Борис Мјачин: ЛАЖИ О ПАКТУ МОЛОТОВ-РИБЕНТРОП

Фото: Wikipedia

Пакт Молотов-Рибентроп је главна оптужба против Русије. Као: овим пактом је покренут Други светски рат. То је типична западна политичка глупост, кад се једна чињеница извлачи из историје, па се онда све остало објашњава том чињеницом. Најпре, није јасно зашто се почетак Другог светског рата начелно датира на 1. септембар 1939. године. А зашто не 29. септембар 1938. године, кад су Чемберлен, Даладје, Хитлер и Мусолини потписали Минхенски „договор“? Зашто не 14. март 1939, кад је Чешка признала Хитлеров „протекторат“? Зашто не 13. март 1938. кад су Аустријанци дочекали немачке тенкове заставама са кукастим крстом?! Зашто не инцидент на мосту Лугоу 7. јула 1937, одакле је настављен кинеско-јапански рат у пуном обиму? Зашто не инцидент у Мукдену од 18. септембра 1931? У честитки Народног комесара одбране СССР-а од 1. маја 1939. директно се наводи да су „фашистички агресори покренули други империјалистички рат“. Шта се дешава, Клим Ворошилов зна за постојање Другог светског рата 4 месеца пре његовог почетка?! Да ли је он придошлица из будућности? Укратко, све су то просте конвенције: „Први светски рат“, „Други“, „јапанско-кинески“, „руско-јапански“ итд. Све је то један велики, педесетогодишњи рат, који се водио са прекидима од лета 1894. до јесени 1945. године.

Пакт Молотов-Рибентроп није почетак рата, већ управо супротно, примирје у прокси рату који комунисти и фашисти воде од јула 1936. на шпанским пољима. Стаљин је, да подсетим, подржавао људима и војном опремом републиканце, чија је главна база била Каталонија, која сад тежи независности, а Хитлер и Мусолини су подржавали окорелог монархисту генерала Франка (овај сукоб још тиња у симболичној форми опозиције ФК Реал [тј. „Краљевски клуб] Мадрид и ФК Барселона). До пролећа 1939. овај рат је завршен победом франкиста и није било јасно зашто се и даље звецка празним речима о страшном фашизму или ништа мање страшном комунизму. То је природна амортизација. Резултат ове амортизације био је пакт Молотов-Рибентроп.

Тајни протоколи пакта Молотов-Рибентроп само су декларација о признавању историјских сфера утицаја. Немачка признаје Совјетски Савез као наследника царске Русије и углавном одбија услове Брест-Литовског мира, који су бољшевици већ поништили новембра 1918. године. СССР признаје националне интересе Немачке. Све врло разумно. То јест, говоримо о потврђивању статуса кво приближно 1914. године. По чему се то разликује, на пример, од Тордесиљског уговора 1494. године, кад су Шпанија и Португал поделиле свет „папским меридијаном“, португалске каравеле запловиле у Индију око Рта добре наде, а шпанске напротив, на запад? Или од Тилзитског уговора у лето 1807. године, кад су Наполеон и Александар I одлучили да је било доста убијања, да је боље да пију вино и сликају се за успомену? Ничим се не разликује.

Наравно, у Москви су схватили да Хитлер спрема напад на Пољску и томе су се само радовали. А зашто би Совјетски Савез волео ову бедну лимитроф државу, која је уништила 60.000 црвеноармејаца у концентрационим логорима?! Слушајући либерале, ми смо обавезни да се директно молимо за ове расисте, који вековима Украјинце и Белорусе нису сматрали народом, да не говоримо о смутном времену, корпусу Поњатовског, кијевском походу Болеслава I 1018. и другим пољским гадостима којима је пренатрпана руска историја.

Пољска је била подељена 1939, као и 1772, и 1793, и 1795, и 1815, јер је ова држава одавно неодржива. Она је способна само да измишља лепе бајке о сопственом „слободарству“, али је потпуно неспособна да брани себе. На Западу Пољску увек тако ревносно бране само зато што је она традиционална одскочна даска за напад на Русију, а то и сами Пољаци добро знају и користе као начин да извлаче кредите од западних банака под изговором борбе са наводном руском, совјетском или Путиновом претњом. Пољаци ништа друго не умеју.

Дакле, СССР се 1939. руководио врло прагматичним националним, а не апстрактним међународним разматрањима. Совјетска Русија је по пакту Молотов-Рибентроп једноставно преузела своје, захваљујући снази свог историјског наслеђа. Ко ово не разуме, не разуме уопште ништа у историји. Такав човек је једноставно будала која у глави нема ништа осим кадетских клишеа о „легалности“ и „међународном праву“. Ви можете, наравно, „давати правне оцене“ и на све начине се претварати да сте Петражицки, само што ви ипак нисте Петражицки, већ глупан који не разликује Realpolitik од јуриспруденције.

 

(Телеграм канал Б. Мјачина; превео Ж. Никчевић)