БОРИС МЈАЧИН: ПОЗНАЈЕМ ТАЈ ИЗРАЗ ЛИЦА…

Главна ствар у данашњим збивањима је – сачувати хладнокрвност. Остати кул до краја, као змија. Мислити, а не падати у пацифистичку хистерију или ура-патриотизам. Радоваћемо се или плакати касније, после неколико година, кад буде јасно шта смо постигли а шта жртвовали. Ево једне хладне политичке анализе.

Руси су ушли у Украјину да би решили главни проблем постсовјетског простора – очигледан раскол између простог народа и национал-западњачке елите која је дошла на власт после 1991. године. Ово је проблем и саме Русије, где престоничка интелигенција бесни и безочно лаже, и бесрамно шпекулише на руској историји и политици, само да би искамчила своје доларске плате. Ово је емпиријска чињеница. И нема у томе ничег природно лошег. Људи се сналазе, зарађују, траже финансирање за своје идеје и пројекте. To je нормално. Али кад се то претвори у бесомучну промоцију либералног тоталитаризма, па још у пакету са нацистичким идејама које ЦИА привија на груди још од 1945. године, кад то прерасте у директно непријатељство са сопственим народом – онда је то национална издаја, колаборационизам. Кијевска „елита“ је на том путу издаје стигла до лудачког ћорсокака.

Синоћ сам неколико сати намерно гледао западне канале, и свуда једно те исто: горди украјински народ бори се за своју независност од страшне империје. Разни порошенки и тимошенки смeјуље се у камеру, позирају са аутоматима из којих током репортаже испада оквир. „Елита“ подражава пудлицу, маше репом и радосно плази језик. Имам псе у кући и одлично познајем тај израз лица, то јест њушке. Један од мојих паса је баш таква улизица, тачно тако воли да ми скочи на колена и тражи да га почешем, и шта све не изводи само да би добио неки слаткиш. Апсолутно таква је физиономија код тих „порошенка“ на западним каналима. И ништа, осим презрења, та олигархија не изазива код великог украјинског народа.

Притом, не треба гајити никакве илузије – та „елита“ ће се слепо држати власти до краја. Она ће тако скакутати, и лудовати, и лагати, и застрашивати, и провоцирати, и злоупотребљавати прости народ – само да би се сачувала. За многе је то у принципу врло исплативо: одглумити понешто, а онда себе прогласити мучеником, борцем, избеглицом – па онда збрисати на запад, на корито. Уверен сам да ће бити тако.

Такође сам уверен да ће и код нас, у Русији, ова украјинска збивања довести до радикалног заокрета у односу на домаћу „интелигенцију“ и „опозицију“. И код нас је такође важно бити хладнокрван и не приређивати идиотске чистке. То ће усахнути само по себи, чим нестане финансијска подршка и кад, презрени од свог народа, борци за демократију коначно побегну на запад. А то што остане биће обични либерализам, нормалан у свакој цивилизованој земљи.

Сачувајте хладну главу. Ово је страдалничка, изнуђена мера, по нечему слична породичном конфликту, кад покушавају да смире подивљалог алкохоличара. Нема разлога да се стидимо, али ни да се нарочито радујемо. Било је неопходно поступити по савести и разуму, и дати по њушци тој пијаној олигархијској диктатури. Русија је тако и поступила.

 

(Превео Ж. Никчевић)