БОЈАН ЂОКИЋ: Непребол Оптеруше и пресуда ОВК

Током офанзиве на метохијску општину Ораховац и околна села јула 1998. године, припадници ОВК убили су 7 особа, а отели око 100 грађана српске и ромске националности, углавном цивила, од којих су касније неки ослобођени. Приликом те офанзиве, припадници ОВК су из ораховачких села Ретимље и Оптеруша отели 24 лица мушког пола, српске националности. Припадници ОВК одвезли су их камионом из села, у присуству њихових породица. Породице су пријавиле њихов нестанак Међународном комитету Црвеног крста и свим осталим релевантним институцијама, али је њихова судбина остала непозната све до 2005. године, када је обзнањено да је пронађена масовна гробница у селу Волујак код Клине. У њој су пронађени посмртни остаци отетих мушкараца из Оптеруше: Младена, Немање, Божидара и Новице Божанића, као и Миодрага и Спасе Бурџића и Спасе Банзића.

Оптеруша је била већински албанско село. Зато је малобројно српско становништво током напада ОВК на Ораховац, одлучило да заједно проводе ноћи. У кући Младена Божанића, спавало је 14 лица српске националности из Оптеруше: супружници Младен и Драгица Божанић и њихов син Немања, затим Добрила Божанић (Младенова мајка), Божидар Божанић (Младенов ујак), Душанка Божанић (Младенова ујна), Новица Божанић (син Божидара и Душанке), супружници Миодраг и Славка Бурџић, Спаса Бурџић (Миодрагов брат), супружници Спаса и Славица Банзић, Десанка Банзић (Спасина мајка) и Срећко Симић. Супружници Милутин и Станојка Бурџић и Олга Симић били су на другом месту.

Оружани напад припадника ОВК на село започео је у ноћи 17/18. јула, а припадници српске националности пружили су отпор. Због ратних дејстава, полиција није могла да им пружи помоћ, па су одлучили да се предају. У јутарњим часовима, 18. јула 1998. године, у двориште породице Божанић, ушло је неколико десетина припадника ОВК. Међу њима су припадници српске националности препознали своје албанске комшије: Хаџију (Азем) Мазреку, који је био у црној униформи и понашао се као командант операције, Ејуп (Касум) Кабаши, командант јединице ОВК из Оптеруше, Седат (Али) Кабаши, Сокољ (Мелит) Битићи, Али (Дахим) Битићи и Сулејман Битићи, сви из Оптеруше. Припадници ОВК су сва лица српске националности укрцали на трактор и пребацили до главног пута Ораховац – Сува Река. Тамо су их укрцали на камион. Камион је отета лица српске националности одвезао у једно албанско село где су смештени у недовршену зграду. Мушкарце су одвели у подрум исте зграде, где су у току ноћи испитивани и злостављани.

Отети мушкарци Оптеруше и други отети грађани српске и ромске националности последњи пут виђени су у затвору ОВК у Малишеву (зграда полицијске станице која је у офанзиви освојена). Крајем јула 1998. године, припадници ОВК су их са те локације одвезли у правцу Приштине, одакле им се изгубио сваки траг. После идентификације, на београдском гробљу Орловача, 14. октобра 2006. године, сахрањени су посмртни остаци 26 лица српске и других националности из масовне гробнице Волујак и других гробница, од којих су осморица отетих из Оптеруше.

Правни систем на Косову и Метохији дуго није био заинтересован да отвори случај отимања, убиства и расељавања мештана Ораховца. Једна од пресуда којом су 2014. године осуђени припадници ОВК за догађаје који су се десили јула 1998. године у Оптеруши прошла је неопажено у српској јавности.

Врховни суд Косова у већу које су чинили Еулекс судије Елка Филчева – Ерменкова, Есма Ертерзи и судија Врховног суда Косова Валдете Дака, донели су пресуду 7. августа 2014. године којом су Сокољ Битићи и Ејуп Кабаши осуђени на две године затвора због ратног злочина против цивилног становништва извршеног 17. и 18. јула 1998. године у Оптеруши, у саизвршилаштву. Припадници ОВК, Ејуп Кабаши и Сокољ Битићи, у првом степену су били ослобођени кривице, а у другом осуђени на по пет година затвора. Хаџи Мазреку, против кога су правосудни органи на Косову и Метохији водили поступак због истог кривичног дела је раније правоснажно ослобођен, иако су га сведоци из Ретимља и Оптеруше навели као човека који се понашао као „командант операције“. Истом пресудом Врховног суда Косова обухваћен је и Насер Хоти, који је у првом степену ослобођен кривице, а у другом осуђен за кривично дело „пружање помоћи починиоцима након почињеног кривичног дела“.

Решавајући по жалбама, Врховни суд Косова је донео наведену пресуду којим је делимично усвојио жалбе Ејупа Кабашија и Сокоља Битићија, и другостепену пресуду преиначио у делу која се односила на казну, па су им казне смањене са пет, на две године затвора. Жалба коју је поднео Насер Хоти у целости је усвојена, па се другостепена пресуда делимично одбацила и он је ослобођен оптужбе. Његови саокривљени, Мустафа Хоти, Миљазим Хоти, Неџмедин Бериша и Јетула Кабаши су такође проглашени невиним зато што није доказано да су они помагали Ејупу Кабашију у извршењу наведених злочина. Они су ослобођени кривице за кривично дело „помагање починиоцима након извршења кривичног дела“.

У овом поступку, два сведока јулских догађаја препознале су извршиоце на суђењу. Врховни суд Косова је у образложењу своје одлуке навео да је непобитно утврђено да су Кабаши и Битићи били присутни током догађаја у Оптеруши, да су били у униформама, са оружјем, у наоружаној групи чији је циљ био да се очисти село од српског становништва.

Окривљени су током поступка тврдили да у кући Божанића нису били цивили, али је Врховни суд Косова закључио да је нападнуто српско становништво користило оружје ради сопствене заштите, да нису учествовали у непријатељствима, па их је сматрало за цивилима који према Женевској конвенцији имају заштићени статус. Са друге стране, Веће је утврдило да је напад извршила група ОВК и било је убеђено да је та група ОВК била организована јединица, јер „без организације, у оквиру које је барем један члан групе имао вођство и давао команде, та група једноставно не би могла да буде формирана и да изврши овај напад“. Веће је сматрало да су Кабаши и Битићи делили циљеве групе ОВК да се село очисти од његових српских становника, и да су томе допринели.

Кабаши и Битићи били су чланови групе која је заједнички угрожавала и застрашивала српско становништво у Оптеруши, али је Веће при изрицању казне узело у обзир неколико олакшавајућих околности. Као олакшавајућа околност за Кабашија је наведен његов позив српском становништву које је било у кући Божанића да не излазе како би се избегла непотребна штета. Друга околност је што сведоке овог догађаја осуђени нису подвргли било каквим окрутним, нехуманим, понижавајућим или застрашујућим радњама. Ти сведоци су ослобођени након извесног времена, а док су били заточени примали су храну и враћен им је новац који су им одузели припадници ОВК. Веће је утврдило и да нису установљене никакве отежавајуће околности и да је опасност коју су представљали у овом кривичном делу била знатно мања него што је то случај код сличних кривичних дела. Као олакшавајућа околност је узето у обзир и време које је прошло од извршеног дела.

Зато што су олакшавајуће околности „претекле“ у односу на других, Веће их је осудило на казну затвора која је испод минимума прописаног за ово кривично дело. Сматрали су да ће тиме бити постигнута сврха кажњавања: одвраћање и заслуженост. Направљен је компромис: мање од пет година, али више од слободе. Остављено је само да академска јавност одговори на питање да ли је ово примерена казна за догађаје у Оптеруши.

Сатисфакција породица жртава и правда биће остварени онда када дође до примереног кажњавања свих извршилаца. Нема задовољења без расветљавања отимања, убиства и расељавања српског становништва општине Ораховац. Због тога, велика су очекивања од новоформираног суда за ратне злочине који ће судити бившим припадницима ОВК за извршене злочине. Један од случаја којим би требало да се овај суд позабави је и трагична судбина српског становништва ораховачких села.

 

Тагови: Бојан Ђокић, ОВК