БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ: ШТА НАМ ЈЕ ЧИНИТИ

                                 

Срдачна посвета Ивану Миладиновићу

             

ИСТОРИОГРАФИЈА НИЈЕ ПУКИ СУБЈЕКТИВИЗАМ

Историчар Ричард Еванс је, у својој књизи „У одбрану историје“, устао против постмодернистичког конструктивизма, ставивши до знања да је историјску истину могуће спознати, макар и несавршено, озбиљним изучавањем извора, који нису пуки текстови што их свако тумачи по својој вољи. Јасно се морају разликовати примарни и секундарни извори, то јест документи и, рецимо, мемоари, који су блиски књижевности. Треба се, сматра Еванс, вратити и историјским синтезама, јер смо у доба комадања знања добили много ситних истина, а више не сагледавамо целину прошлих збивања. Мноштвеност „истина“, коју заговарају постмодернисти, води ка ирационализму и кривотворењу прошлих догађаја, чиме се отвара широко поље за идеолошке манипулације прошлошћу.        Ипак, историчари попут Еванса не поричу мултиперспективност историјског увида. Свако има право на своје схватање прошлих догађаја, Уосталом, то је знао и „руски Ниче“ (за разлику од Ничеа, искрен хришћанин, који је умро као монах Климент ), Константин Леонтјев, који, у својој студији „Византизам и Словенство“, тврди:“И школа, и стихови и мноштво чланака и романа научили су нас све да од раног детињства с дрхтајем усхићења читамо о Маратону, Саламини и Платеји и да, свим срцем саосећајући са својим јелинским републиканцима, гледамо на Персијанце скоро с мржњом и презиром. Сећам се како сам случајно прочитао (и то код кога? – код Херцена!) о томе да су персијски племићи сами скакали у море да би олакшали лађу и спасли Ксеркса, да су, један по један, долазили цару и клањали му се, пре но што скоче с палубе… Сећам се, кад сам то прочитао, да сам се замислио и рекао себи: Херцен то с правом зове персијским Термопилима. То је страшније и много величанственије од Термопила! То доказује силу идеје, силу уверења већу него код Леонидиних сабораца, јер је лакше положити свој живот у жару битке, него промишљено и хладнокрвно, без икакве принуде, одлучити се на самоубиство због религиозно-државних циљева! Од тог часа, сећам се, почео сам да Персију гледам другачије од начина на који ме је учила поезија, школа и већина историјских списа“.

Зато имамо право на своју историју.

 

ОБЈЕКТИВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ И СРОБОФОБНА ТУМАЧЕЊА

 

Рат у Босни и Херцеговини, страшан као и сваки рат, однео је око 91.000 људи, од којих je 31.000 Срба. То је чињеница.

Међутим, постоје и србофобне интерпретације.

Година 1992. донела је вест да су Срби у Босни и Херцеговини силовали 20.000 муслиманки. О томе је писала новинарка CNN-a Кристијан Аманпур. Никад се, упркос утврђеним чињеницама, није извинила. Затим је Тилман Зилх у предговору за зборник радова под насловом „Етничко чишћење – геноцид за Велику Србију“, написао да je број босанских жртава премашио бројку од 200.000, а да су многе жртве пре убијања силоване у сточним вагонима. A у телевизијском интервјуу јануара 1994. године Џон Берн je тврдио да je 300 хиљада босанских муслимана убијено, да их je можда 900 хиљада рањено и да стотине умиру сваког дана. Да, сваког дана!

Стивен Вајт је, опет августа 1992. године на светском сервису Би-Би-Сија, објавио: „Снајперисти српских паравојних формација добијају по 300 фунти за свако дете које убију. Намерно циљају у децу, због новца и због тога што je децу лакше убити… Овако je убијено 400 деце, a 1.110 je рањено.“ Ту је била и лаж Џејми Шеја, портпарола Атлантског пакта, да су „српске снаге безбедности на Косову заробиле 300 етничких албанских дечака које користе као ’банку крви’ за своје повређене војнике.“ За то време, Србима, баш Србима, су вадили органе и продавали их на Западу.

Новинарима – ширитељима лажи су се придружили писци лажних историја.

 

ИСТОРИЧАРИ У СЛУЖБИ ЛАЖИ

 

Пропагандистички западни историчари су, по Слободану Антонићу, Србе као геноцидне оптуживали за све и свашта, па чак и зато што су, уочи распада СФРЈ, сахрањивали своје несахрањене сународнике, жртве Другог светског рата у НДХ:“Тако je Вероника Наум-Грапе изјавила да je „верске церемоније поновног сахрањивања мртвих (стара антрополошка тема) српских страдалника, жртава геноцида из прошлости, чијим je мртвим телима обележена српска земља, навелико преносила Телевизија Београд, на којој се махало костима тих мученика“. У овом исказу кључна je синтагма „поновно сахрањивање“. Како je овде реч о сахрани жртава које су биле бачене у јаме, испада да je то бацање живих и мртвих Срба у раке и урвине било у исти мах и њихово сахрањивање, те да су потоњи Срби 1987. године уприличили њихово поновно сахрањивање само да би показали где су границе српских земаља.“

Одри Хефанд Бадинг у својој дисертацији „Српски интелектуалци и српско питање од 1960. до 1990. године“ тврдила је да је „геноцид“ који су Срби спровели наставак главног тога српске историје, због чега је била позвана да сведочи у антисрпском Хагу. Против Срба, наравно.

Квазинаучник Николас Милер је оптужио српске интелектуалце да су криви јер су напустили југословенску идеју:„Србијански интелектуалци су се одмакли од подршке Титовом режиму који је осигуравао српску безбедност у овој Југославији, од подршке стварању јединствене културе и наднационалног идентитета који би коначно обесмислио републичке границе у националном смислу.“

Хрвати, Словенци, Арбанаси нису имали сепаратистичке интелектуалце. Само Срби, наравно.

Негативан став према Србима на Западу утицао је скоро на све западне истраживаче. Они су кренули да српску историју претумачују, у име НАТО интервенционизма на Балкану, као пут ка Милошевићевој „геноцидној политици“ и Великој Србији, што се сасвим уклапало у тезу постмодерниста да је историографија само подручје борбе за моћ. Књиге и текстови су ту да одбране право моћнијег, маскираног у „демократију и људска права“. Might is right.

 

НАШ ПОГЛЕД НА НАШУ ИСТОРИЈУ

Зато нам је дужност да понудимо нашу, али на чињеницама засновану, историјску причу, која би се, како рече Милош Црњански, а понови Мило Ломпар, могла звати „српским становиштем“. Догађаје чија фактичност није спорна треба ставити под рефлекторско осветљење чињеничне пуноте, и омогућити свима који то желе да се ослободе једностраних наратива који нас прате од титоистичког доба „историографије под надзором“ до другосрбијанске, крајње интересне, „хашке“ верзије балканских догађаја.

Све кључне теме којима су се србофоби служили да би облатили српски народ треба подвргнути преиспитивању, чак и оне из старије прошлости. Тако су творци бошњачке нације, наслањајући се на пропаганду Бенјамина Калаја и аустроугарских окупатора, заснивали свој „аутохтонизам“ на миту о богумилима и „Цркви босанској“, мада је јасно да су у Босни и Херцеговини, осим нешто римокатолика, у Средњем веку живели православни Срби, за чијег епископа патријарх цариградски Генадије Схоларије у 15. веку синајским калуђерима пише: „Православан је јер је Србин“.

Историја српских ослободилачких покрета и устанака, закључно са Карађорђевим и Милошевим, показује да Срби никад нису имали освајачке, него само и једино ослободилачке намере.

Судбина Старе Србије, која је, у Средњем веку, била скоро стопостостно српска ( зато је средиште Цркве, из Жиче близу мађарске границе, премештено у Пећ),  може да се прати од сеоба 17. и 18. века, преко страдалништва у 19. столећу, у доба распада Османске царевине праћеног исламизацијом Срба и зулумом Арбанаса, све до краја прошлог и почетка овог века. Рушење храмова и олтара, вапај пећких Срба у доба Источне кризе да се надају „само на Бога и Русију“, побуне арбанашких сепаратиста шездесетих и осамдесетих година Титославије – за све мора бити места у нашим будним будућим читањима.

 

ВЕЛИКЕ СИЛЕ И НАСИЉЕ НАД СРБИМА

 

Догађаји везани за аустроугарски поход против Срба, окупацију Босне и Херцеговине, рад Беча на стварању јединствене албанске нације и кроатизацији Срба римокатоличке вере такође нису заобиђени, као и цео комплекс питања везаних за наметање кривице Србима за почетак Првог светског рата. Германски империјализам и „продор на Исток“, Хитлерове речи Нојбахеру да „народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав“, отпор 27. марта 1941. и 1941-1945. снажно одјекују у нама. Не сме се заборавити ни опака улога англоамеричке политике ( пре свега став Велике Битаније да су Срби „мали Руси“), и све што из тога проистиче, од уверености Ситона Вотсона да Хрвати треба да имају водећу „цивилизаторску“ улогу у заједничкој држави до Черчилове подршке Брозовој политици кроћења Срба, као и касније улоге Лондона и Вашингтона у свим антисрпским подухватима на постјугословенском простору.

 

ЈУГОСЛОВЕНСКО ИСКУСТВО УТОПИЈЕ

 

Морамо посветити пажњу трагичном искуству Југославије, која је настала након Пирове победе Краљевине Србије 1918. Криза СХС, пуцњи у Скупштини 1928, лични режим краља Александра и атентат на њега, србоцид који је спроведен у Другом светском рату ( Немци и њихови савезници, попут Хрвата, Мађара, Бугара, Арбанаса, итд. ) доводе до, од Совјетског Савеза и англосакосног Запада одобреног, настанака Титове Југославије.

Друго заседање АВНОЈа у Јајцу нуди, под будним оком Броза и Кардеља, федерализацију Југославије по совјетском моделу ( да би се избегла „српска хегемонија“ ).

Затим се све претвара у комунистичку диктатуру која се обрачунава са „класним непријатељем“ ( пре свега, српским сељаштвом и грађанском елитом ), да би, после сукоба Тита и Стаљина, прешла у „кока – кола социјализам“, уз подршку Вашингтона коме је „несврстана“ Титотопија потребна ради, између осталог, заустављања окретања земаља у развоју према Источном блоку.

Зато су били опроштени тешки злочини Брозовог режима, од послератног убијања без суда и пресуде до Голог отока: бивши Стаљинов штићеник је од Запада изабран као битан пион ( маскиран у маршала ) у игри на ономе што је Збигњев Бжежински звао „великом шаховском таблом“.

 

МАСПОКОВШТИНА И РАЗЊЕГОШЕЊЕ

 

У тој и таквој Југославији, истина о србоциду се прикрива ( пред очима нам увек мора бити чињеничност крвопролића у НДХ, од логорског пакла Јасеновца до убијања преко 70 хиљада српске деце само зато што су српска ), а предратна сарадња усташа и комуниста добија нове облике у борби за чисти „хрватски језик“ и маспоковску независност од „београдског централизма“.

Титов друг Крлежа ведри и облачи у југословенској лексикографији, а србијански комунисти се доказују идентификацијом са агресором и прогоном „великосрпског национализма“ ( Танасије Младеновић искрено признаје:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ“ ). За то време, рађају се нове нације, попут црногорске, која, у доба НАТО постмодерне, постаје србофобно монтенегринство. Зато увек има места за реалистично представљање србијанско – црногорских односа, које подразумева клечање краља Александра, Николиног унука, пред Његошевом величином на Ловћену, које се, у доба брозоморе, симболички да осликати разградњом Његошеве капеле управо на том истом Ловћену. Уз Мештровићев маузолеј, тамницу за владику Рада, наравно.

 

ЛИЧНОСТ И ИСТОРИЈА

 

Не сме се заобићи ни дејство личности у историји и историографији: ту су и Доситеј и Вук Караџић и Филип Вишњић, и Илија Гарашанин и Никола Пашић, и Јован Цвијић и Милорад Екмечић, и толики други достојни нових тумачења и приступа.

Наши су и хероји борбе против тоталитаризма, попут Борислава Пекића, оснивача Савеза демократске омладине Југославије и Михаила Ђурића, разобличитеља србофобног Устава из 1974, који су робијали за своје идеје. Српски интелектуалци су познати по устанку за слободну реч и право на став у доба брозоморе. Њихове личности и дела не заборавити никако!

Траба разобличити и лаж о Меморандуму САНУ као шовинистичком документу који покреће распад СФРЈ, а описати и борбу освешћених  за равноправност Србије којој су, као окови, наметнуте „аутономне покрајине“.

Наравно, час је да на основу докумената и озбиљних анализа, поново сагледавамо распад СФРЈ, улогу Ватикана и Немачке у том процесу, западно прекрајање живог ткива нашег народа… Не заборавља се ни значај Цркве у борби за српски идентитет, као ни данашње стварање фанариотског НАТО православља, које руши канонску Цркву на Украјини и прети разједњивању српског црквеног простора, на коме већ делују монтенегрински и други „аутокефалисти“…

 

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ОТПОР

 

У доба када канцерогени глобализам разара последње остатке хуманистичког образовања, стигли смо на прве линије фронта „у рату овом који сећање брише“ (Миодраг Павловић). Методе су, како вели савремени италијански философ Дијего Фузаро, различите; на програму је „уклањање културе, корпоративизација школа, програмирана идиотизација ученика трансформисаних у ’потрошаче образовања’, укидање наставног процеса“. НАТО глобализам мора одстранити сваку могућност појаве мислећег човека. Зато је сасвим разумљив позив овог филозофа свима који су за то способни да се успротиве „тако што ће подучавањем вредности класика и историје, уметности и филозофије, критичком мишљењу, омогућити снажно супротстављање економском кретенизму и програмираном идиотизму, ма где они били доминантни“.

И ми се боримо, и не посустајемо. Па како Бог да.

Овај текст је, са наведених разлога, посвећен Ивану Миладиновићу, човеку који својим књига и текстовима, припада култури отпора и онога што је Станислав Винавер звао „паметним србовањем“.