БОРИС БРАЈОВИЋ: ВЕЛИЧКИ МУК

Пред нама се налази књига свједока али и свједочећа књига. О времену у коме се могло вјеровати у све осим у оно у шта се једино може вјеровати, о времену у коме се памтило не оно што је било већ оно што ће изаћи као директива будућности, али и времену у коме се лако и брзо заборављало оно што није могло и смјело се заборавити.  

Главни наратив такве историје је да друштво по­штеди ”мучне” борбе са истином и прошлошћу. И у том смислу заборав је постао најважнији механизам изградње социјалног и временског хоризонта новог друштва у коме је мук постао једино што је остало од прошлости.

Велики мук о Велици је дио оне праисконске борбе у којој је истинским свједоцима остављен простор смрти и заборава а лажним свједоцима простор и вријеме живота. Велика послије седамдесет година је свједочанство пострадалих мученика који су попут светог Игњатија Антиохијског вапијући говорили живима: ”Опростите ми, браћо, немојте ме спријечити да живим, немојте жељети да умрем…”. Ако је живих и мртви живе. А живи постоје само ако памте, ако изграде памћење које ствара заједницу, ако развију културу сјећања као комеморативни идентитет. И зато су свједоци, ако су истински и прави, хероји отпора сваком забораву. Свједоци су они који нас спасавају својим свједочењем од нестанка и тумора заборава.

Један од таквих је и писац овог алманаха живих и мртвих величких мученика Бранко М. Пауновић. ”Сачувај и памти” је први канон заповјести, према којем се по том израелитском императиву, oдносио и он као свједок који говори и свједочи. А не свједочи се само ријечима већ цијелим бићем једнога човјека који се нашао пред ужасном тајном зла у којем су нестали не само живи већ и мртви.

Седамдесет година је прошло од када су 28 јула 1944 последњи пут проговорили Велички мученици, али исто толико времена је прошло од када су требали да наставе да говоре у њихово име и за њих потомци, братственици и племеници. А нијесу, или само су ријетки а међу њима и Бранко М. Пауновић, успјели да посвједоче у име оних који су тог јулског дана дочекали хљебом и сољу своје убиоце и крвнике. И у том ишчашеном времену су нестале цијеле генерације оних који су видјели и памтили страдање својих најближих тог љетњег јутра 1944 године.

Ослобођени од сваког људског, националног и вјерског лика и имена, страдали су смјештени у историји, а тамо гдје нема сјећања и памћења прошлости настањује се историја. Празна и хладна историја не ствара живот већ га само трује док у њему нестане сваки дамар и скопост.

У једном од многих потресних свједочења преживјелих, Љубомира Живаљевића, које се нашло у овој књизи, а коме су тог дана родитељи и ближњи побијени, читам као да присуствујем: ”Уђох у кућу. У лијевом углу, покрај шпорета гомила угљенисаних костију. Наши нијесу ништа дирали док ја не дођем. Чак, ни парче нагорјеле сукње и гуменог опанка моје покојне мајке. Да…То је моја Мама… ово неколико тужних, нагорјелих остатака…плачем, али ми се чини, сад као старом човјеку, да ме је тога дана миловала мајчина рука и молила да не плачем. Као да ми је говорила: ”Ти си сад одрастао, ја ти више нијесам потребна, брини о себи и о овима што су остали”, И сада гледам те мученичке кости а душа ми изнова трепери а туга срце осваја”. Велика Величка мајка. Мајка. Незаборав и родница свијета. И не би ниједна Мајка заборавила ни сузу свог дјетета а камоли убојне ране своје утробе и да су којим чудом преживјеле величке Мајке јулски злочин не би дале да се невине жртве њихових покланих икад забораве, да се њихови гробови достојно не обиљеже, не би дале да се скарадни споменици над празним ракама са идеолошким обиљежјима праве без имена и помена. Не би дале Мајке, као што и нијесу преживјеле кћери и сестре престале да тужбалицама наричу ране непреболне, када су и лелекачи и памтише замукли и предали времену муку неиспричану, а вријеме забораву.

Ко зна данас за Велику и за причу о јулском јутру 1944 у Велици, Горњој Ржаници и околним селима? Ко зна лише родбине и Величана и ријетких у Црној Гори о злочину који се не да ни замислити и којем нема премца у Европи по бестијалности злочина?

Гдје је Велика уписана у топографским мапама зла Европе, у силним историографским радовима послијератне публицистике, у есејистичким радовима, у школским уџбеницима, у зборницима и конгресима? Нигдје или ријетко гдје. Тек покоји редак у историјским одредницама и ријетким публикацијама прегаоца и роду оданих ствараоца. Како се могла Величка прича прећутати и заборавити, кад забораву невине жртве нијесу предале ни биљке и животиње.

Прича Дара Живаљевић, за сестру своју Пољку од 21 године која је тражећи спас послије мучења и силовања скочила кроз прозор : ту гдје је ”Пољка пала и ту више трава није расла. Волови су заодили то мјесто. Тако дуго и дуго није било траве, ђе је погинула”. Кад мученичка крв падне на меку земљу и она се межура и памти, не расте травка него своје увојке обрне ка утроби земље да направи постељу тресетну мртвима.

Али преживјели и живи оставили су један стравичан и мучан призор без сјећања свих ових седамдесет година, који је само појачао ужас злочина и прекинуо још једном живот већ мртвих предака.

Ако није ниједна пушка онога дана опалила у одбрану оних који су остали да бране оне који су њих требали бранити, зашто није опушчанила касније ниједна савјест, да пружи отпор сјећањем, да не преда времену и забораву имена и жртве својих ближњих. Прошлост се мора отети од контаминације времена, њом се мора овладати а то је могуће само сјећањем и памћењем, уношењем и преношењем смисла јер само тако се може изградити идентитет једне заједнице.

Сјећај се умјесто Заборави је једини облик комеморативног сјећање које као анамнетички модел ”ствара заједништво” у којем је могуће укључити не само сјећање на мртве већ и саме мртве у токове садашњости. А то не значи ништа друго, а што и ова књига ”мудрог писара” Бранка М. Пауновића у свим опсежни увидима наглашава, да је потребно развити ”културу памћења” са свим мнемотехника које ће успоставити недостајући континуитет а тиме и идентитет како живих тако и мртвих.

Зато није довољно сакраментално и литургијско памћење, које је изградило храм св. Кирика и Јулите у Велици, није довољна ни књига потребни смо и ми. Ми који ћемо бити водичи у разумјевајућем тумачењу оних који неће схватити шта је то што се десило тако давно и зашто је то важно не само за данашњицу већ за сутрашњицу . Тако једино можемо разумијети и другога и његове погроме и жртве, изаћи из паралактичне затворености и самодовољности, створити смислену заједницу у којој је мислити-на-другог највиши императив постојања.

ИН4С-Портал