А за то време покрајински премијер Баварске Маркус Зедер месечно троши 15 хиљада евра пореских обвезника на сликање за Инстаграм*; министарка спољних послова Аналена Бербок – 7.500 евра за услуге стилисткиње, да је улепша. Таблоид „Билд“ објавио је и фотографију дотичне Клод Фромен у пратњи госпође министарке приликом званичне посете Индији, можда је хтела да их шармира да би направили онај њен чувени заокрет од 360 степени. А можда је и нешто више пажње требало да посвети математици и општем образовању уместо улепшавању.
Рачун без крчмара
И тако, док село гори, баба се чешља а министри и покрајински премијери слике своје љубе, у кудикамо озбиљнијем тону вицеканцелар Немачке и министар њене економије Роберт Хабек упозорава да држава мора да субвенционише цену енергената за велике компаније, или ризикује да их изгуби. „Питање је“, каже драматично, не и нетачно, „да ли (им) позајмљујемо новац, или више немамо индустрију. Немамо још много времена, иначе ће компаније рећи: Улагаћемо, али више не у Немачку“.
Хабекова рачуница, наравно, представља скупоцени еквивалент рачуну без крчмара, јер подразумева ново штампање новца да би онда тај новац могао да буде позајмљен индустрији. Проблем се састоји у томе што је досадашње штампање новца (без покрића) већ изазвало инфлацију а, као последицу борбе против инфлације, и поскупљење позајмица. Што немачкој индустрији, као и свима другима, представља додатни проблем – пад потражње за кредитима у еврозони јер су скупи, када је о привреди реч, највећи је у последњих 20 година, што слути на драстично успоравање економске активности и продубљену кризу која ће из тога проистећи.
Но, када је о рачунању реч, Хабек није много компетентнији од своје партијске колегинице из Зелених Аналене Бербок – филозоф по образовању, а по професији, пре него што је однекуд постао задужен за немачку економију, писац прича за децу. Иронија ове ситуације, свакако непланирана, и те како је адекватна…
Појас рђе на Рајни
Портал „Политико“ због свега овога опомиње да су неке од највећих немачких компанија већ „почеле да се измештају ван Немачке, изазивајући страх од деиндустријализације“. „Појас рђе на Рајни“, предвиђа „Политико“ у кудикамо катастрофичном тону, повлачећи паралелу са истоименим феноменом затворених фабрика у неколицини деиндустријализованих и економски депресивних америчких држава попут Охаја и Пенсилваније.
У том смислу је изразито речит пример хемијског гиганта и поноса немачке индустрије, компаније БАСФ. Док у Кини подиже најмодернији комплекс у инвестицији вредној 10 милијарди евра, истовремено у свом немачком седишту у Лудвигсхафену објављује затварање фабрике ђубрива које ће однети око 2.600 радних места.
Образложење: профитабилност више ни близу није онаква каква је била – компанија је на тлу Немачке само у прошлој години забележила губитак од 130 милиона ера – а „оваква слабост“, констатује „Политико“, „сад обузима читаву немачку економију, која је у првом кварталу склизнула у рецесију а низ истраживања показује да су и компаније и потрошачи дубоко скептични око будућности. Те бриге су и те како основане. Наједном, савршена олуја надвија се над некадашњом европском силом, најављујући да рецесија није само ’техничка’, као што се политичари надају, него весник фундаменталног заокрета економске среће који прети да затресе читаву Европу“.
Чекајући зелено чудо
Па се у том контексту „токсичног коктела високих трошкова енергије, недостатка радне снаге и прекомерне регулативе“ напомиње и да се гиганти попут „Фолксвагена“ и „Сименса“, као и огроман број не толико познатих и мањих компанија „суочавају са грубим буђењем“ те да уточиште почињу да траже у Азији и Северној Америци.
„Осим неочекиваног преокрета, тешко је избећи закључак да Немачка иде према много дубљем економског опадању“, пише даље „Политико“ и указује да „извештаји с фронта само постају све гори“ – незапосленост је за 200.000 порасла у јуну, „месецу у коме у нормалним околностима компаније додају нова радна места“, „нове поруџбине у машинским компанијама, које су индикатор здравља немачке економије, падају попут камена, само у мају за 10 одсто, што је осми узастопни пад, а слична слабост је очигледна широм немачке економије, од градње до хемијског сектора“, број страних инвестиција опада већ пету годину заредом, све у свему, опомињу из Асоцијације малих и средњих предузећа, „понекад се говори о пузећој деиндустријализацији – па, она више није само пузећа“.
Немачкој, признаће и надлежни министар Хабек, предстоји „пет тешких година“ зелене индустријске транзиције с фосилних горива на зелену енергију, међутим, „док се зелено чудо не догоди, наш просперитет ће нестати“, забринут је баварски премијер Зедер – онај што се слика за Инстаграм* за 15.000 евра месечно – а „Политико“ на истом трагу поставља питање „која велика нова ствар ће заменити традиционалну немачку индустрију која је у опадању“. Одговор: „У овом тренутку, ничега нема ни на видику“.
Како се Немачка нашла у оваквој ситуацији? Могу ли алармантни трендови да се преокрену, или је пак само реч о медијском сензационализму? И шта ће ситуација у Немачкој значити за остатак Европе, укључујући и Србију?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили аналитичар Бранко Павловић и професор међународне економије Мирослав Јовановић.
