Ако сте јуче слушали Путина, који са осмехом каже: „мислио сам да ћемо се договорити у оквиру Минска-2“, треба да знате да је то само лукавство и ПР, игра за јавност.

Путин се свих ових осам година припремао за рат, као што се Стаљин припремао за Други светски рат од 1929. године. Путин је обнављао економију, чистио либералну опозицију, намерно искористио Сирију као полигон за тестирање, унапређујући ракетни систем. Све су то очигледни знаци припреме за рат.

Престаните да се хватате за речи. У јавности, Путин увек разрађује стандардни ПР концепт – „ми Руси смо миран народ, ми никад први не нападамо“, чему су га учили у школи КГБ-а (то је било у Брежњевљевим годинама, кад је управо таква реторика доминирала). Путин је професионални обавештајац и преговарач. Наравно, он ће се увек осмехивати и фразирати пред новинарима. Али, дођавола, не треба да будеш наивна девојка која мисли: ако ми је дечко рекао да ме воли, он ме стварно воли. Путин је од самог почетка био свестан да споразуми из Минска неће бити спроведени.

Људи који инсистирају на „Па Путин је за мир, он је то сам рекао“, генерално, спадају у две врсте. Или су то хистерични комунисти или „прогресивни националисти“ који никако не могу да смисле где да уложе своју претерану страст. Живе искључиво од помпе и јефтиног политиканства, тврдоглаво тражећи потврду концепта „Путин је све упропастио“. То су људи који непрестано јурцају и губе се у идеолошким трагањима. А јурцају зато што немају вере у Русију. Траже да нечим нахране свог унутрашњег западњака, који им говори да је Русија лоша, да је све изгубила, да нас је Меркелова преварила, а ми смо тупи, глупи, слаби. И то је веома тужно. То говори да уместо здравог и хладног разума, руским друштвом и даље доминира идеолошка пустош деведесетих.

Престаните да будете деца деведесетих. Престаните да увек и свуда тражите понижење и пораз. Није проблем у Путину који је нешто упропастио и одрекао се неких борбених положаја, већ у томе што не можете да превазиђете свој комплекс националног понижења из 90-их. Ви живите са овим комплексом, молите му се и храните се њиме. Свуда и у свему тражите националну катастрофу и смак света. То је ваша омиљена забава – да кљукате своју катастрофу. Пробудио се рано ујутру, укључио интернет и почео да се кљука!

И знате ли ко још ово ради? Тако је, Украјинци. Они директно дишу овим осећајем. Свуда покушавају да нахране своје понижење. Хране га причама како нису као Русија. Измишљају свакаква срања о својој историји. Убијају људе само да би нахранили ово чудовиште. Јер то су осиромашени и разочарани губитници из деведесетих, који су у свом развоју јасно заостали за Русијом. Русија је отишла далеко напред и вратила се на светску сцену, у ТОП-3, рецимо, али Украјина нигде није мрднула. Остала је где је била, у дупету света, са свим њеним мајданима, олигарсима и проституткама.

Ето о чему се ради у овом рату. Ето између кога се ту ратује. Не између Русије и Украјине, већ између ових двадесетих и оних деведесетих. И док год се ви борите „чамећи у својим ситним катастрофама“, како је певао Владимир Семенович, у овом рату неће бити победе, већ само вечног кукања и тражења издаје у Путиновим речима. Јер све што Путин каже – то су типични дипломатски трикови, које и треба да изводи човек на његовом месту, а не никаква национална идеја коју тражите од 1990-их и не можете да је нађете. Јер национална идеја не постоји. Постоји Русија, твоја земља, домовина. А ако не верујете у то, ако сумњате, ако мислите да је Русија „буржоаска“ и некако „не таква“, да је крива, коса, хрома, ви сте просто човек који никако не може да нахрани свог монструма. Ви сте несрећни. И увек ћете бити несрећни.

(Телеграм канал Б. Мјачина; превео Ж. Никчевић)