Бојд Кати: Зли дуси протеста и демонстрација

ИСКРА на Фејсбуку

foto: standard.rs

Револуционарно лудило је, како Достојевски утврђује, врста опседнутости људи који имају изобличене и празне душе, у које су се потом настанили демони, односно зло

Председавао сам годишњим Даном конфедералне заставе у скупштини Северне Каролине марта 2019. године када је нашу комеморацију запљуснуо протест пар стотина вриштећих, бесних демонстраната – Антифа типова и њима сличних. Била је потребна колосална полицијска пратња само како бисмо могли да изађемо из опкољене зграде скупштине.

Јасно се сећам изобличеног лица, зажарених очију и грозних псовки једног од демонстраната: био је то млади белац, очигледно непогођен сиромаштвом, вероватно син неких добростојећих родитеља који су упумпали хиљаде долара у његово образовање на неком од престижних универзитета Северне Каролине. Његова згрчена, бесна гримаса указивала је на опседнуту душу, заражену током година споре и стрпљиве образовне индоктринације у нашем самозадовољном друштву које толерише и подстиче свакодневно зло у готово свим социјалним сферама.

Побуна против Бога

Присетио сам се тог дана – и тог лица – две године касније када сам одгледао руску телевизијску серију „Зли дуси“. Базирана на истоименом роману Фјодора Достојевског из 1872. године (који се понегде назива и „Опседнути“), фабула је прилично сложена, па је тешко компресовати је у филмску серију. Ипак, доста од те сложености и смисла успева да се пробије до гледаоца који чита њен превод на енглески језик.

Роман сам прочитао пре много година. Чак и тада било је то тешко штиво, нарочито за некога ко није упознат са руском историјом средине 19. века или интересовањем Достојевског за идеолошке визије бројних револуционарних и нихилистичких покрета који су тада постојали у Царској Русији.

Но, ТВ серија завређује сваку похвалу за начин на који елаборира причу и теме овог романа. Као и у већини радова Достојевског, теолошка питања добра и зла, греха и искупљења и реда и нереда никада нису превише далеко од површине. Јер овај руски писац могао је да завири дубоко у срца својих сународника, а нарочито у оне безизражајне, празне душе фанатичних идеалиста који су проповедали секуларну визију будуће социјалистичке и глобалистичке утопије на Земљи – рај без стега и ограничења које доносе традиција, царски ауторитет и Бог. Али управо природна ограничења (која доносе традиција, ауторитет државе и Бог) су нам потребна да би ограничавала слободу наше воље (да је човек не би схватио као дозволу да угрожава друге), односно да би нам обезбедила сигуран и уређен простор за наше постојање.

Пратећи еволуцију револуционарног размишљања персонификовану кроз његове разноврсне ликове, Достојевски успева да ухвати и илуструје – можда као ниједан други писац пре или после њега – праву природу зла које се неминовно завршава не само уништењем појединца, него и растакањем и труљењем самог друштва.

То зло – а оно је чисто демонско зло како то Достојевски открива у Злим дусима – гута све пред собом, то је лудило које је он и историјски и теолошки идентификовао са побуном против Бога, а које је, према његовом гледишту, у супротности са традиционалном Руском православном црквом (исто значење примењиво је на све традиционалне хришћанске заједнице).

У другом роману Достојевског – Браћа Карамазови – његов световни и секуларни лик Иван изговара нешто што се најчешће формулише следећим речима: „Ако Бога нема, све је дозвољено“. До краја романа он схвата да Бог постоји и да мора да постоји, па стога морају постојати и правила и закони, божански и људски, који се морају поштовати како би могло да опстане било какво људско друштво. Штавише, без њих не може бити ни праве слободе, ни правде, а ни истинске среће.

Револуционарно лудило

У „Злим дусима“, револуционарна ћелија у замишљеном провинцијалном градићу сачињена је углавном од младих чланова виших класа, неколицине разочараних војних официра и интелектуалаца, те магнетно привлачне личности Николаја Ставрогина. Ставрогин је високог рода, рафиниран, згодан, самоуверен и интелигентан. А ипак, како нас наратор обавештава, постоји нешто одбојно, дубоко цинично и погано у вези с њим. Други револуционари одушевљени су њиме, нарочито Пјотр Верховенски, вероватно најодбојнији и најманипулативнији лик ког је Достојевски икада створио: човек способан за убиство из простог каприца или хира, без икаквог осећаја или помисли на покајање. Заиста, то је опседнут човек.

Верховенски, који тврди да добија наређења од Централног комитета у Санкт Петербургу, очаран је Ставрогином и желео би да он предводи револуционарне напоре, али Ставрогин оклева. У дубинама Ставрогиновог свести тиња неугодна спознаја о изобличеној и фатално укаљаној души. Коначно, након нешто оклевања, он посећује духовног водича, оца Тихона, којем исповеда да је изгубио било какав осећај за добро и зло, те да је једино преостало среброљубље. Ставрогин је човек који одбија Бога, али у својој фрустрираности, готово инстинктивно увиђа да ништа друго не може задовољити његову празнину. Заиста, без Бога, без пуноће вере, ђаво, отеловљено зло, јесте оно што испуњава празнину. Без Бога, све је дозвољено.

Иван Шатов је можда лик са којим се Достојевски најближе идентификује. Некада му је Ставрогин био идол и гледао га је као потенцијалног вођу који ће инспирисати Русију на хришћанску регенерацију. Разочаран, почео је да га третира као неодговорног човека који беспосличари у луксузу. Ставрогина, како каже, покреће страст ка наношењу патње, не само из задовољства које му мучење других причињава, него и како би мучио сопствену савест и ваљао се у аморалној телесности.

Верховенски презире и мрзи Шатова, те ствара план за његово убиство, јер Шатов, како сматра, стоји на путу тријумфа револуције. Један од завереника мами Шатова на удаљено место где овај бива свирепо убијен, на лудачко задовољство Верховенског.

Али завера бива откривена, а завереници похапшени, или – у случају Верховенског – беже у Санкт Петербург где могу да наставе свој рад на револуционарним пакостима. А Ставрогин, схватајући коначно бесмисленост свог живота и схватајући дубље од било ког другог револуционара природу револуционарне заразе – да је то права „демонска опседнутост“ – чини оно што је за њега једино логично: самоубиство вешањем. Неспособан или невољан да се покаје, дубоко схватајући да је опседнут демонима, али одбијајући милост Божију, попут шљаштеће супернове, он се урушава у себе са осећањем соптвеног проклетства и животне угашености.

Од свих контрареволуционарних радова – романа, аутобиографија, нарација – Достојевски се истиче својим врло људским, врло реалним описима пуког личног зла и демонске лудости тада тек настајуће марксистичке револуције унутар Русије. У скорије време имали смо Џорџа Орвела, Артура Костлера и Александра Солжењицина, који препричавају шта су искусили, видели и посматрали. Али Достојевски је тај који је дубоким схватањем визуелисао оно што ће доћи читав век раније, онај који је премерио дубине људске психе и инхерентну и личну природу онога што је у суштини „револуција против Бога и Човека“.

Јер, одбацивање Бога онаквог какав Он жели да буде, знан и поштован кроз Његову Реч, Његов Закон и Његову Цркву не доводи до секуларне утопије, до некакве секуларне парусије или Другог доласка Исуса Христа. Револуционарно лудило је, како Достојевски утврђује, врста опседнутости људи који имају изобличене и празне душе, у које су се потом настанили демони, односно зло.

Поука за Америку

Зато, док сам гледао „Зле духове“, сетио сам се тог дана од пре две године са његовим наизглед опседнутим демонстрантима. Такође сам се сетио призора који су у скорије време севали на телевизији, приказујући наше данашње верховенске и ставрогине: одрођене студенте, празноглаве „освешћене“ академике, декадентне холивудске и медијске славне личности и политичке епигоне који су претворили америчку републику у костурницу по којој кости некада велике нације леже разбацане на гомилама.

У многим протеклим деценијама допуштали смо нашој влади да намеће нама и добром делу света оно што се назива либералном демократијом и оно што ми називамо „људским правима“. Али ти постулати и визија припадају секуларном, глобалистичком свету у којем типови попут Верхеновског доминирају над самозадовољном и послушном популацијом, а у којем је наша култура толико инфицирана и отрована да, како је то Вилијем Батлер Јејтс прорекао пре једног века, „најбољима недостаје свако убеђење, док су они најгори пуни страствене енергичности“.

То не може и неће да се заврши добро. „Амерички век“ је готов не буде ли оне врсте покајања које је било понуђено Николају Ставрогину, а које је он одбио. А упркос нашој безбрижности и материјалном благостању, цена тога доћи ће на наплату, и биће скупа и жестока.

Посматрајући пре Првог светског рата револуционарни жар који ће ускоро преплавити цео свет, англо-француски критичар и есејиста Хилер Белок написао је ове редове у делу Ово и оно и друго:

„Варварин се свуда открива кроз оно што не може да створи; кроз оно што каља или уништава, он ништа не може да одржи; управо то важи за сваког варварина који се појави током пропасти или кризе било које цивилизације.

Седимо и посматрамо варварина, толеришемо га, лишени страха у дуго развученом миру.

Голица нас његово непоштовање. Освежава нас његова комична инверзија наших старих аксиома и наших фиксираних завета – ми му се смејемо. Али док се смејемо, посматрају нас огромна и грозна лица иза нас – на тим лицима нема осмеха.“

Достојевски нас кроз оца Тихона подсећа да постоји излаз из смрдљиве и отровне мочваре у којој се давимо. У његово време ка том излазу нису посегнули они револуционари који ће на крају однети превагу у Русији, а потом и у свету, док ће костурница на крају пребројати стотину милиона жртава.

Попут Верховенског, онај помахнитали млади демонстрант против конфедералних симбола из марта 2019. био је опседнут и – за разлику од Ставрогина – неспособан да препозна своју дијаболичну опседнутост.

Добро и зло стоје у вечитом сукобу; једно мора тријумфовати, а друго се угасити. Достојевски је то у потпуности схватао, па тако морамо и ми.

 

Бојд Д. Кати је докторирао европску историју на католичком Универзитету Навара (Памплона, Шпанија), а мастерирао на теми интелектуалне историје на Универзитету Вирџинија

 

Извор Chronicles

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.