БОКАН: У пацовском времену невјеровања и себичности, на изненађење наших непријатеља, пробудила се мојковачка, јуначка Црна Гора!

Подиже се последња одбрана светосавске и световасилијевске припадности српског народа Божијим заповестима и православним Заветима.

Оно што је била сама суштина живота црногорских и херцеговачких Срба током свих оних мученичких и славних векова борбе против Турака и потурица, сада се поново рађа и буди – упркос свему!

У ери одлазака (из свих српских земаља) „трбухом за кругом“, у епохи гладијаторске (пацовске) борбе свих са свима, у временима неверовања и личне себичности, догађа се оно најнеочекиваније од најнеочекиваније: буђење витешког и јуначког духа непристајања на губљење националне части и кукавичку предају наслеђених хришћанских светиња.

Земља којом су (као једини овакав пример у тадашњем свету) владали њени духовни поглавари нашла је поново своју душу. На изненађење наших одређених непријатеља из сопственог народа – уследио је отпор уместо капитулације без борбе.

Нисмо се покорили свом страху и аморалној чежњи за „бољим животом“ по сваку цену.

Нисмо одустали од оних идеала и вредности које су и створиле и формирале све српске државе у историји, које су утемељује и Василијев Острог и Морачу Немањиног унука Стефана и ловћенску капелу Светог Петра и Богородичин Цетињски манастир.

Момци и девојке са мобилним телефонима, ајподима и стално укљученим интернетом, усташе као један заједно са својим очевима и ђедовима и кренуше у заједничку крстоносну литију последње одбране једине истинске Црне Горе. Трагом својих предака, а против богохулитељске и богоборачке, антируске и антисрпске НАТО државе са химном коју је написао један огавни изрод и усташа, али и с вечном срамотом признања разбојнички нам отетог Косова.

Пробудио се понос, осветлао образ и одбрањена част свих оних сердара, перјаника и војвода оне, за Турке крваве и црне, а за Бога и нас – рајски беле Горе.

Све то у само неколико предбожићних дана, док су многи међу њиховим сународницима (за мрсном трпезом) прослављали западну, календарску Нову годину.

Догодило се оно дуго чекано, молитвама светих предака призваног.

Устала је мојковачка и немањићка Србија, поносна на свој црногорски завичај (и државну традицију), али, још више, на величанствено наслеђе, завете и идеале заједничке нам српске Отаџбине.

Дигла се „кука и мотика“ – за Крст Часни и Слободу златну. Без икакве најаве и ма чије организоване (спољне) подршке, спонтано и органски, аутохтоно и аутономно од свих и свега.

Шта ће даље бити не знамо. Али да је постигнута велика победа над бестидним, некрштеним изродима из евро-америчке, „монтенегринске“ колоније, у то смо се већ уверили. И, што је још важније, победише његошевски Срби из Црне Горе – сами себе, своје размирице и слабости, грехе и страхове.

Ово је велики сабор народног покајања за све раније кукавичлуке и продају вере за вечеру, од пре седамдесетак година, када многи међу Титовим и усташким, антисрпским и безбожним „Црногорцима“ оскрнавише своје храмове и светиње, скинуше славске иконе и почеше страшни прогон свештенства и верника у новооснованој и новокомпоноване „Социјалистичкој Републици“. Носећи, осветнички и самопоричући, једну од бласфемичних луциферовских бакљи из Брозовог фаустовског, „авнојевског“ грба.

Почела је велика отаџбинска обнова и чудесно усправљање аутентичне српске идеје! За наших живота и уз шансу нашег директног учешћа у томе.

Богу хвала и Сабору Српских Светитеља!