фото: standard.rs

Америци су на столу остале још само две опције – или рат са Русијом, или постизање компромиса. Трећег пута нема

Русија је данас поново велика светска сила. Самосвесна, довољно снажна и одлучна да се развија на свој начин. Не треба јој се обраћати с висине, нити је с њом могуће разговарати језиком уцена и диктата. Ту истину више ником није потребно посебно доказивати. Они који су пропустили да то на време схвате, мораће да се помире са тим. Заправо, то што се Русија тако брзо подигла из амбиса који је отворила јељцинска епоха, примећује хрватски геополитичар Зоран Метер, представља „данас једно од највећих светских чуда“. Слично оном које је Западу, убеђеном у сопствени тријумф на „крају историје“, приредила Кина, уздижући се за свега неколико деценија међу прворазредне светске силе. Можда је управо зато тако тешко прихватити ту чињеницу?

Порука Владимира Путина и читаве Русије остатку света ипак је јасна, констатује Михаел Штирмер у немачком Ди велту: „Русија је поново Русија, светска сила која се протеже на два континента“. И као и раније у својој прошлости – Русија је опет „огромно евроазијско царство, са широком сфером интереса, од Средоземног мора и Блиског истока до Латинске Америке; водећа сила православља, Трећи Рим“. Таквој Русији ослабљени Запад сада мора изаћи у сусрет јер му више не преостаје ниједна друга опција. „Свиђало се то неком или не“, закључује Штирмер, „мораћемо да идемо у Москву како бисмо могли да се носимо с опасностима нашег времена“. А кад је већ тако, боље је то учинити пре него касније.

Западна политика сталног понижавања Русије доспела је најзад у слепу улицу. Она је трајала дуго, и предуго, од 1990-их и од времена Хладног рата, у континуитету, све до појаве Трампа. И управо сада, сматра Метер, Запад „убире њене горке плодове“. Продужавање такве, русофобске политике постало је немогуће јер је Запад већ исцрпео све своје могућности притиска на Русију – и то без икаквих резултата, осим што је убрзао јачање Русије. Све полуге политичког и економског притиска на Русију су искоришћене, а то значи да су на столу још само две опције: „Остаје једино или рат са Русијом, или постизање компромиса – трећег пута нема“.

КО ВЛАДА РУСИЈОМ?
Хладни рат није престао ни 1989, а ни касније. „Нема Хладног рата 1 и 2“, констатује Метер. То је само континуитет једне те исте политике. Хладни рат се продужио и после слома Совјетског Савеза. Тада је, у ствари, русофобска политика Запада само добила на замаху и интензитету. Русија је окружена санитарним кордонима и челичним обручем америчких и НАТО-база. Џорџ Кенан је 1997. одлуку о проширењу НАТО-а на исток назвао „највећом грешком америчке политике у целом постхладноратовском периоду“; грешком која ће обновити атмосферу Хладног рата. Оно што Метер пропушта да уочи јесте да су тада Сједињене Државе, заједно са својим савезницима окупљеним унутар НАТО-а, прижељкивале и активно подстицале њен распад. Али распад Русије се није догодио, нити ће се догодити у будућности. Другим речима: сада је и најупорнијима коначно јасно да неће бити очекиване „поделе руског плена“. Русија се, напротив, спектакуларно и за многе неочекивано, вратила на светску геополитичку сцену. Русофобска платформа, коју је диктирао Вашингтон, а следиле ју бивше комунистичке земље истока Европе, сада је постала потпуно бесмислена: „Могућност да се на тај начин узнемирава Русија“, примећује руски аналитичар Ростислав Ишћенко, „практично је ишчезла“.

Шта онда преостаје Западу данас, осим да прихвати ту чињеницу и разговара с Русијом, уместо што јој непрекидно испоручује ултиматуме, пита се Штирмер на страницама Ди велта. „Да ли је то било тако тешко схватити и пре двадесет година?“ Треба ли Запад да чека док се Кремљу не појави некаква „беспрекорна демократија“? Русијом владају самосвесне елите, привржене традицији, дисциплиноване и посвећене својој служби: „Патриоте посебне врсте, полутајни поредак са својим строгим правилима“; својеврсна „држава у држави“. „Баш као што је Охрана, свемоћна царска тајна полиција, преживела колапс царске власти прилагођавајући се новонасталим околностима и пронашла начин симбиозе с њеним црвеним наследницима, тако је и НКВД преживео крај Стаљинове тираније.“ Данашња Федерална служба безбедности није КГБ, али јесте његов наследник. И то је „начин живота који је једном заувек обликовао кремаљског господина и већину његових трупа“.

Период „дивљег и необузданог либерализма“ у Русији је завршен. Остаће упамћен као један од најгорих у руској историји, као право „време смутње“, историјско беспуће. Ширење НАТО-а ка руским границама крунисано је агресијом 19 држава на Савезну Републику Југославију 1999. Ово је, и за Запад и за Русију, био преломни догађај „у свету после 1989. „После присаједињења Крима (2014), сматра Славољуб Лекић, „појављују се обриси новог Пројекта Русија, који Кремљ исцртава великом војном и дипломатском операцијом на Блиском истоку и у Средоземљу започетом 2015.“ (С. Лекић: Размишљања о обнови идеје Трећег Рима). Запад на то одговара новим таласом русофобије, још снажније антируске пропаганде, економским и војним притиском на Русију. Недуго затим, „Кремљ износи захтев да добије место за преговарачким столом које су имали Романови (говор Владимира Путина од 1. марта 2018.)“.

МИСИОНАРСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА
Засад за могући дијалог Запада с Русијом недостају уходане процедуре и канали „тајне дипломатије“, али пре свега недостаје разумевање чињенице да постоје заједничке стратешке претње – опасности које прете, подједнако, и Западу и Русији. Западне елите и даље живе у Хладном рату, не схватајући да блоковски подељен свет, баш као ни онај утврђен 1989, више не постоји. Зато је дијалог неопходност, и у интересу САД-а, данас више него јуче, и до њега ће, пре или касније, ипак доћи. Колико времена ће западним лидерима, пре свега онима у Белој кући, бити потребно да схвате ову једноставну чињеницу?

За „реалистични приступ“ у америчкој спољној политици, посебно кад је у питању Русија, залаже се и Центар за национални интерес, кога је основао Ричард Никсон с једном основном идејом: „Никсон није желео да Центар буде још један од вашингтонских института који ће брбљати општа места, већ који ће се супротстављати увреженим идејама кад год и где год буде могао“. А такав „Центар је одувек био водећи глас у `дипломатији другог колосека`са разним земљама (укључујући и Русију), верујући да је упуштање у дијалог са неким од њих у националном интересу“.

У Америци, још од краја Хладног рата, преовладава сасвим другачији приступ: „крсташка спољна политика“, заснована на (лажним) америчким митовима, која за сада уједињује обе струје: и либералне глобалисте и неоконзервативце. „САД су се (после пада Берлинског зида) нашле саме на врху међународне пирамиде и биле су убеђене да своју безбедност могу засновати на преображају незападних народа по америчком моделу.

Два основна становишта америчке спољне политике, која доминирају у периоду после Хладног рата – неоконзервативизам и либерални интернационализам – можда нису била сагласна око дозирања употребе силе и дипломатског убеђивања, али су били уједињени у спровођењу мисионарске спољне политике“. Дијалог са Русијом заговарао је и Доналд Трамп, пре него што се приклонио утицајном неоконзервативном крилу и вратио америчку спољну политику на старе позиције. Проблем је, међутим, у томе што је „мисионарска спољна политика“ дошла до зида: америчка „ратна машина“ је у квару, а моћ империје наставља да опада, без наде да се ови процеси могу зауставити или преокренути. За разлику од деведесетих, сада постоје нове силе које ефикасно оспоравају америчку хегемонију.

Порази се отуда нижу један за другим: Авганистан, Ирак, Сирија… Никаквим триком ове поразе није могуће претворити у победе. Колико дуго ће још америчке политичке елите истрајавати у улози неприкосновеног светског хегемона, упркос реалности? А реалност је да смо ушли у нову фазу изградње мултиполарног света. Амерички „униполарни тренутак“ (Чарлс Краутхамер) био је само тренутак у историји света, који се није претворио у „америчко столеће“. Америчке елите морају да одустану од свог сна о светској доминацији, а то је, очигледно, веома болан и дуготрајан процес.

ПРЕДСТОЈЕЋИ КОЛАПС
Амерички пројекат „Новог Блиског истока“ неславно је пропао; сви планови Вашингтона о геополитичком преуређењу овог региона потонули су у живом песку Ирака и Сирије. Руска подршка влади у Дамаску је на њега ставила тачку. Слично је и са америчким покушајима у Украјини и Венецуели. У најмању руку, они не дају очекиване резултате. Треба ли Америка сада да се упушта у нове ратне авантуре, као што то захтевају „јастребови“, Пенс, Помпео и Болтон? Рат са Ираном био би самоубилачки не само по политичке елите у Вашингтону, него и по саму америчку империју, иако је то, несумњиво, интерес војно-индустријског комплекса. Зато „Ратна партија“ здушно навија за ратну опцију. За америчку „ратну машину“, рат је услов опстанка и разлог њеног постојања: „Током своје историје дуге 242 године“, подсећа бивши амерички председник Џими Картер, „Америка је свега 16 година уживала у миру“, што „америчку нацију чини најратоборнијом нацијом у светској историји“.

Рат у Авганистану је најдужи рат вођен у иностранству у целокупној историји Америке. Упркос чињеници да су Сједињене Државе у том рату претрпеле пораз, ни данас му се не назире крај. Али, све у свему, покушај Америке да према сопственом узору преуреди планету „довео је до изнурујућих ратова на Блиском истоку који су пресушили америчку благајну. Помогао је да се такмаци претворе у непријатеље. Области које су некад уживале у добробитима равнотеже снага бачене су у неред и хаос.“ У крајњем исходу: данас више не постоји никакав светски поредак. „Поредак који је превагнуо после 1989.“, после рушења Берлинског зида, данас је „разнет у парампарчад“. Томе је кумовала политика коју су водиле америчке администрације у дугом низу, почев од оба Буша и Обаме све до Трампа.

Зато је реалистични приступ данас потребнији него икад, али у САД за то време траје исцрпљујући унутрашњи рат између две, у свему идентичне, ратнохушкачке странке, или два крила једне те исте странке. „Од дима и заглушујуће буке“ коју оне стварају, примећује публициста Дмитриј Орлов, „не примећује се да се (амерички) точкови више не окрећу.“Да ли режим којим влада геронтократија, пита се Орлов, производи једино некомпетентне лидере, способне да се баве само унутрашњим интригама; лидере који за сопствене промашаје и неуспехе не престају да окривљују „спољашњег непријатеља“. И колико ће дуго они још моћи да воде такву политику? Не дуже од 2020. године, тврди Орлов, када ће САД бити толико економски осакаћене да ће почети да повлаче своје војне снаге расуте широм света, што ће бити почетак краја: истинска „смрт америчке империје“, колапс који је историчар Алфред Мекој прогнозирао за 2030. годину.

БЕЗИЗЛАЗНА СИТУАЦИЈА
Политика „новог унилатерализма“ није импресионирала „непријатеље“ – Русију, Кину или Иран, а ни дојучерашње савезнике (Турску, поједине чланице ЕУ…). Америка више није у стању да са другим разговара с позиције силе – ипак, она не престаје да то чини. Америчка политика према Ирану, укључујући и војни притисак, води САД директно у рат – да ли неко у Вашингтону заиста жели рат са Ираном и да ли Трампова администрација уопште зна шта ради?

У Вашингтону је завладала конфузија, коју добро илуструје изјава Доналда Трампа, дата усред трговинског рата са Кином и непосредно уочи посете државног секратара Мајка Помпеа Сочију: „Никада нико није био тако оштар према Русији као моја администрација, нико није овако уводио санкције против Русије, нико не говори овако о руским гасоводима… Али, надам се да ћемо нормализовати односе са Русијом. Има смисла имати добре односе са Русијом“. Помпео је у Сочи, гласи један коментар, отишао празних руку, а тако се и вратио. Тешко је поверовати да је та конфузија вешто смишљена тактика којој је циљ да Америци осигура што бољу преговарачку позицију. Америчка спољна политика према Русији и Кини (и према другим земљама) не руководи се више никаквом промишљеном стратегијом; њу диктирају промењиве околности, од случаја до случаја.

На тај начин, према речима Метера, „Вашингтон је сам себе довео у ситуацију из које више нико не види излаз“. У неспретно вођеној игри с високо постављеним циљевима Вашингтон више не може да победи, док би „свако повлачење за САД значило и њихов пораз и смањење глобалног угледа“. Може ли, уосталом, амерички углед бити нижи него што је сада?

Кина је, упркос Трамповим упозорењу, да „не треба да се свети“ и да ће, уколико то учини, „бити још горе“, одговорила увођењем нових царина на америчке производе. Трговински рат се наставља и његов крај није на видику. Да ли је Вашингтон рачунао да ће се Пекинг „уплашити“? Ако јесте, то је била погрешна рачуница. Погрешна је била и политика „изолације Русије“, коју је започела администрација председника Обаме. Русију није могуће изоловати. Њена важна последица је учвршћење руско-кинеског стратешког партнерства. Русија очигледно није „слаба регионална сила чија економија каска за италијанском“, као што је то тврдио Обама.

Да ли је радикални заокрет у америчкој спољној политици, заснованој на самообманама и инерцији, уопште могућ, или је оружани конфликт између суперсила неминовност у коју Америку и остатак света гурају моћне структуре америчке „државе националне безбедности“?

МИ СМО (БИЛИ) ИМПЕРИЈА
Мултиполарни свет је већ реалност, а борба за њега управо сада улази у нову и можда одлучујућу фазу. Америка, за сада, одбија да то прихвати. Њена спољна политика, као и њена „униполарна уобразиља“, и даље се базира на митовима: оном о америчкој хегемонији и миту о америчкој изузетности. И један и други нису само лажни, већ и опасни, посебно у савременом свету, у којем се Америка суочава са снажним и све снажнијим ограничењима.

Под Трампом, посебно са доласком Помпеа и Болтона у Белу кућу, Америка се вратила принципима унилатерализма који су обележили политику САД током мандата Џорџа Вокера Буша. Тада је Америка о свему одлучивала сама, друге државе су се, вољно или не, покоравале америчким диктатима и демонстрацијама силе. Саветник председника Карл Ров је тада могао да изјави: „Ми смо сада империја, и када делујемо ми креирамо сопствену стварност“. „Ми не преговарамо са злом“, тврдио је Дик Чејни, „ми га поражавамо“.

Та времена су данас прошлост; Америка (Запад), све је очигледније, неће „тријумфовати као земља слободе“, праћена „духом Господњим“, као што је то недавно у Минхену обећао потпредседник Мајк Пенс. То су празне речи. Заправо, „приступ Буша и Чејнија“, примећује Стивен Волф у свом чланку за Форин полиси, „довео је до низа неуспеха, али иста унилатерална ароганција и даље живи у Трамповој администрацији“. Последица те империјалне ароганције су погрешне процене и погрешне одлуке: царински ратови с Кином и дојучерашњим америчким „савезницима“, наставак притисака на Русију, укључујући и војни, на Балтику и у Црном мору, ултиматуми Северној Кореји и Ирану, санкције за државе које настављају да тргују с Ираном, нагло погоршање односа са Индијом, Турском, Јапаном, Јужном Корејом и многим другим, организовање неуспелог пуча у Венецуели, којег је крунисало „преурањено“ признање Гваида за председника…

МЕЂУНАРОДНИ ОДМЕТНИК
Сви ови потези нису дали жељене резултате; заправо, били су контрапродуктивни, довели су до неочекиваних и непредвидљивих последица за Белу кућу, претећи изолацијом самој Америци, која се претворила у „међународног одметника“ (Д. Орлов), чија влада постаје подједнако омражена и код куће и у иностранству. Зашто? На ово питање одговара Стивен М. Вулф већ у наслову свог чланка: Америка није тако моћна као што мисли. И такође: „Ера унилатерализма је завршена, а Вашингтон је последњи који то схвата“.

Вашингтон схвата касно, али можда неће схватити прекасно. Рат је, у извесном смислу, већ у току. За сада, овај рат је хибридни: пропагандни и економски. „Кина ће преживети овај рат“, опомињу кинески медији, док се у колумни коју објављује новинска агенција Синхуа и новине Комунистичке партије People’s Daily истиче да Кина „сада брани своја легитимна права и интересе“, за разлику од САД, које покрећу „похлепа и ароганција“. „Сада се прети читавој земљи и народу Кине. За нас, ово је прави народни рат“, упозорава аутор чланка.

Шта аутор тачно има у виду под синтагмом „народни рат“? Кинески председник Си Ђинпинг позива земљу на „нови Дуги марш“ и „почињање свега испочетка“. Победа неће бити лака, али Кина је добила и теже битке него што је ова: „Ми се налазимо на почетку Великог марша“, подвукао је Си, када је „Црвена армија започела свој пут“.

Ни Русија, то је сада сасвим извесно, неће капитулирати у тој исцрпљујућој игри ресурса и живаца; није то учинила ни 1812, ни 1941. Напротив, „ићи ће до краја“ ако на то буде приморана. На то је, у марту 2018, упозорио руски председник Путин, говорећи и о могућности употребе нуклеарног оружја: „Да, то би била глобална катастрофа за цео свет, али, као руски држављанин и као председник Русије, хтео бих да поставим питање: Коме треба свет без Русије?“

Шта преостаје Сједињеним Државама? Само две опције. Или рат који прети уништењем свим народима на Земљи и правим крајем човечанства, или мукотрпни преговори који ће редефинисати односе међу великим силама и успоставити нови поредак на планети.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор Нови Стандард