извлачења закључака, знамо да се САД баве различитим хемијским и биолошким ратовима, у неколико делова света, укључујући Латинску Америку. Такође, САД чине све што могу да изазову и чак нанесу штету Народној Републици Кини: психолошки, политички, економски и, можда, физички.“ И то су једине расположиве чињенице. „Сада је још прерано за закључке.“ А све после дошло је као немало изненађење. Почев од тога да је Кина победила епидемију вируса корона „у невероватно кратком року, поделила своје искуство с другима и почела да помаже многим земљама, укључујући и оне на Западу“.

Победа није само медицинска већ (још више) политичка: кинески политички систем је више него стабилан, и то је показао на делу, не речима. То не можемо рећи и за подељени и кризом тешко погођени Запад: Сједињене Америчке Државе и Европску унију. Ако је вирус најпре био „кинески“ (као што су прогласили амерички званичници, приписујући, у најцрњем расистичком маниру, вирусу припадност једној нацији и раси), убрзо је постао „европски“, затим „амерички“: нови епицентар пандемије су САД.

СМРТОНОСНИ ПРИСТУП

То је изненађење најпре за цивилизацију која је, колико до јуче, чврсто веровала у своју нерањивост, у супериорност својих културних, политичких и економских модела. Сада се показује да је све то илузија: нико није нерањив. Неки су, међутим, рањивији него други. Предрасуде о сопственој изузетности, пропагандне акције усмерене на оптуживање других за сопствене неуспехе и некомпетенцију, злурадост и стигматизација геополитичких противника нимало не помажу у борби с пандемијом.

За почетак, реалност би требало сагледати онакву каква доиста јесте, без политичких страсти. Уместо тога, „неки људи у Сједињеним Државама покушавају да стигматизују борбу Кине против епидемије и да преусмере одговорност на Кину“, изјавио је новинарима гласноговорник Министарства спољних послова Кине Генг Шуанг. Што више Кина чини да спаси човечанство, примећује Влчек, она ће трпети више удараца. Зар не би било препоручљивије угледати се на земљу која је већ ефикасно сузбила епидемију и учити на њеним искуствима? „Корона криза“ не уједињује, већ разједињује „човечанство“: продубљује постојеће поделе и ствара нове. Неће бити никаквог глобалног одговора на кризу. Нова фаза хибридног рата између САД и Кине, не само дуж Пута свиле, већ је започела. „Да ли је тешко схватити“, пита се Влчек, „зашто су западне земље одбиле да следе кинески пример? Приступи Лондона, Вашингтона и Рима су спорадични, шизофрени, смртоносни.“

Не знамо поуздано ко је и како, па чак ни да ли је неко заиста иницирао глобалну кризу пандемије. То још остаје у сфери нагађања. Чињеница је да вирус сада хара широм света, и зауставља или сасвим онемогућава глобализацију. Према Хенрију Кисинџеру, кризом су посебно угрожене „просветитељске вредности“: просветитељски идеал државе и просветитељско схватање просперитета. Појава вируса означава крај глобализације: глобализацији је одзвонило, једна историјска епоха се завршава. Будућност која се оцртава је дистопијска; њено лице и наличје су тоталитарна контрола и социјална анархија: „Деценијама нас је водило убеђење“, пише Пепе Ескобар, „да је светски систем успостављен након Другог светског рата пружио Сједињеним Државама неупоредиву структурну снагу. Све што је остало је структурна крхкост, гротескне неједнакости, ненаплативе Хималаје дугова и галопирајућа криза.“

Завршена је и ера „међународног либералног поретка“ предвођеног „универзалном доларском монархијом“, премда на сасвим неочекиван начин. Како примећује руски мислилац Александар Дугин, у Мислима у доба куге: „Глобализација није у стању ништа да учини против вируса корона. Почетни покушај да се све остави онаквим како јесте, да се ништа не промени и да се не реагује на вирус, дао је катастрофалне резултате, а сва друштва, укључујући и она најотворенија, најлибералнија и највише глобалистичка: европска и америчка – на крају су била приморана да једноставно затворе своје границе, спроведу владину контролу, уведу ванредно стање и, заправо, побегну далеко, што даље од ових глобалистичких институција које су показале своју потпуну неефикасност, неспособност да одговоре на било који проблем, и да пренесу власт националним државама.“

НА РУБУ ПОНОРА

Од нечињења, пуштања да се вирус слободно шири популацијом – људским „крдом“ – један за другим, одустали су и Доналд Трамп, Емануел Макрон („вирус не познаје границе“) и Борис Џонсон, иако последице „смртоносног либералног приступа“ накнадно више није могуће поправити. „Отворена друштва“ су најпре вирусу широм отворила врата, сада покушавају да га истерају кроз прозор. Како примећује Томаж Мастнак у својој колумни у љубљанском Делу, Кина је штитила људе на рачун капитала и зауставила епидемију; ЕУ и САД спасавају капитал на штету људи – и епидемија се шири. Дилема је наравно лажна, јер „спасавање (капиталистичке) привреде“ значи убијање, и привреде и људи. Спасавајући људе, Кина је спасла обоје. Питање је времена када ће, и по коју цену, од „смртоносног шизофреног концепта“ одустати и Шведска, последњи прави бастион „либералне демократије“ или само њен експериментални полигон.

У основи, (нео)либерални приступ нечињења почива на малтузијанском концепту: „Класик капиталистичке политичке демографије Томас Малтус“, пише Растко Мочник, „израчунао је да се становништво размножава брже него што расте производња хране.“ Решење је пронашао у томе да се људи (радници) „притискају према дну наднице, повремено закува рат, обавежу радници на сексуалну апстиненцију – и, наравно, поштује благотворност болести, које шкартирају болешљиве и непродуктивне“. Почетком марта ове године британски новинар Џереми Ворнер објаснио је „користи“ и „профите“ које привидно незаинтересовани (нео)либерални капитализам очекује од пандемије: „Са чисто незаинтересованог економског стајалишта, COVID-19 ће на дуги рок бити можда и благо користан, јер ће поспешити шкартирање старијих зависних особа.“

Наступајућа економска криза настала је пре кризе изазване пандемијом, али се због вируса продубљује, и то до неслућених, управо катастрофичних размера. Све до епидемије апологети капитализма су нас уверавали да пре или касније морамо очекивати кризу, констатује Мочник, а сада нас уверавају да ће епидемија проузроковати кризу. Криза је, наравно, већ била ту, и сада се, подстакнута вирусом, шири планетом попут пожара. Криза је почела пре тренутне епидемије и, како упозорава француски мислилац Алан де Беноа, трајаће много дуже од ње, правећи много више штете и убијајући много више људи него вирус: „Ако буде ишла раме уз раме са глобалном финансијском кризом, тада ћемо бити сведоци једног цунамија: економска, самим тим и социјална и финансијска криза, здравствена криза, еколошка криза и миграцијска криза. Године 2011. објавио сам књигу На рубу понора (Au bord du gouffre). Чини ми се да смо управо тамо стигли.“

У почетку кризе, наставља Де Беноа, сви смо стајали један уз другог, раме уз раме. „Али када дође ’дан после’, долази време за полагање рачуна. Народни суд ће тада бити немилосрдан.“ А уколико се то деси, и уколико пређемо преко руба, „тада ће покрет Жутих прслука личити, више него икад пре, само на генералну пробу“. Неолиберализам може да се оконча стварањем праведнијег система или мутира у нешто неупоредиво горе. Ова друга опција је много извеснија за дезоријентисани Запад. Сада је оличава „милијардер-филантроп“, лажни и изопачени лекар Бил Гејтс.

ПОБЕДНИК НЕЋЕ БИТИ САД

Било како било, глобализација је стигла до свог (очекиваног) краја, а вирус би могао бити фактор који ће је гурнути „преко руба“ – у понор. И сада, једна за другом, нестају све „чаролије глобализма“: „Нестају све чаролије о отвореним границама, технократији, Илону Маску, летовима на Марс, Теслиним аутомобилима без возача, Грети Тунберг … сви глобалистички пројекти нестају у једном тренутку“ (А. Дугин).

Речено модерним технократским речником: читав свет се „ресетује“, и то је, по свој прилици, било неизбежно. У међувремену, ово „ресетовање“ је постало и неповратно. Не знамо да ли је до њега заиста дошло спонтано, или су га покренули управо они коју су спроводили глобализацију, погрешно процењујући своје и туђе снаге, стање сопственог „имунолошког система“. Али у оба случаја, како примећује популарни блогер Чипстон (Chipstone), „пандемија је идеалан фактор више силе за који је немогуће неког окривити“.

„Корона криза“ је у ствари за многе добродошла, јер аболира западне политичке елите од кривице за неуспех и за кризу која већ неко време разара глобалистички пројекат. За ванредним стањем, како опажа немачки политички теоретичар Карл Шмит, следи диктатура. Диктатура је начин да се предупреди друштвени распад. Бескорисним и неефикасним су се показале управо оне структуре и институције које су до сада предводиле свет, или су се само претварале да то чине.

САД данас више никог не предводе, већ посвуда траже и примају помоћ. Сасвим бескорисним су се показале и Европска унија и Северноатлантски војни савез. Како уочава бугарски економиста Бојан Дуранкев, и „ЕУ и НАТО ће морати да прођу кроз неопходну трансформацију, и да се окрену стварним а не измишљеним претњама, или ће поновити судбину диносауруса“. Али неолиберални систем је крут и унутрашње нестабилан систем, који се не може прилагодити на спољашње ударце; он се не може променити и због тога ће нестати.

„Европска унија није починила самоубиство из једноставног разлога што је она већ била мртва“, приметио је тим поводом Алан де Беноа: „Једна од предности кризе лежи у томе што је она омогућила свима да виде њен леш.“ „Из рата с вирусом корона“, додаје Дуранкев, „изаћи ће један прави победник, и вируса и економске рецесије, и сматрам да то неће бити САД, већ земље са јаком и мудром координацијом…“ Тржиште, са својим корпорацијама и приватизованим здравством, приватним болницама и клиникама, више не влада ничим, оно не може да произведе ни лекове, ни вакцину, ни заштитну опрему; и овде се опет појављује „превазиђена“ а у ствари прерано отписана држава. „Либерализам пропада“, уочава Мишел Онфре, „због своје неспособности да произведе маске за докторе које шаље у смрт.“

ПАНДЕМИЈЕ СУ ПРЕДВИДЉИВЕ

Вирус корона сада немилосрдно разоткрива стварност: он је нека врста барометра или маркера, који без улепшавања „показује стање економског и политичког организма разних земаља“ (Сергеј Мардан). Попут рефлектора, „корона криза“ осветљава и геополитичке, економске, идеолошке и културне линије раскола нашег доба.

Експанзија Запада и ширење његових модела дошли су до свог краја. Сада Запад више нема где да се шири („осваја нова тржишта“), а глобалистички систем попут канцера разједају непомирљиве унутрашње контрадикције. Тежиште, не само економског већ и цивилизацијског развоја, незадрживо се премешта на Исток, у Азију. О томе пише Сергеј Филатов: „Систем, створен на Западу пре скоро 500 година и заснован на каматама на зајмове, колонијалној пљачки и присилном одузимању ресурса, достигао је границу раста и руши се пред нашим очима.“
Купци чекају у реду испред Costco маркета у Бруклину, Њујорк, 19. март 2020. (Фото: Victor J. Blue/Getty Images)

Апсурдно је за то кривити вирус и његову појаву, јер су пандемије у основи предвидљиве; оне су редовна појава у људској историји. Вируси су „део природе“, баш као што су и пандемије природне појаве (или су то биле до сада), којима се не може супротставити индивидуа, свака за себе, поготову не либерална индивидуа, која не трпи наметнута ограничења, већ једино друштво способно да ефикасно мобилише своје ресурсе. Пандемија је уосталом била предвидљива и за Запад као једна од „опасности које прете глобализацији“. На пример, у документу Мапирање глобалне будућности. Пројекат 2020, који је сачинио амерички Национални обавештајни савет 2004. године, можемо прочитати: „Процес глобализације, без обзира на то колико био моћан, може се значајно успорити или чак зауставити. Осим великог глобалног сукоба, који сматрамо невероватним, још један велики догађај, који би, према нашем мишљењу, могао зауставити глобализацију, био би пандемија.“

И такође: „Таква пандемија у мегалополисима света у развоју са слабим здравственим системима – у субсахарској Африци, Кини, Индији, Бангладешу или Пакистану – имаће погубне последице и може се брзо проширити по свету. Глобализација ће бити у опасности.“ Глобализација (на западни начин) је већ пре тога била на издисају. Вирус је дошао да то разгласи, urbi et orbi.

КРАЈ ИЛУЗИЈА

Ако је опасност од пандемије била и предвидљива и предвиђана, и ако је била предмет низа студија и симулација ванредног стања у САД почев од 2002, зашто је западна либерална друштва дочекују потпуно неспремна, без „златних резерви“ за кризне ситуације, оптужујући Кину за њену појаву или Русију за „пропагандну кампању дезинформацијама“? Један од могућих одговора је да су западне елите потцениле снаге противника, а прецениле сопствене. У студији Центра за здравствену безбедност Џон Хопкинс, објављеној у октобру прошле године, Сједињене Државе проглашене су за државу са најјачим нивоом здравствене безбедности на свету и за друштво које је најспремније да се супротстави евентуалној пандемији.

У извештају под насловом Глобални индекс здравствене безбедности, на скали од нула до сто, САД су саме себе оцениле високом оценом – 83,5. Велика Британија је заузела друго место са 77,9, Холандија је високо на скали са импресивним индексом 75,6, док се Кина, која је повела „народни рат“ против епидемије, налази на скромном 51. месту, са оценом 48,2. На ову студију се позивао председник Трамп на конференцији за медије 27. фебруара, док су, такође у фебруару, здравствени званичници САД саопштавали да очекују „како би постојеће мере предострожности требало да зауставе свако ширење вируса корона“.

Други могући одговор на ово питање је неолиберално „тржишно слепило“: теорија управљања без управљања, „препуштање одлуке природи у облику тржишта“. Али препуштање „природи“ (свемоћном тржишту) да одлучује о пандемији, примећује Роб Ури – одбијање да се створи функционалан систем здравствене заштите у конкретном случају – заправо значи „пасивно прихватање масовне смрти“: „Политичка економија заснована на индивидуалним жељама антитетичка је друштвеној природи пандемије. Као и код деградације животне средине, она производи логику колективног самоубиства.“

Тако је „сићушно створење као што је вирус корона“ успело да натера свемоћну западну империју да задрхти, најављујући њен могући скори крај. Бил Гејтс је само лажни доктор, који је, осим тога, закаснио са својим лажним леком – дигиталном контролом, дигиталним новцем, присилном вакцинацијом и нано-чипом убризганим у тело – односно програмом „добровољног ропства“. Како примећује Слободан Рељић, закаснио је „најмање десетак година“. Да су ово покренули пре деценију“, пре него што су „непријатељи отвореног друштва“ ојачали, „свет би се пред њима простирао као травњак“. Сада вирус веома темељно разара глобализовани свет који смо познавали и над њим више нико нема контролу.

Догађај није без историјских аналогија: „Антонинска куга“ означила је почетак сумрака Римског царства, „Црна смрт“ окончала је средњовековље и епоху феудализма у Европи. „Остатак човечанства“ би требало да извуче поуке: либерални модел није нимало препоручљиво следити. Либерална друштва нису идеална, свемоћна ни имуна, нису никакав модел за будућност, а нису ни слободна. „Корона криза“ није смак света већ само крај илузија које смо имали о њему. Криза је час одлуке. Једна епоха се завршава да би могла да започне нова.

Борис Над je писац, публициста, сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018).