Бојо Пижурица: ТИТОВ ТИТОГРАД

Можда ће брзо доћи дан када ће се ковчег са тијелом Јосипа Броза измјестити из Београда. Тај дан Црна Гора не би смјела дочекати неспремна. Баш нас брига што га нико неће и што од њега сви окрећу главу као од смрдљивог сира, он ипак не треба да брине. Примићемо га ми, чувати као зјеницу ока, нека се зна да је дошао код својих. Ваљда и треба да дође тамо гдје му се диве и гдје му се подижу споменици, гдје свака стопа и камен одишу његовим именом. Ту гдје у сваки шкрип стражари његов лик.

Знам да би се водила жучна расправа око тога на ком мјесту би било његово почивалиште, али само је једно достојно да прими овог великог мислиоца, визионара и владара. На Ловћену, на Језерском Врху, налази се гроб Његошев. Мудри владика је „изнад себе мјесто оставио, не би ли се још ко прославио“. Ту је врх Штировник који стоји празан, пуст и беспослен. Врх је ту, а ту је и онај што се прославио. И што га прослависмо. Вели Јоже. Треба само одрубити једно десетак метара, ради смо и вични томе, направити зараван, понеки тунел и степениште, и по некој старој скици, саградити маузолеј. Грандиозан, како и приличи, мермерни, са црвеним умецима, да са врха гледа своју вољену Црну Гору. И Боку. И Брда. И Игало. И што је најважније, да гледамо ми њега. И док га гледамо, да знамо ко смо. Гинуло се, али се и дочекало.

Имамо ми маузолеј, али један ко ниједан. Тек са два добићемо крила за лет. За лет и за слет. И за вјечност, јер зна се – име вјечности је Титово име. Један маузолеј треба офарбати у зелену, а овај нови у црвену боју. Зелена као хармонија и слога, црвена као срце, као крв.
Наравно да ту не треба стати. Ваљало би град под Горицом опет закрасити његовим именом. Титоград. Како то гордо звучи. Или још боље – Титов Титоград.
Кроз Титов Титоград Тито корача
Титова је Рибница Титова Морача
Титова је Зета Титова Горица
Титов Црногорац Титова црногорица

Просто од овога крене опет нека милина. Бљештавило, опијеност и вјера у свијетлу будућност. Будућност – ријеч коју је он неизмјерно волио. Народ који има такву омладину, не треба да брине за своју будућност, ех, говорио је. Можда је мислио на омлатину. Често, у свом беспрекорном визионарству, није се баш добро разумјело шта тачно прича. Ни ко је, ни одакле је. Али, ми га баш зато волимо. Баш зато нам је све милији и дражи.
Ово ће, надам се, бити само почетак. Ми нећемо посустати. Други како хоће, али ми ћемо бити она задња пушка са Љубиног гроба. Чувари ватре. Јер, сви смо ми Тито. И после Тита Тито. Ми смо уједно и Титово Јајце и Титова Дуга Реса.
Угледајући се на Титов Титоград, нека и други црногорски градови промијене своја имена. Нека поносно кажу – ми смо Титов Улцињ, Титов Бар, Титин Петровац, Титова Будва, Титов Тиват, Титово Цетиње, Титова Гарда, Титова Биљарда. И тако редом. Све до задње опћине.
Црноброзна Титогора

Титонегро горди
Иде тамо куд се мора
Urbi et orbi.