Бокан: Слуге глобализма се изругују ужасима „данка у крви“ и страдањима Срба

Ако постоји нешто из древне српске историје што нам одмах тјера сузе на очи, онда је то насилно одвођење наше дјеце у јањичаре, злогласни турски „данак у крви“. Чак и она Цунетова песма о јањичару има то исто, болно значење за сваког нормалног Србина.

Зашто кажем „нормалног“?

Па зато што се данас у српским основним школама учи нешто језиво и наказно по овом питању, нешто што се може мјерити још само са некадашњим титоистичких лажима о нашој историји.

У уџбенике седмог разреда основне школе, у издању „БИГЗ-а“ (данас је ова издавачка кућа у хрватским рукама) унијето је стварно невјероватно тумачење злогласне отмице најздравије и најљепше српске дјеце, осуђене да убрзо затим постану острашћени непријатељи сопственог народа и предачке вјере.

Три ауторке (српских имена и презимена) овог уџбеника су без пардона отвориле опцију „позитивних (?!!!) и негативних страна данка у крви“ – да би онда овако описале „све предности“ овог стравичног, ритуалног, дивљачког обичаја.

Па тамо пишу, српским основцима:

„Данак у крви је омогућавао дјечацима да напредују на друштвеној љествици, а они су заузврат били потпуно одани султану…
Тако су многи од њих постали чланови важне и утицајне елите (повлашћених слојева у друштву) Османског царства.“

Можете ли да вјерујете да се овако уче српска, наша дјеца?!!!

Турци су одвођењем (силом и заувијек) дјеце из њиховог родитељског окриља и природног окружења, по ауторкама, у ствари – њима омогућавали „напредовање на друштвеној љествици“, чинећи их „повлаштеним слојевима у османском друштву“.

Исто као и усташе, отимајући Српчад родитељима и претварајући их у будуће србомрсце и кољаче, или активисти нацистичког Лебенсборн пројекта, са истим оваквим отимањем и преображајем словенске дјечице, претворене у будуће Аријевци и одане чланове Хитлерове навистичке омладине.

И они, исто тако, „напредоваше на друштвеној љествици“ НДХ и Трећег Рајха, баш као и њихови „срећни претходници“ и истоврсници из ранијих времена турске „производње елита“.

Да човјек не повјерује својим очима. Са све жељом да се овим саркастичним ауторкама догоди нешто управо овако позитивно: да им неко отме дјецу, заувијек (и силом), да им одузме њихова и подијели туђинска имена, и онако племенито им омогући блиставо „напредовање на друштвеној љествици“. Да постану „повлаштени слој“ неког колонијалног, од нас много већег и бројнијег друштва и да онда слободно ударе на народ и породицу својих слободоумних мајки.

Да им на дјелу покажу како у реалности изгледа оно о чему оне тако олако и безумно, нељудски и идиотски пишу српским четрнаестогодишњацима, осуђеним на овакве лекције о својој националној историји.

Неће овај покушај успјети да промијени свијест младих Срба и Српкиња, али све ово јесте срамота за нашу државу, њено Министарство просвјете и све одговорне за ово уџбеничког злодјело.

И ја озбиљно очекујем њихову брзу и адекватну реакцију у виду хитне забране ове апсурдне књиге и њене брзе замјене нечим што може да се заиста назове основношколским уџбеником из историје.

Јер се са дјечијим душом нико не смије поигравати. Нити са нашим стрпљењем и вјечитим чуђењем на тему „како је овако нешто могуће“, а после свега што нам се догодило у посљедњих тридесетак година.