Бојо Пижурица: ГУЛИВЕРСКЕ ЧИЗМЕ ЕМИРА КУСТУРИЦЕ

Емир Курстурица © IMAGO/Tatiana Bolari / Eurokinis

Иде ток нашег краја неспутаним суновратом будемо ли нападали најбоље међу нама. А крај је онда када изгубимо чојствено у себи. Напад на ренесансног Емира Кустурицу је најружније и најпогубније непочинство у Србији у последњих сто година. Ако смо доспјели дотле да нападамо генијалност, умјетност, креативност, добру намјеру, људскост, истину, посвећеност, онда боље да нас нема. Тиме горостасног умањити нећемо али ћемо себе унизити и наћи своју жалосну мјеру.

Грамзивост и сујета не трпе разоткривање и зато тако безочно и хистерично нападају. Ових дана дочекасмо и то, шта би било да нису  благи дани поста и уздржања. Бездушни нападају душевног, посрнули усталог, обездуховљени духовног, затровани чистог, заједљиви узвишеног, примитивни племенитог. Смета им оно што је одувијек сметало кукавицама – храброст и истина. Опхрваност собом, опустошеност душе, демонско самообожавање, рађају зверске јединке способне само за завист и за наношење боли другима. Ту је превише гријеха а нимало покајања.

Емир Кустурица брани право на човјека, на његову достојну раван, и то чини часно и бескомпромисно. Звјезданим корацима од седам миља. Како то да разумију људи који се крећу црвећим кораком и гледају понизним оком. Позлатио је све чега се дотакао, једино не може нас јер позлата се не хвата тамо гдје има буђи и трулежи.

Емиру не треба оваква Србија али Србији итекако треба овакав Емир. Он је онај због кога поносни људи знају да имају отаџбину. И традицију, и слободу, и достојанство, и мит. У нападању најбољег нема чојства а ако га није, нема ни Срба ни Србије. Србија која не не поштује и не воли није Србија. Србија која завиди не може бити Србија.

Емир Кустурица је Планински лав, а то је најређа врста. Због таквих као што је он, гори ватра у нашој пећини. А за ватру се треба помучити, за ваздух узвисити, воду заслужити а за земљу изборити. Он се за своје градивне елементе давно сам изборио а свијет их је препознао и наградио. Створио их је оплемењујући себе и сматрајући друге за ближње. А ближњи, кад су полтрони и сужњи, постају духовно кужњи. Срце које има само припрости сентимент, није способно за љубав, ни за Бога, ни за човјека.

А ми, шта ми. Гдје је нама емотивно, интелектуално, душевно, духовно. Гдје је нама земља, вода, ваздух и ватра. То својим животом пита Емир ходајући усправно у оним својим гуливерским чизмама. И нуди нам духовну побједу у тумачењу стварности.

Емир је одавно велики побједник али он то не жели да буде. Он не жели да буде побијеђених већ пробуђених и побуђених у духу, вољи и срцу. Да човјек себе позна и узвиси у врлини, стамености, карактеру и пуној слободи.

Да ли ми имамо снаге да препознамо храброст, слободу и жртву, све оно што сами немамо, да ли можемо да му опростимо љубав коју је показао долазећи међу нас.

У својој мудрости и познајући људе, он се склонио на брдо по оној народној. А да се са брда више и даље види, то подрбдице сазнају касно. Нарочито ако су то лукративни кругдвојашки трамвајски Срби.

На поштовању Емира Кустурице показујемо да ли смо људи или битанге и пропалице. Ако јесмо људи, скрушено и ћутке, узролајмо наш најљепши црвени тепих до тог брда, све до његове честите куће.