БОРИС ЈОВАНОВИЋ: Свануло је
фото: З. Шапоњић
Кад је мрак, вријеме као да не пролази…
Онима будним у мраку…
Онима који не спавају мртвим сном…
Онима који ишчекују зору и осјећају свјетло, а виде мрак…
Онима који се умивају лијепим сном о лијепом свитању које никако да сване…
Њима је сваки минут мрака дуг као година…
Јер, они не живе у мраку, они живе у нади да ће мрак можда некада постати бивши…
Јер, какав је то живот у мраку и чему тај мрачни живот, ако у њему не постоји макар зрнце свјетла које се одупире…
Колико ли је трајао мрак борцима против мрака, ако је тридесет година прошло откада су мрачњаци утрнули жижак, откада су угасили свјетло…
Тридесет година је превише и господарима мрака, па како да не буде страшно онима које су држали у мраку, онима који су се рвали са мраком…
И онда је свануло…
Затреперила је искра свјетлости тамо гдје је све било угашено осим исконске жеље да сване…
А и фитиљ жеље је догорјевао…
И нада у свитање је смалаксала у мраку…
И када је слутња још већег мрака била неподношљива, свануло је…
Предзорна мрклина је најмрачнија…
А било је готово извјесно да ће се прослављати још један мрак…
Да ће нам још једном господари мрака обећати свјетлу перспективу…
Да ће наново мрачњаци говорити о свјетлим традицијама и о блиставој будућности…
Сада, када се завршило, тек сада, увјерени смо да би нас још један мрачни карневал коначно дотукао…
Као људе. Као грађане. Као оне који су свуда видјели мрак, а препознавали га ужаснути и у себи…
Као оне који су почесто били мрачни као мрак који их је давио…
Јер како не бити смрачен у мраку који траје дуже него што се може појмити, што се може домаштати међу онима који не знају шта је мрак…
И кад је плима мрака нарасла и потопила преостала свјетла, свануло је…
Како то бива у опробаним драмама у којима ништа није извјесно сем неизвјесности…
Неизвјесно је, али није мрачно…
Неизвјесност се лакше подноси од мрака…
Мрак понижава, неизвјесност исцрпљује…
Боља је и исцрпљујућа неизвјесност од најтањег мрака…
А овај тридесетогодишњи мрак само понекад је био тмушав, углавном је био мркли ужасавајући мрак…
Чак и онима који су све што треба да виде, видјели у мраку…
Чак и онима који су све што су радили, радили у мраку…
Чак и онима који су отимали у мраку мислећи да се лоповлук не види…
Чак и онима који су жмурили у мраку, плашећи се да не виде сопствену сијенку…
Чак и онима којима је мрак дао све…
И њима је ваљда додијало…
Јер, схватили су да је то све заправо – мрак…
Или ће схватити… Или неће… А и ако неће, нека их, нека остану у мраку…
Свануло је.
Свануло је свима који желе да сване. Свима којима је дозлогрдио мрак, свима који су у мраку сачували извиискру.
А таквих има. Много више него што се у мраку причинило.
Више од поданика мрака…
И нека буде свјетла гора, братска гора, српска и црногорска гора, бошњачка гора, Дританова гора! Дична гора свима који нијесу слуге мрака…
Пространа човјеку, сигурна грађанину, одана онима који су је стварали и гостопримна свима који јој долазе…
Нека буде држава промјена, да не би била држава подјела…
Можда нас опет поклопи мрак.
И кад нам се учини страшан, знаћемо да није вјечан и да је једина вјечност борба против мрака…
